Ima nade, ima i krivaca

Kada je Andreja Mladenović, glasnogovornik Demokratske stranke Srbije, u ponedeljak i zvanično potvrdio da nada umire poslednja („dok ne istekne zakonski rok za formiranje vlade, treba imati nade da će do dogovora doći“), jedan dnevni list uočio je da do tog roka ima još samo 12 radnih dana, a drugi se bacio na analizu posledica neuspeha gotovo četvoromesečnih međustranačkih pregovora. Za internet-komentatore inspirativniji je bio drugi deo Mladenovićeve izjave – onaj u kome tvrdi da su za potencijalni neuspeh pregovora krive sve parlamentarne stranke, a ne samo one tri izborne liste koje se cenkaju još od 21. januara – baš kao da je, sasvim suprotno uveravanju da treba imati nade do 14. maja, kada ističe zakonski rok za formiranje vlade, već sada u toku priprema terena za ponavljanje izbora i skidanje odgovornosti za neuspeh pregovora.

Tokom vikenda štampa je prenela tvrdnju Dušana Petrovića, potpredsednika Demokratske stranke, da je Srbija bliža formiranju vlade nego izborima, ali i izveštaje o stranačkim pripremama za izbore, kao empirijski dokaz nepoverenja u takve procene.

A krajem prethodne sedmice, mediji su javljali, a stranke demantovale, da je održan prvi trojni sastanak na najvišem nivou (Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić) na kome je navodno „uspostavljeno poverenje“, kao preduslov uspešnog postizanja koalicionog sporazuma. Istovremeno, Dušan Bajatović, predsednik vojvođanskih socijalista, ocenio je da je moguće da vladu formiraju DSS, socijalisti i radikali, „iako se o tome zasad ne razgovara“. Bajatović je, jednako kao i jedan od ključnih pregovarača „demokratskog bloka“ u neformalnom razgovoru sa novinarima nekoliko dana ranije, ocenio da su sve varijante o kojima se govori (vlada „demokratskog bloka“, vlada SRS-DSS-SPS, novi izbori) jednako verovatne. Kroz medije se provukla i teorija o navodnoj Koštuničinoj ponudi koalicije radikalima, navodnoj spremnosti Aleksandra Vučića da je prihvati i navodnoj nespremnosti Tomislava Nikolića na takav rasplet, ali su se prozvani radikalski čelnici spremno oglasili demantijem. Nikolić je nekoliko dana ranije, obznanivši da su radikali počeli pripreme za nove izbore „koji će biti raspisani bez obzira na to da li će se Boris Tadić i Vojislav Koštunica dogovoriti o formiranju nove vlade ili ne“, ocenio i da je „očigledno da Tadić i Koštunica nisu dogovorili programe“ i da će „njihova razdelnica biti proglašenje neke nezavisnosti Kosova i Metohije“. Koštunica će, prema njegovoj proceni, tada morati da odluči da li će prekinuti odnose sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova, „ili će se prikloniti Tadiću kako bi nastavili da vladaju“. Toj teoriji u prilog, DSS je, kroz izjavu svog potpredsednika Aleksandra Popovića, aktuelizovala svoju „Platformu za Kosovo“, koju je DS još na početku međustranačkih pregovora izuzetno oštro kritikovao.

REN I ŠARGAREPA: Kontradiktorne tvrdnje srpskih političara ozbiljno je, izgleda, shvatio jedino Oli Ren, evropski komesar za proširenje, koji je, zabrinut zbog višemesečnog zaostajanja beogradske političke elite u izvršavanju obaveza prema građanima, pozvao lidere proevropskih stranaka da što pre sastave novu vladu. On je upozorio i da odugovlačenje umanjuje izglede za brzu obnovu pregovora i zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Paralelno sa Renovim javnim ohrabrenjem, učestalo su počeli da stižu i neformalni signali o postojanju „evropske šargarepe“ – u vidu spremnosti EU-a da pregovore sa Srbijom, prekinute pre godinu dana zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom, nastavi odmah po formiranju prodemokratske vlade, i bez ispunjavanja dosadašnjeg „uslova svih uslova“, izručenja Ratka Mladića.

Za razliku od zabrinutog Rena, srpska javnost je sve manje zainteresovana za postupke svojih navodnih zastupnika, koje je krajem januara sa onoliko entuzijazma izabrala, odazvavši se u ogromnom broju zovu birališta širom Srbije. To bi se, makar, moglo zaključiti iz činjenice da, u trci za tiražom, kao u nekoj normalnoj zemlji, tabloidi na naslovnim stranama sve češće plasiraju priče o trudnim pevačicama i bizarnim uličnim incidentima, umesto doskoro profitabilnih „pouzdanih informacija“ o toku pregovora o formiranju vlade.

Takvo raspoloženje birača s jedne, i procene političke čaršije s druge strane, odlično se uklapaju u jednu teoriju, nastalu odmah posle sabiranja izbornih rezultata, koja kaže da će vlada biti formirana na samom isteku zakonskog roka, kako bi, pred strahom od radikalizacije Srbije, nezadovoljni simpatizeri stranaka pregovarača odustali od svojih želja i principa i zadovoljili se „manjim zlom“. Poslovično dobro obavešteni izvori, naime, tvrde da bi dogovor mogao biti obnarodovan odmah posle prvomajskih praznika. I najčešće se, mada ne uvek, slažu da je najkrupniji spor nakon pristajanja DS-a da premijersko mesto pripadne Koštunici – vezan za poziciju ministra policije – rešen na radost dosadašnjeg ministra i čoveka od Koštuničinog najvećeg poverenja, Dragana Jočića.

Ukoliko bi aktuelne tvrdnje raznih izvora bile tačne, nova vlada bi, uz neke izmene, najviše ličila na kroki koji se tokom vikenda pojavio u dnevnoj štampi. Prvo je početkom sedmice, baš u danu kada je predsednik DS-a i predsednik Srbije zapao u nepriliku odlukom svog savetnika Leona Kojena da mu otkaže saradnju, Demokratska stranka odlučila da akcenat stavi na priču o formiranju vlade i javno iznela osnove svoje ponude potencijalnim koalicionim partnerima. A onda je do medija dospeo i prilično kompletan spisak ministarstava i u budućoj vladi i predlog njihove stranačke obojenosti.

DVE VERZIJE PONUDE: Iza svađe o tome da li je DS tu ponudu zaista dostavio potencijalnim koalicionim partnerima ili ne, razabrala se (stara) priča o postojanju dve verzije predloga: jedne, prema kojoj bi premijer bio Božidar Đelić i koja, zbog svoje neverovatnosti (DSS sve vreme izričito odbija takvu mogućnost) nije u potpunosti razrađena, i druge, prema kojoj bi mandatar bio Koštunica.

Verzija prema kojoj bi Đelić bio premijer podrazumevala bi da policiju kontroliše DSS, a finansije G17 plus, a njeno objavljivanje trebalo bi da potkrepi tvrdnju Dušana Petrovića da DS (za razliku od potencijalnih partnera, valjda) „nije sudbinski vezan ni za mesto ministra unutrašnjih poslova, ni za mesto ministra finansija“, već samo za ulazak Srbije u EU. Prema tom predlogu, DS-u bi pripala tačno polovina budućih ministarstava u vladi.

Iz predloga „broj dva“, u kome bi premijersko mesto pripalo Koštunici, vidi se čak i koliko bi buduća vlada imala ministarstava (24, plus jedno potpredsedničko mesto), ali i mnogi drugi detalji. Prema toj varijanti, 13 ministarskih i jedno potpredsedničko mesto (za evropske integracije i ekonomske odnose sa inostranstvom koje bi trebalo da vodi Đelić) pripalo bi DS-u, sedam ministarskih mesta i premijerska funkcija pripali bi DSS-u, a četiri ministarstva stranci G17 plus. Medijima je dostavljen i precizan spisak podele ministarstava u viđenju DS-a iz koga se vidi da ta stranka traži sledeće resore: finansije; policiju; odbranu; diplomatiju; trgovinu, turizam i usluge; saobraćaj; socijalna pitanja; rudarstvo i energetiku; poljoprivredu; sport i omladinu; životnu sredinu i održivi razvoj; ljudska prava, rodnu ravnopravnost i prava manjina; dijasporu.

Tadićevci smatraju da bi DSS sa koalicionim partnerom Velimirom Ilićem trebalo da se zadovolji, osim mestom premijera, i ministarstvima: pravde; državne uprave i lokalne samouprave; rada i zapošljavanja; građevine i urbanizma; nauke; vera. Dinkićevcima bi, prema tom predlogu, pripala ministarstva privrede, zdravlja, kulture kao i telekomunikacija i informatičkog društva. Predlog broj dva podrazumeva i da Koštuničina koalicija zadrži funkciju direktora BIA i mesto generalnog sekretara vlade, dok bi DS dobio zamenika direktora BIA, predsednika Skupštine i guvernera NBS-a.

Prema predlogu DS-a dostavljenom medijima, u varijanti u kojoj bi Koštunica bio premijer, Tadićeva stranka čvrsto zahteva većinu ministarskih funckija i resore policije, finansija, odbrane i diplomatije, dok bi o drugim mestima ipak moglo da se pregovara.

UMESTO ODGOVORA: Osim gunđanja kojim se kritikuje „medijsko pregovaranje“ i starog stava DSS-a da je Đelić kao premijer neprihvatljiv, javnih odgovora DSS-a i G17 plus na paket pristigao iz Tadićevog tabora nije bilo. Preko medija, međutim, stigla je tvrdnja da DSS traži da se formira ministarstvo za Kosovo i Metohiju, namenjeno Sandi Rašković-Ivić, potpredsednici te stranke. Istim putem, stiglo je i podsećanje da se ta stranka odranije zalaže da se „podele odgovornosti u resoru bezbednosti“, što znači da ministarstva odbrane i policije ne bi smela pripasti istoj stranci. Velimir Ilić otišao je dalje od navodne principijelnosti sročene u tvrdnji o „podeli odgovornosti u resoru bezbednosti“ i eksplicitno rekao da toj koaliciji, uz premijersko, mora pripasti i mesto ministra policije, a pojedini tabloidi su „tercirali“ tvrdnjom o Draganu Jočiću kao „najboljem srpskom ministru policije u istoriji Srbije“. Plasirana je i tvrdnja da je DSS, ukoliko ne dobije Ministarstvo unutrašnjih poslova za svog pulena, spreman da ide na izbore.

Kao deo odgovora DSS-a i G17 plus na Tadićevu ponudu mogla bi se posmatrati i medijska podsećanja o neprihvatljivosti Vuka Jeremića, nezvaničnog kandidata DS-a za poziciju ministra spoljnih poslova za DSS, kao i nezvanični navodi o nespremnosti G17 plus da se odrekne mesta guvernera Narodne banke (pojavile su se i tvrdnje ne previše bitne za ishod pregovora, o izostanku oduševljenja u redovima G17 plus zbog odbijanja njihovog predloga o formiranju „velikog“ ministarstva privrede, koje bi obuhvatilo i trgovinu i ekonomske odnose sa inostranstvom). Takođe medijskim putem, stiglo je i podsećanje na „slučaj Ilić“, odnosno nezadovoljstvo Velimira Ilića, bez čijih poslanika nema skupštinske većine DS – DSS – G17 plus, zbog ideje o podeli gigantskog ministarstva kojim sada gazduje. Bilo je i nagoveštaja da je još jedna značajna tačka sporenja – funkcija načelnika Generalštaba na kojoj DS želi da i dalje vidi generala Zdravka Ponoša, rešena tako što bi Ponošev mandat trajao još mesec dana nakon formiranja vlade.

U utorak, kada nastaje ovaj broj „Vremena“, nije bilo informacija o eventualnom nastavku međustranačkih pregovora na najvišem, ali ni bilo kom drugom nivou. Igra nerava se nastavlja, a pojedini izvori tvrde da su poslanici dobili savet da se ne udaljavaju posle prvomajskih praznika, zbog mogućnosti da sednica parlamenta, koju očekuje i predsedavajuća Borka Vučić, bude zakazana. Značilo bi to da je međustranački dogovor postignut, ali ni izostanak sednice u prvoj majskoj nedelji ne bi predstavljao razlog za zauzimanje niskog starta pred izbore: do isteka zakonskog roka ostaje, potom, još čitava jedna sedmica, a kao što reče portparol DSS-a, do tada treba imati nade da će vlada biti formirana.