Igrokaz za domaću publiku

Problem formiranja Oružanih snaga Kosova ponovno je aktuelizovan dolaskom u Beograd pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, Vesa Mičela. On je doneo poruku da SAD podržavaju stvaranje kosovske vojske. Pre nešto više od godinu dana, situacija je bila drugačija i SAD su tada stopirale izmene kosovskog ustava kojima bi se omogućilo stvaranje tamošnjih oružanih snaga.

Pozivanje Srbije da ne postoji nijedan pravni međunarodni akt koji može da opravda formiranje Oružanih snaga Kosova – kako je objasnio predsednik države Aleksandar Vučić i najava da će se Srbija tome suprotstavljati – samo je jedna u nizu izjava za domaću upotrebu; ona će posle pasti u drugi plan, pričom o „pobedi“ ostvarenoj dobijanjem Zajednice srpskih opština (ZSO). Vučić je rekao i da je međunarodne i zvaničnike Evropske unije pozvao da mu pokažu „jedan jedini papir na osnovu kog se formiraju oružane snage Kosova, a da to ima potporu u međunarodnom pravu“.

„Ne postoji i ne može da ga izmisli niko, ni u SAD, ni u Evropskoj uniji. U skladu s vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova, nikakve vojne snage Kosova ne mogu da postoje, samo KFOR može da postoji“, istakao je Vučić.

I on je tu u pravu, ali je prenebregao jednu „sitnicu“ – na Kosovu je delovao Kosovski zaštitni korpus, koji je potom prerastao u Bezbednosne snage Kosova, a nijedne od tih formacija nema ni u Vojnotehničkom sporazumu iz Kumanova, niti u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Srbija je preko toga olako prešla, mada to ne treba stavljati na dušu Vučiću, jer nije tad bio na vlasti. No, sve okolnosti govore da se ni on neće ponašati drugačije od prethodnika. Samo je pitanje na koji način će javnosti objasniti to što se desilo.

RADO IDE SRBIN U VOJNIKE: Vučićeve tvrdnje da će se i dalje suprotstavljati formiranju kosovske vojske, te da je to jasno preneo Mičelu, takođe su za domaću upotrebu i na njih će svi zaboraviti kad televizija Pink i glasilo „Informer“ počnu „bombardovati“ javnost vestima o nekim „novim pobedama“ Vučićeve politike. A da se stvari kreću u pravcu formiranja Oružanih snaga Kosova, govori i Vučićeva opaska na toj konferenciji za novinare 17. marta – najavljenoj u režimskim medijima kao „obraćanje naciji“ – kada je pozvao kosovske Srbe „da ne učestvuju u formiraju vojske Kosova“, usput obelodanivši da „vlasti u Prištini idu po srpskim sredinama i potkupljuju srpske mladiće da bi išli u njihovu vojsku“. „Ne mogu sada da vam pričam sve…“, rekao je on.

Kosovski predsednik Hašim Tači odavno je rekao da mu je cilj da u Oružanim snagama bude najmanje deset odsto Srba i, sudeći po onom što se desilo sa Kosovskom policijskom službom i Bezbednosnim snagama Kosova, to će lako ostvariti. Naime, odziv Srba za te dve formacije bio je zadovoljavajući – primljeno ih je onoliko koliko je projektovano. Imati sigurnu državnu platu i posao na siromašnom Kosovu, prilika je koju preostali tamošnji Srbi neće odbiti. „Patriotizam se ne sipa u traktore“, lepo je svojevremeno konstatovao gospodin Dragan Marković Palma.

Da Srbija neće dozvoliti stvaranje kosovske vojske, stalno ponavlja i Vučićev telal i trbuhozborac Aleksandar Vulin, posebno otkako mu je „vrhovni komandant“ stavio moratorijum na verbalne napade na Hrvatsku. Pošto je Vulina teško prepričati, posebno kad je inspirisan nekom temom, najbolje je preneti zvanično saopštenje Ministarstva odbrane u kome se prenose njegovi stavovi po nekom pitanju. Ovako je 17. marta izgledao njegov odgovor na (naručeno) novinarsko pitanje o formiranju oružanih snaga Kosova:

„Veoma sam zahvalan Rusiji na principijelnom stavu o formiranju takozvane Vojske Kosova, kao i uopšte odnosu Rusije prema KiM, teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije i podršci za sve naše spoljnopolitičke prioritete. Nisu ni sve zemlje NATO za formiranje vojske na KiM, nisu za to ni sve zemlje Evropske unije, jer razumeju da formiranje nekakve ilegalne vojne organizacije na KiM može da ugrozi mir i stabilnost čitavog Balkana. Pojava naoružanih grupa ljudi koji će sebe predstavljati kao vojsku, a kojima komanduju ljudi koji tvrde da će ‘stići do Niša’ i kojima komanduju, ili bi komandovali ljudi koji su vrlo često optuženi za najstrašnije ratne zločine, ne može biti doprinos miru i stabilnosti u regionu. Srbija je odlučno protiv Vojske takozvane Republike Kosovo i učinićemo sve što možemo da to takve paravojske ne dođe. Koja je svrha te vojske na prostoru na kome se nalaze hiljade najobučenijih pripadnika KFOR-a iz izuzetnih armija, dobro opremljenih i kojima se dobro komanduje? Kako će nekakva nova formacija učiniti ono što ne mogu sve te hiljade pripadnika najboljih vojski sveta? Kako će nekakva vojska kojom komanduje Agim Čeku omogućiti mir na Kosovu i Metohiji i od koga će braniti tu južnu srpsku pokrajinu? Od Srbije čiji je deo, od KFOR-a na tom prostoru ili od Srba na KiM“, zapitao se ministar odbrane Aleksandar Vulin i zatražio od međunarodne zajednice i Evropske unije da zauzmu podjednako glasan stav kada je u pitanju formiranje vojske na prostoru južne srpske pokrajine, „protivno Rezoluciji 1244, nacionalnom i međunarodnom pravu“.

Pošto se svakom dobrom govorniku u izlivima logoreičnosti potkrade i neka greška, to se desilo i Vulinu 19. januara kada je izjavio da je „Briselski sporazum više nego jasan i da sever niko ne može da preuzme, da takozvana vojska Kosova ne može da se pojavi na severu Kosmeta“. Što dovoljno govori da su i u državnom vrhu Srbije svesni da je formiranje te vojske neminovnost, jer iza toga stoje SAD. Da je tako i da „sila Boga ne moli“, dovoljan primer je odredba Rezolucije 1244 po kojoj Srbija dobija pravo da na Kosovu ima do 1.000 pripadnika vojske i policije, koji bi, pored ostalog, štitili manastire i kulturna dobra. Od 1999. do danas to se nije desilo, ta stvar nije ni pomenuta u Briselskom sporazumu, niti je sad potenciraju Vučić i Vulin u svojim nastupima gde prepričavaju šta su rekli zvaničnicima SAD, NATO i EU.

STANJE NA TERENU: Slobodan Milošević je u izbornoj kampanju 2000. godine, 1. septembra, upriličio predstavljanje i vežbu te jedinice (nije lično prisustvovao) nazvane Treći (Kosmetski) odred, sastavljen od 999 pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije i Posebnih jedinica policije Srbije na poligonu Petrovo bojište kod Pirota. Kao Miloševićev lični izaslanik, tadašnji načelnik Generalštaba general-pukovnik Nebojša Pavković predao je zastavu Odreda komandantu general-pukovniku Momiru Vukadinoviću. Vukadinović je penzionisan 2001. godine, a već tada je novinarima koji su prisustvovali predstavljanju bilo čudno kako to da general-pukovnik bude na formacijskom mestu ranga majora ili najviše potpukovnika. Da je u zemlji Srbiji sve moguće, pokazalo se 14 godina kasnije, kada je tadašnji premijer Vučić načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića, generala (četiri zvezdice, najviši čin u Vojsci Srbije) poslao, iako nije imao ustavnu nadležnost za to, da komanduje odbranom nasipa na Savi u Šapcu i tako ga sveo na nivo komandira čete ili maksimalno komandanta bataljona.

Što se tiče Oružanih snaga Kosova, njihovo formiranje je zaista u toku, bar što se tiče širenja organizacijske strukture postojećih Bezbednosnih snaga Kosova i povećanja broja ljudstva. Prema informacijama iz obaveštajnih izvora, radi se na formiranju dodatna tri bataljona od po 700 vojnika (ojačani bataljoni, u odnosu na iste formacije u Srbiji i zemljama okruženja). Ti bataljoni bili bi smešteni u Prištini, Peći i Gnjilanu. Inače, postojeće Bezbednosne snage Kosova imaju 2.500 pripadnika i još 800 u rezervnom sastavu. Taj broj, plus 2.100 iz novih bataljona i dodatnom komandnom strukturom, približava se broju od 5.000, kojim su baratali prištinski mediji. Oružane snage Kosova imale bi, prema istim izvorima, oko 3.000 rezervista.

Taj broj nije mali, posebno ako se ima u vidu da pripadnike vojske treba plaćati, a da je kosovski budžet poprilično „šupalj“. Ali cilj je stvoriti, s jedne strane, socijalni mir, a s druge „zaokružiti“ državnost Kosova, jer je postojanje vojske jedan od stubova te državnosti. Da je broj preobiman, posebno u izvesnim uslovima daljeg prisustva međunarodnih snaga, dovoljno je uporediti sa brojem vojnika u Crnoj Gori, koja ih ima 1.950 – od toga 288 ofi­ci­ra, 832 pod­o­fi­ci­ra, 591 voj­ni­ka po ugo­vo­ru i 239 radnih me­sta za ci­vil­na li­ca. Da li Kosovu u praksi treba 5.000 pripadnika vojske – ne treba, ali im je i te kako bitno iz propagandnih razloga. Do promene Ustava koje bi to omogućile svakako će lako doći, čim su SAD skinule dosadašnji veto za to.

Svim aktivnostima vezanim za formiranje Oružanih snaga Kosova, prema srpskim obaveštajnim izvorima, koordinira predsednik parlamenta Kadri Veselji, koji slovi za glavnog čoveka CIA na Kosovu. Da je to tako, potvrđuju i nastupi srpskih zvaničnika, od Vučića naniže, koji za Veseljija tvrde da je „gospodar Kosova“, ali niko od njih ne pominje da je eksponent CIA. Očigledno znaju da se toj službi ne valja zamerati. Kosovske formacije, prema Rezoluciji 1244, ne mogu da imaju teško naoružanje, već samo pešadijsko i mitraljeze na oklopnim vozilima. Ali onog trenutka kad se formira vojska, te odredbe neće biti teško izigrati i opskrbiti se, ako ništa drugo, bar minobacačima za početak, a onda i artiljerijom.

foto: tanja valič / tanjug

DVA POUČNA PRIMERA IZ NAJNOVIJE ISTORIJE: Šta će da radi Srbija? Ništa – jer je nemoćna da bilo šta spreči, kao što nije uspevala ni do sada. Održaće nekoliko sednica Saveta za nacionalnu bezbednost ili Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, Vučić i Vulin će „oštro zapretiti“ preko medija, kao i dr Nebojša Stefanović i na tome će se završiti. Naravno, obići će i kasarne u Raški, Nišu, obići Kopnenu zonu bezbednosti, pohvaliti borbenu gotovost jedinica Vojske i poručiti da se nikad neće ostvariti san o „Velikoj Albaniji do Niša“. Dakle, ponašaće se – bar kad je sadašnja vlast u pitanju (ni prethodne nisu bile ništa drugačije) – po šablonu već viđenom u više navrata, a evo i dva primera.

Kada je u januaru 2017. zaustavljen onaj „oslikani voz“ Marka Đurića („crkva na šinama“), koji je trebalo da vozi na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica, Srbija nije suspendovala odredbe o saobraćaju i slobodi kretanja iz Briselskog sporazuma, što je mogla, nego je iste večeri održana sednica Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, a sutradan i Saveta za nacionalnu bezbednost, odakle su poslane poruke (Vučićeve, čije bi drugo) da je „Priština pokazala da želi da izazove sukobe širih razmera na zapadnom Balkanu“ (…) „Srbija želi mir, Srbe pozivam da ostanu mirni, a ovo je moje poslednje upozorenje i molba Albancima na Kosovu i Metohiji da ne pokušavaju da napadnu Srbe oružjem jer Srbija to neće dozvoliti“, rekao je Vučić i na tome se sve završilo. Niko više otad nije ni pomenuo „oslikani voz“. Ali je Vučićeva propagandna mašinerija u tih 24 sata napravila takav atak na javnost, od televizijskih snimaka navodne mine postavljene na pruzi objavljenih na Pinku, do objavljivanja imena Albanca navodnog „mašinovođe kamikaze“ koji je trebalo da se lokomotivom zakuca u „crkvu na točkovima“ (ekskluzivno saznao „Informer“), pa do Vučićeve tvrdnje o kosovskom nalogu za hapšenje čoveka koji je upravljao vozom, mašinovođe Jelenka (čovek inače redovno vozi na liniji od Kraljeva prema Mitrovici).

foto: tanjug / ministarstvo odbrane, damir banda

Drugi primer je iz januara ove godine, nakon ubistva Olivera Ivanovića, kad ministar odbrane Vulin obilazi kasarnu u Raški i Kopnenu zonu bezbednosti, te poručuje da je „Vojska Srbije i materijalno i kadrovski spremna i osposobljena, dovoljno naoružana i opremljena da može da sprovede svako naređenje vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića i državnih organa na odbrani naše teritorije, našeg ustavnog poretka, na odbrani mira i stabilnosti čitavog prostora“.

„Svi smo na velikom oprezu i danas smo tu da bismo se uverili u stanje i u borbenu gotovost naših jedinica i spremnost da reagujemo na svako ugrožavanje na ovom prostoru. Da se uverimo u našu sposobnost da reagujemo na bilo kakve pojave koje bi mogle značajnije da ugroze bezbednost svih Srba, bez obzira na to gde oni žive… Vojska Srbije je spremna da zaštiti svaki deo naše teritorije i dovoljno organizovana i pripremljena da svi građani Srbije mogu da budu apsolutno sigurni da mir i stabilnost ne mogu da budu ugroženi dok je vojska Srbije ovde“, rekao je tada Vulin.

I svi režimski mediji su to preneli, a uopšte se nisu zapitali ko to Srbiji preti, kakve pretnje dolaze s Kosova. Važno je bilo javiti da je Vulin rekao da je Srbija bezbedna i da narod pomisli da se samo čeka naredba Vulinovog vrhovnog komandanta pa da tenkovi krenu na sever Kosova. S druge strane, to istovremeno izaziva revolt kod profesionalaca u vojsci, koji znaju besmislenost takvih istupa, jer bi svako pomeranje jedinica ili paljenje tenkovskih motora i približavanje Kopnenoj zoni bezbednosti sateliti odmah snimili i Srbija bi dobila oštro upozorenje NATO-a. Sve ovo, naravno, ne smeta Vulinu da širi optimizam, pa je tako u petak svečanost povodom Dana Vojne akademije, gde je on bio počasni gost i primio plaketu, umesto predviđenih 45 minuta trajala 1,5 sat, zbog „pojačanog repertoara“ kosovskih pesama. To se dešava na dan kada je Mičel rekao da SAD podržavaju stvaranje kosovske vojske, a Vulin onda u govoru (zanimljivo da je u saopštenju iz njegovog kabineta, gde se opširno citira šta je rekao taj deo izostavljen) ponovo poručuje da će vrata Vojne akademije biti otvorena za sve „slavne komandante“ iz ratova devedesetih, da kadetima prenose svoja iskustva kako su se borili.