I okolo salata

Nastao kao koalicija iz nužde, radi samoodbrane od rastuće režimske represije, DOS je u početku bio savez relativno ravnopravnih subjekata („najveća opoziciona stranka“, Draškovićev SPO, bila je isključena iz tog, kako su ih često nazivali, „saveza političkih pigmeja“), među kojima su donekle štrčali samo kadrovsko-organizaciona mreža DS-a i generalno pozitivan imidž DSS-ovog lidera. Nakon septembarsko-oktobarskog prevrata te dve, s početka ne naročito upadljive startne prednosti dramatično su eskalirale. Svaka na konto svog uloga, koji će i jedni i drugi smatrati presudnim za pobedu nad Miloševićem, sestrinske demokratske stranke pribavile su u postoktobarskom vremenu ono što im je nedostajalo. Zahvaljujući posedujućoj i novostečenoj moći, lider DS-a je napokon popravio svoj imidž u srpskom biračkom telu, izdvojivši se konačno i po tome od ostalih dosovaca, te primakavši se na relativno pristojno rastojanje još uvek neprikosnovenom Koštunici; dok je DSS drastično uvećao članstvo i, uprkos hroničnom nezadovoljstvu veličinom dobijenog kolača, stekao pozicije o kojima je prethodno mogao samo da sanja. Jaz između njih i ostalih stranaka, odnosno lidera DOS-a, produbio se tako doslovno preko noći.

Napuštanje prakse naizmeničnih sastanaka po sedištima pojedinih članica predstavljalo je simboličan pokazatelj promenjene konstelacije snaga. Danas, tj. nakon 5. oktobra, predsedništvo DOS-a sastaje se ili u sedištu Saveza za promene, koji je još od nastanka bio političko-finansijska filijala DS-a, ili pak u kabinetu predsednika Koštunice. Svi ostali (uključujući i Bogoljuba Karića), sa više ili manje entuzijazma, klate se između ove dve adrese, pri čemu je ona Đinđićeva, što iz ideoloških razloga a što usled izglednije političke konjunkture, ipak za većinu privlačnija. Bez obzira na to što prilikom jesenjeg mešanja karata nije dobio sasvim kancelarska ovlašćenja, količina moći koncentrisana u republičkoj vladi i oko nje neporediva je s onom koja je preostala Koštunici i tzv. saveznim organima, i ta asimetrija (plus Koštuničina krutost) direktno se odražava na atraktivnost njihovih političkih ponuda. Uostalom, kad je Momčilo Perišić pre nekog vremena najavio izdvajanje poslaničkog kluba i saopštio da su on, DSS i Veljina Nova Srbija prirodni koalicioni partneri, smesta su po medijima oživela prisećanja na njegovo hrvatsko i mostarsko vojevanje i krenule špekulacije o eventualnoj haškoj optužnici. Inteligentnom generalu to je bilo više nego dovoljno da shvati kako „reforme“ i Đinđićeva vlada, do daljeg, ipak nemaju alternativu.

1.

DOS je sastavljen od četiri grupacije. 1. Od „istorijskih“, partija, tojest stranaka sa već decenijskim trajanjem, koje datiraju od početka srpskog višestranačja, i koje su koliko-toliko prepoznatljive na srpskoj političkoj sceni (Demokratska stranka, Građanski Savez i Demokratska stranka Srbije, s tim što je ova poslednja takođe nastala deobom DS-a, ali se tokom vremena isprofilisala). 2. Od njihovih derivata i otcepljenih frakcija koje su se usled što političkih što (pretežno) personalnih razlika vremenom odvajale od stranaka-matica (Batićevi Demohrišćani, Koraćeva Socijal-demokratska unija, Ilićeva Nova Srbija, Mićunovićev Demokratski centar). 3. Od recikliranih režimskih kadrova (Čović, Mihajlović, Perišić, Trajković), otpalih u nekom od mnogobrojnih meandara Miloševićeve politike. 4. Manjinske i regionalne partije (Kasa, Ljajić, Čanak, Isakov, Veselinov). Pored njih, neuklopiva u ovu i svaku drugu klasifikaciju, stoji i Obradovićeva (Orlićeva) Socijaldemokratija, koja predstavlja fenomen za sebe, a tu je i Dragan Milovanović ispred Asocijacije nezavisnih sindikata.

Iako neuobičajena, predložena klasifikacija omogućava nekakav orijentacioni pregled DOS-ovog političkog korpusa u znatno većoj meri od, recimo, standardne podele na levicu, desnicu i centar. Ne radi se samo o tome da se deo dosovaca nikako ne može uklopiti u takvo – normalno – političko razvrstavanje. (Gde bi, na primer, spadao Pokret za demokratsku Srbiju, i šta to ima levičarsko u politici Socijaldemokratije ili Lige socijaldemokrata Vojvodine?) Još je gore što bi ono, rukovođeno ideološkim kriterijumom, moglo navesti na pogrešno združivanje naizgled bliskih političkih aktera koji se, međutim, iz personalnih razloga nikako ne mogu naći zajedno. Tako, na prvi pogled, DSS na umerenoj desnici nema nikog bližeg od Batića i Demohrišćanske stranke, baš kao ni Đinđić na centru od Mićunovića i Svilanovića. A stvari sa odnosima i omrazama slično stoje i u socijaldemokratskom i u vojvođanskom taboru.

Zapravo, jedan od manje uočljivih ali vrlo važnih razloga za hitno rasturanje DOS-a jeste i to što bi eventualni razlaz znatno potkresao pomahnitali ego njegovih (bez)brojnih lidera, navodeći ih na neko logično pregrupisavanje i bar delimično susprezanje njihovih sujeta i animoziteta. Veliki lideri malih članica DOS-a veoma dobro znaju da ko god pobedio i kakav god bio budući politički raspored u Srbiji njihove pozicije nikada neće biti takve kakve su sada. Propustivši u proteklim mesecima priliku da se samostalno (ili u manjim grupama) politički pozicioniraju, pri tom svesni da sa Koštunicom ne smeju i neće (baš kao ni on sa većinom njih), a istovremeno znajući šta ih čeka ako se bez alternative nađu u Đinđićevoj mašini, njima se postojeće stanje čini kao idealno i bogomdano političko ustrojstvo – i za njih ono zbilja jeste takvo. Zato će oni biti ogorčeni branioci statusa kvo, verni čuvari dosovskog bratstva i jedinstva i smrtni neprijatelji svakoga ko se usudi da takne u taj idealni poredak koji predstavlja otelovljenje njihovih najskrivenijih želja.

2.

Ko bi uopšte pre samo godinu-dve (uključujući i njih trojicu) mogao zamisliti da će Mićunović biti predsednik parlamenta, Žarko Korać potpredsednik vlade, a Vladan Batić ministar pravde? Da i ne govorimo o Veselinovu, Milovanoviću, predsednicima raznih upravnih odbora, brojnim doministrima i pomoćnicima. Ne znači da su to rđava rešenja, a pogotovo ne da su lošija od prethodnih. Mislim, međutim, da je nesumnjiva neka vrsta kolektivnog egzistencijalnog šoka koji je ozbiljno uzdrmao dosovsku elitu. Tako nagla i radikalna promena položaja teško da može a da ne dovede do promene u samopoimanju i opštoj percepciji stvarnosti, koja nekako spontano poprima sve ružičastiju boju. Dosovskim pepeljugama, naglo ubačenim u taj bajkoliki svet diplomatskih salona, blindiranih automobila, ličnih šofera i telohranitelja, biva naprosto sve teže i sve mrskije da skidaju ovu koprenu, koju još dodatno učvršćuje čarobno TV ogledalo. Ne treba stoga da čudi što će svako ko iz ovog ili onog razloga krene da talasa i ugrožava ovo stanje biti najiskrenije doživljen kao zla i ljubomorna maćeha, a onaj ko mu se u tome suprotstavi uvek delovati kao princ na belom konju.

Problem je, međutim, što takvo držanje, nezavisno od želje aktera, vodi perpetuiranju jednog nezdravog političkog stanja, pothranjuje Srbima tako blizak mit o jedinstvu i na neodređeno odlaže konstituisanje normalne političke scene. (Ma koliko to bio težak korak, srpska politika se napokon mora suočiti sa stvarnim pluralizmom koji podrazumeva da politički subjekti mogu imati veoma različite stavove po pitanju, recimo, Kosova, Crne Gore, veronauke ili Haga, a da pri tom uopšte ne moraju biti fašisti, izdajnici, miloševićevci ili NATO plaćenici.) Osim toga, DOS je imao realnu šansu da blagovremenom i planskom disperzijom svojih članica faktički ispuni čitav srpski politički spektar, ali je ta mogućnost sada verovatno nepovratno izgubljena. Političko ziheraštvo, strah od gubitka stečenih pozicija i sitna politikantska računica koja uvek iznova odlaže neminovan razvod, uz stalne međusobne zađevice i traljavo vođene reforme, direktno su SPS-u i radikalima omogućili političko preživljavanje, i ostavili prostor za budući uspon ovih ili nekih sličnih radikalnih opcija. Najkomičniji je, ipak, argument koji je pred decembarske izbore bio odlučujući, i još uvek se može čuti tu i tamo, da je neophodno još neko vreme „očuvati jedinstvo demokratskih snaga sve dok se ne izvrši demontaža ostataka Miloševićevog režima“. Nažalost, dok oficijelna dosovska javnost ponavlja ovu mantru, zavađeni delovi tih „demokratskih snaga“ već poodavno stoje rame uz rame sa različitim „ostacima režima“ i samo što se ne merkaju preko nišana. Iako sigurno nisu glavni krivci, male članice DOS-a i te kako aktivno doprinose produžavanju i uvećavanju ove političke patologije.

3.

Niko danas, zapravo, ne može sa sigurnošću predvideti pravac koji će u budućnosti poprimiti srpska politička kriza. U kojoj meri će socijalisti i radikali uspeti da se vrate u igru i ometu reformski posao koji nije pošteno ni otpočeo? Hoće li u slučaju nazirućeg neuspeha Đinđićev proevropski i reformski tim sasvim balkanski i miloševićevski pokušati da sa sobom povuče i na duži rok pokopa ionako nevelike modernizacijske izglede srpskog društva? Da li će ovdašnji neoliberalni talibani izvući neku pouku iz ovakvog ishoda fanatičnog nastojanja da se baš u Srbiji stvori neka vrsta globalizacijske Meke? Šta će biti sa Službom i kako će ubuduće izgledati naslovne stranice Nedeljnog telegrafa? Hoće li razračunavanje sestrinskih demokratskih stranaka i snaga koje se iza njih postrojavaju moći da prođe bez nove političke i druge krvi? Šta će reći Amerikanci i kako će se postaviti njihove ovdašnje filijale? Da li će DSS i nakon produžene (polu)predizborne kampanje, koja će najverovatnije i dalje teći u znaku gesla „Svi na Koštunicu!“, uspeti da održi sadašnji nivo popularnosti, i da li će novopridošlo članstvo doprineti jačanju ekspertskog nivoa Koštuničine stranke, ili će pak samo ekspresno rastočiti njene moralne i političke resurse?

Sve su to ozbiljna i otvorena pitanja, pri čemu šanse za srećan ishod nipošto nisu prevelike, a u nekim od navedenih pitanja/dilema nije jasno čak ni šta bi uopšte taj „srećan ishod“ trebalo da predstavlja. Ipak, pored pomenutih i drugih neizvesnosti, iz ovog zamešateljstva mogle bi, eventualno, proisteći i neke „kolateralne“ koristi. Nenameravana, ali moguća i dobrodošla posledica mogla bi, pre svega, biti povećana odgovornost aktera na političkoj sceni, kao i preko potrebna „transparentnost“ političkih odnosa u Srbiji.

Iako sadašnjoj vlasti to očigledno ne smeta (naprotiv!), i teorija i iskustvo uče (a srpski primer bogato potkrepljuje) da je vlast bez opozicije sklona progresivnom kvarenju. Obezglavljeni, kompromitovani i frakcijskim borbama rastrzani SPS nije u prethodnom vremenu mogao biti taj poželjan opozicioni korektiv (baš kao ni medijski uveliko potrošeni lider radikala). Apsolutna većina u parlamentu, uz razrušenu piramidu sudske vlasti i faktički ukinutu instituciju predsednika republike, doveli su Đinđićevu vladu u poziciju koja je jedinstvena u demokratskom svetu. Srbija je danas jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji nijedan relevantan opozicioni medij, a na svega nekoliko može se uopšte čuti kritička reč na račun vlade i premijera. Ako i nisu „trenutno najbolja evropska reformska vlada“, kao što je to premijer u više navrata ne trepnuvši saopštio, radi se sigurno o najslikanijoj vladi u Evropi. Stoga ne treba da čudi neobična razmaženost Đinđića i njegovih ministara, kao ni arogancija, pa čak i agresivnost s kojom reaguju na kritike.

Po pravilu, finansijski više nego dobro obezbeđeni, opijeni iznenadnom slavom i zaslepljeni svetlošću reflektora (Đinđić, Čović, Batić i ostali članovi „reformsko-demokratskog krila DOS-a“ medijski su eksponiraniji i od Jelene Karleuše), uspavani blagonaklonim pristupom „sedme sile“ i uljuljkani činjenicom da, zapravo, nemaju alternativu („Ako im se ne dopadamo ja i ova vlada, mogu da vrate Mirka Marjanovića“, omiljeni je Đinđićev refren), članovi srpske vlade su uskraćivanje podrške od strane DSS-a doživeli kao „ničim izazvan“ napad na same temelje države, njenu budućnost i blagostanje koje samo što nije nastupilo. Rukavica koju je bacio DSS mogla bi, stoga, biti od koristi ukoliko uspe vladu da suoči sa ozbiljnim kritikama, trgne je iz „dogmatskog dremeža“ i učini da preispita svoju samozadovoljnu optiku i retoriku prepunu ohrabrujućih procenata, grafikona i potrošačkih korpi. Više ili manje zasnovane, kritike DSS-a na račun vlade, makar i blago prigušene, ipak nalaze svoj put do medija, inicirajući neke odgovore i reakcije, što sve koliko-toliko nalikuje odnosu vlasti i opozicije u nekoj normalnoj zemlji. (Mihajlovićevo raspisivanje nagrade za informaciju o brojnim nerasvetljenim ubistvima po svoj prilici je direktna posledica poslednjih prozivki na račun ministra i ministarstva unutrašnjih poslova.)

Nažalost, dominantan ton i tok koji je poprimila ova debata ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam ni u tom pogledu. Rasprava je vrlo brzo skrenula na „krucijalna“ pitanja tipa: čija je mama kurva, čiji je savetnik veći buldog i ko je u većoj meri podložan Miloševićevim kadrovima i manirima. Ovih dana će konačno biti jasno i to da li DSS drži u rukama neku pravu političku bombu, ili samo običnu petardu, od koje že, uostalom, oni imati najviše štete, ali nezavisno od toga mora da zabrine jasno demonstrirana sklonost „vladinih krugova“ da doslovno svim sredstvima brane sebe i svoj „reformski kurs“. Zarad tog svetog cilja, čini se, sve je dopušteno. Pa čak i degutantna (zlo)upotreba bivšeg ambasadora Milana St. Protića, za kojeg se već iz aviona vidi da nije za taj posao. (U tom kontekstu, posebno su dirljive pohvale koje Protižu stižu od Nenada Čanka, iako bi mu, u nekoj redovnijoj situaciji, Protiž verovatno služio kao arhetip primitivnog antikomunizma i kleronacionalizma.)

S druge strane, nakon što su u decembru, namerno ili ne, propustili jedinstvenu priliku da samostalno izađu na izbore i tako, da se poslužimo premijeru bliskom terminologijom, „preuzmu odgovornost“ za sudbinu zemlje i „budućnost naše dece“, Koštunica i DSS su se našli u poziciji da biraju između loših i gorih varijanti. Mogli su ili da i dalje statiraju u Đinđićevim „reformskim naporima“, sakupljaju mrvice vlasti i gledaju kako im se gubi identitet i polako kruni podrška, ili da na nekom zgodnom mestu (a organizovani kriminal je za to idealna tema) pokušaju da iskoče iz zahuktale D(O)S-ove kompozicije, uz rizik da se na njih sruči već pripremljena političko-medijska anatema zbog ugrožavanja tekovina 5. oktobra, kočenja reformi i odlaganja strane finansijske pomoći. U sudaru sa tom lavinom, šanse DSS-a da prođe bez ozbiljnih političkih ožiljaka nisu naročito velike. Tim pre što i u onih par situacija u kojima su imali izvesnu autonomiju delovanja (konfuzija u zdravstvu, pogrešno postavljanje i sporo prestrojavanje po pitanju Haškog tribunala) Koštunica i njegovi ljudi nisu pokazali naročitu veštinu.

4.

Nema sumnje da DSS ima mnogo razloga za nezadovoljstvo i neobično je da većina domaćih analitičara to kao da ne želi da vidi, ali je isto tako jasno da se bez nekih (najavljenih!) novih i krupnih momenata ne bi smela rušiti „svoja“ vlada – samo zbog nečije naknadne pameti. U suštini, utisak je da čak i u ovom trenutku, nekoliko nedelja nakon izbijanja afere Gavrilović, DSS nije načisto sa tim šta je, zapravo, njihov „prvi pik“ u ovoj krizi. Da li im je prevashodni cilj samo da ojačaju svoje pozicije unutar vlade? Ili žele da se od nje potpuno distanciraju, ali da ipak ostanu u DOS-u kao neka vrsta unutrašnje opozicije? Ili hoće da potpuno zaklope tu stranicu srpske političke istorije, ali ne znaju koji je najbolji put da se to postigne? Ne znati tačno šta se želi, niti kako da se do toga što se želi dođe možda može biti povremeno simpatičan kontrapunkt prevejanom makijavelizmu samoizvikanih srpskih reformista, ali nije nikakva dugoročna politička strategija. Baš kao što ni stav „pustiti Đinđića da se sam slupa“ nije ni korektna, a ni isplativa politička taktika. Ako je Đinđićeva vlada toliko korumpirana i loša, onda je treba rušiti što pre i po svaku cenu. A ako pak nije tako beznadežna, onda nije smela biti ni tako oštro napadana. Bilo kako bilo, upravo bi ovih dana Koštunica i DSS srpskoj javnosti, ali pre svega samima sebi, morali ponuditi odgovor na ključno pitanje: da li oni, zapravo, uopšte ne žele da vladaju? Ili ne umeju? Ili im to neko ne dozvoljava?

Kritika reformskog narcizma, prepotencije i samoreklamerstva srpske vlade uopšte ne implicira apriorno poverenje u izvodivost Koštuničine kvadrature nacionalno-demokratskog kruga u jednoj ratovima, siromaštvom i kriminalom izmoždenoj i poniženoj zemlji. A pogotovo ne znači poverenje u kvalitet i reformski potencijal DSS-ovog tima. Ali trenutno nije reč o ovim i sličnim nedoumicama, već samo o tome da li je moguće reći da je učinak jedne vlade loš, a da to ne bude shvaćeno kao napad na državne i civilizacijske temelje. I o tome koliko je mudro i reformski oportuno sistematski marginalizovati stavove i ljude u suštini bliske političke orijentacije (nazovimo je „legalističkom“, „konzervativno-liberalnom“ ili kako mu drago), koji predstavljaju gotovo polovinu DOS-ovog biračkog tela. I o tome kako će se drugačije, ako ne izborima, rešavati narasle razlike između političkih subjekata u demokratskom društvu. Ako je već nekome do reformi toliko stalo, kao što se to u krugovima srpske vlade neprestano naglašava, nije li onda trebalo uložiti izvestan napor, pa možda i odreći se poneke poluge vlasti, radi integracije i koncentracije ionako nevelikih srpskih reformskih potencijala? Kao da je ipak bilo važnije pred licem svetske i dosovske javnosti promovisati sebe kao jedinog zastupnika moderne i reformske Srbije?

Za Miloševićevu vlast bilo je karakteristično da je u svakoj po nju kritičnoj situaciji (9. mart, Vidovdanski sabor, razni izbori) naprasno otkrivala neku pogibelj koja se nadvila nad srpski narod na Kosovu, u Bosni ili Krajini, a zbog koje bi bilo opasno i bogohulno otvarati unutrašnju krizu. Imam utisak da u preovlađujućem delu srpske političke javnosti, pa i ovoga puta, sličan status vaninstitucionalnog džokera koji treba da presuđuje u delikatnim unutrašnjepolitičkim sporovima trenutno dobijaju donatorske konferencije, pariski klubovi i neimenovani „zapadni diplomatski izvori“, tojest njihovi više ili manje ovlašćeni lokalni tumači i prvosveštenici. Plašim se da će šteta koja se ovakvom instrumentalizacijom dugoročno nanosi reformsko-demokratskom projektu u Srbiji moći da se poredi samo sa onom koju je usled Miloševiće (zlo)upotrebe pretrpela srpska „nacionalna stvar“.

5.

Naprosto je nedopustivo da srpska javnost prvo od Šešelja mora da saznaje kako veći deo sredstava prikupljenih na donatorskoj konferenciji zapravo nisu sveže pare već krediti i pokloni namenjeni vraćanju naših (pra)starih dugova. Možda to tako mora, ali kako je moguće da niko od bataljona ekonomskih magova koji su u maju i junu satima defilovali ekranima malih i velikih televizija, ubeđujući nas da je (ne)održavanje donatorske konferencije osnovno pitanje našeg opstanka, nije stigao da pomene tu sitnicu? (Valjda da ne remete Miloševićev haški „transfer“ i ne narušavaju reformski entuzijazam naroda – kao da taj entuzijazam, dugoročno, išta može narušiti više od takvog bezočnog zamajavanja.) Ali zato jesu pedantno izračunali koliko (desetina) milijardi dolara će nas koštati ukoliko donatorska konferencija zakasni samo nekoliko nedelja, ili ne daj bože, meseci. I ne podseća li sve to neodoljivo na tipične medijsko-političke kampanje i manipulacije iz Miloševićevog i još ranijeg komunističkog perioda, samo što sada, umesto „revolucije“ i „ugroženog srpstva“ imamo „peti oktobar“ i „ugrožene reforme“? Zato, kada ovih dana s autoritativnog mesta ponovo čujemo da bi prevremeni izbori kao demokratsko razrešenje jedne očigledno duboke političke krize bili „ekonomski zločin“ (S. Stamenković), ima smisla zapitati da li nam se to, umesto vladavine jedne partije, sada sprema vladavina jedne struke, ili tačnije, jedne škole mišljenja, ili, još tačnije, jedne interesne grupe unutar nje? A ako/kada eksperiment propadne, uvređeni „reformisti“ će se demonstrativno vratiti u neki „neoliberalni Beč“, ostavljajući nas nedostojne da se gombamo sa radikalskom reakcijom i posledicama njihovog „usrećivanja“.

6.

Iako to u ovom trenutku nekima deluje neverovatno, može se očekivati ipak, da će Srbija, koja je na jedvite jade preživela Miloševića, postojati i posle ove vlade, pa i nakon silaska sa scene Koštunice, Đinđića i ostalih dosovaca. (Uz malo sreće, nadživeće ona možda čak i neuništivog Duleta Mihajlovića.) Zato, iako je sasvim razumljivo da zainteresovanim stran(k)ama ovo može izgledati kao strašni sud, kraj istorije i sumrak civilizacije u isti mah, uz manji vremenski i politički otklon, ovi „istorijski“ dani ispostaviće se najverovatnije kao samo još jedan mehur u sapunici srpske neuspele – kasno otpočete i rđavo sprovođene – modernizacije. Stoga, najviše i istovremeno najteže što bismo od trenutno glavnih aktera mogli da očekujemo jeste to da, u razumljivom nastojanju da sa sebe skinu teret odgovornosti zbog proigravanja modernizacijskih šansi, barem ne ugrožavaju i dodatno ne otežavaju neke buduće reformske pokušaje.