Hoću da mi bude lepo

Ogledalo u mermernom ramu 1991-92, ulje, srebrna boja, platno, bojeni drveni ram, 192x247x5 cm.

Slikarku Mariju Dragojlović i njena dela upoznala sam i zavolela devedesetih godina veka, kada su se mali upotrebni predmeti našli na njenim platnima velikih dimenzija. Pitala sam se da li su različite flašice, karmini, pudrijere, mastionice, ogledala, lepeze i kutije – sitnice koje život znače, neki simboli, opomena da se ne odričemo lepote, ženstvenosti, nežnosti, uprkos svih nedaća i tragedija koje su nas zadesile, ili su njihovo uvećanje i transformacija bili samo njeno istraživanje.

U prostranom ateljeu Marije Dragojlović, oslobođenom svih nepotrebnih stvari koje bi remetile njenu koncentraciju, nalazi se samo štafelaj sa velikom lepezom u radu, dobro prirodno osvetljenom sa prozora u potkrovlju.

“Tu lepezu imam originalnu, uramljenu na zidu, i posmatram je decenijama ali do sada nisam bila spremna da se upustim i da je naslikam jer je ona samo povod za jedno apstraktnije promišljanje. Lepezu mogu da promatram po nekoliko dana, razmišljam i onda nešto uradim. Slojevi koje dobijate dugim radom se talože i to prohujalo vreme se vidi na slici. Moja koleginica i prijateljica Milica Stevanović ima fantastičan crtež koji je radila godinama, pogled iz bašte njenog ateljea, Dugo posmatrani predeo. Za sve svoje slike sam imala dugo vreme življenja sa njima. Nikada nisam izmišljala, sve što naslikam ja prvo moram da vidim.”

Likovna poetika Marije Dragojlović je jednostavna i svedena, a prepoznatljiva po velikom formatu kojim suvereno vlada. Marijine slike su omaž originalnom, onom posebnom u predmetima, njen krik i angažman da se u ovom svetu jednokratne plastike sačuva lepota.

Plisano-satenska kutijica za nakit 2009, ulje, zlatni pigment, platno, 200×150 cm.

“Kada bih neku bočicu od stakla naslikala u malom formatu, bila bi samo realistična sličica, crtež, a to se viđa stalno. Velikim formatom izmeštam je iz realnog, ona postaje kao neka građevina ili totem. Kad je uvećam, to je onda moja unutrašnja, lična perspektiva”, priča o Staklenoj bočici sa srebrnim poklopcem. Na velikoj slici Karmin rouge noir je čuveni šanel 5, za koji Marija kaže da “ima božanstven dizajn, podseća na skulpturu”. Obožava, kaže, “odnos večitog crnog i zlatnog, pogotovo sa crvenom bojom samog ruža, izgleda kao veliki stub”.

U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu je njena Crna satenska kutija, uvećana crna kutija svedena na nepravilni šestougao, i tek kada pročitate naziv ove slike postaje vam jasno o čemu je reč. Isto važi i za veliku crnu Mastionicu sa zlatnim poklopcem u Muzeju Zepter.

Kaže da prirodnom smatra sveričnu perspektivu, a ne centralnu u kojoj “posmatrate svet oko sebe i on se širi prema daljini, ne skuplja se. Na mojim slikama je obrnuto. Ja uvek volim da mi predmeti dolaze, kao da sam jako mala a nešto veliko je ispred mene. Kao kada ste ispred velikog nebodera u Njujorku. Zato Mastionica nije mastionica, Kutija nije kutija, nego su samo ideje o stvarima.”

Severno more, 2020-2021, akrilik i ulje na platnu, 220x136cm.

U istom maniru je rađena i serija slika posvećenih Dalekom istoku, potezi su izglađeni do perfekcije, pozadine su zlatne i srebrne. Na Kineskoj četkici je monumentalizovana slikarska četkica položena na uzanom platnu dugom preko dva metra. Kineski tuš je visoki i široki paravan koji može da stoji u prostoru ili, raskriljen, da bude slika na zidu. Na jednom krilu paravana je naslikana ruža kao da je prava, a na drugom su dve apstraktne monohromne crne pravougaone površine koje predstavljaju crni tuš. Sve je uokvireno zlatom.

“Koristim akrilik, uljane boje i zlatne i srebrne listiće. Mene ne zanima da slikam zlato, srebro ili sedef, ja nisam pikturalni slikar, ne imitiram, ako je zlato ja na platno lepim prave zlatne listiće, ako je srebro srebrne. Za mene je slikanje kao neko prevođenje ideja i vrednosti, materijala, prostora i boje.”

Marija Dragojlović je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti 1977. godine, gde je kasnije bila i profesor. Dobitnica je brojnih nagrada od kojih su najvažnije Nagrada za slikarstvo na 25. Oktobarskom salonu, Nagrada iz Fonda Ivan Tabaković – SANU, Politikina nagrada iz Fonda Vladislava Ribnikara. “Obožavala sam svog profesora Radenka Miševića, znao je šta hoću i bio je prema meni vrlo strog. Jednom me je pitao šta bi više volela da slikam, kokošku ili pauna. Ja izaberem naravno pauna, a on će meni: ‘E draga moja, kada budeš shvatila da je kokoška isto tako lepa kao i paun, od tebe će biti umetnik.’ Jer, radi se o vašem pogledu na ono što gledate, a ne o tome šta gledate.”

Kaže da je kao profesor pokušavala da radi na taj način i da se “dok je to bilo moguće” dobro osećala u tom poslu. “U penziju sam otišla ranije jer da sam ostala na fakultetu ne bih bila poštena ni prema sebi ni prema studentima. Više nisam osećala potrebnu komunikaciju sa njima, sve je postajalo brže i površnije, okrenuto savremenim tehnologijama. Bilo je malo onih koji su sedeli u biblioteci i listali knjige, sa kojima se moglo razgovarati. Jednom sam studente slala u Muzej savremene umetnosti na izložbu Dušana Otaševića, to je deo obrazovanja, mogao je da ide ko hoće, bio je lep dan, a od njih četrnaest u klasi otišlo je samo četvoro. Tolika ravnodušnost me je porazila.”

Od prve samostalne izložbe 1981. godine u Domu omladine u Beogradu, relativno retke postavke Marije Dragojlović uvek su bile dobro posećene i zapažene. Pamtim Nostalgiju u Kulturnom centru Beograda, i posebno izložbu Fragmenti vremena (vidi “Vreme” br. 1324) u zgradi koja će jednog dana biti adaptirana za Muzej grada Beograda, u Resavskoj ulici.

Od novijih, pomenula bih prošlogodišnju u Kulturnom centru Beograda La divina proportione na kojoj su bile prikazane slike sedam mora velikih formata svaka u različitoj boji, sa različitim horizontom koji je geometrijski određen zlatnim presekom.

“Sva mora su me oduvek privlačila, nadasve zanimljivo Sargaško, koje je usred okeana bez obala, omeđeno samo morskim strujama. Sve jegulje sveta putuju tri godine ka njemu, spuštaju se na dubinu od 400 metara, mreste se i umiru.”

Poslednja Marijina izložba je bila ovog maja, Nešto sasvim lično (vidi “Vreme” br 1639), u Centru za grafiku. Bila je posvećena slikarki Radi Selaković i jednoj haljini, kao nežna i emotivna priča o ljubavi, bliskosti i prijateljstvu.

“To je, za mene, kultna haljina. Moja mama ju je dobila od svoje sestre 1954. godine, nosila ju je ona, pa sam je ja nosila, u njoj me je naslikala Rada, potom je stajala dugo u ormanu, i došao je trenutak da je se oslobodim. Na osnovu nje sam napravila crtež i grafiku i onda sam je dala mojoj sestri. To je pre svega bio moj odnos prema materijalu od kog je sašivena i japanskom dizajnu crne i slonovača bele boje, i emocija prema autorki i mom portretu.”

Priča o načinu kako su nastali radovi za izložbu Nostalgija iz 2005, na kojoj su stare privatne fotografije uvećane i naknadno doslikane, je ilustracija o uslovima u kojima nastaje umetnost.

“Fotograf Vlada Popović je snimio moje privatne stare fotografije koje je trebalo uvećati. Tri meseca smo čekali potreban foto-papir iz Nemačke i specijalan toner, koji kada je stigao nije bio kompatibilan sa hartijom. Fotografije su bile narandžaste boje, pa smo morali da ih popravljamo crnim čajem. Skuvali smo čaj, pa smo u kadi kroz njega provlačili papir i sušili ga na zidu kupatila, na pločicama. Papir je zatim kaširan, i tek tad sam mogla da bojim.”

Kaže da je uživala u postavljanju izložbe Fragmenti vremena 2016. godine u Muzeju grada Beograda u Resavskoj, u velikim i visokim salama bivše Vojne akademije.

“Sve što radim me zabavlja, zato se bavim onim što volim, hoću da mi bude lepo. U tom, inače ruiniranom, prostoru mogla sam da postavim anđele, one sa mojih fotografija iz Venecije, visoko na zidu, pa su tako i posetioci izložbe dizali pogled ka njima kao ka nebu, a pogled na slike vode i kamena, koje su takođe moji snimci iz Venecije, spuštao se na dole.”

Marija Dragojlović veruje da umetnik mora biti sam i sklonjen od sveta ako želi da se posveti svom stvaralaštvu. Kaže da je na kustosima i galeristima da se obraćaju medijima, u kojima gotovo da je tokom njenog dugog stvaralačkog trajanja, gotovo da i nema.

“Za mene je umetnost pre svega način života, mišljenja, stava. Ja živim svoju umetnost, ne proizvodim je. Ako bih je proizvodila, morala bih da razmišljam o plasmanu svojih radova, o karijeri, a to su ipak neke društvene igre koje nemaju veze sa stvaranjem. Potpuno mi je strana ideja kreativne industrije, zamišljam da je to veliki dućan gde se prave razne stvari u velikim količinama da bi se zadovoljile tržište. Znam da ovakav stav govori o poziciji nekonformističke autonomije koja mnogo košta. Mislim da je moj posao usamljenički i van pogleda javnosti sve do trenutka kad odlučim da to što radim pokažem. Prvenstveno da bih mogla da krenem dalje.”