Hleb naš nasušni

Da je sreće, Kuršumliju bi svi znali po Đavoljoj varoši koja se bori da uđe na listu čuda prirode UNESCO-a, i putokazi bi još na autoputu Beograd–Niš upućivali gomile turista ka ovom gradiću na južnom rubu Srbije. Ovako, putokazi za Kuršumliju pojavljuju se tek oko Prokuplja, na putu punom rupa, oivičenom neomalterisanim kućama. Grad je prethodnih dana bio pun novinara zbog vesti da je radnik pekare Milan Simić suspendovan s posla jer ga je direktor uhvatio u krađi hleba. Pre Kuršumlije je mnogo oronulih kuća, uglavnom napuštenih, ispred kojih često stoje table „prodaje se“. Paralelno sa putem vodi i pruga Niš–Kosovo Polje. Tom prugom sada dva puta dnevno saobraća samo šinobus od Niša do Merdara, na granici sa Kosovom. Na zidu jedne od napuštenih kuća na prilazu gradu stoji grafit – „Kuršumlija – od sumraka do svitanja.“

Ni u ona bolja vremena Kuršumlija nije bila metropola, a danas ovaj gradić od 15.000 stanovnika već na prvi pogled odaje sliku siromaštva u kome se mahom davi čitav jug Srbije. Pored reke Toplice, koja protiče kroz grad, nizove nedovršenih kuća započetih u boljim vremenima natkriljuju oronule stambene zgrade. Pijaca i ulice oko nje su pune ljudi. „Firme ne rade, nezaposlen narod, pre podne, po podne, uveče, ista situacija. Čim ima mnogo naroda na ulici, znači da niko ništa ne radi“, kaže jedan od prodavaca na pijaci na kojoj su i ispred i iza tezgi najčešće bivše kolege iz neke od gradskih firmi.

Stanovnici Kuršumlije kažu da je situacija u gradu očajna. Nekadašnje najveće firme, poput modne konfekcije „7. juli“ i Metalne industrije Metalac ne rade uopšte, u Šumarsko-industrijskom kombinatu „Kopaonik“ radi samo jedan pogon, čiji su radnici veoma često u štrajku.

ZAŠTO SE STARI LJUTE: Kuršumlija pripada krugu najnerazvijenijih opština u Srbiji. Na zvaničnom sajtu opštine stoji i podatak koji možda najbolje odslikava stepen te nerazvijenosti. Ukupna dužina lokalnih puteva je 284 kilometra, od čega je asfaltirano samo 27. Kuršumlija ima status prvog ranga prioriteta u razvojnoj politici Republike, ali meštani sa gorkim smehom pričaju da je najviše para za razvoj Kuršumlije država dala kada su se pobunili rezervisti koji su bili mobilisani tokom bombardovanja NATO-a. Pošto je oko 450 rezervista iz tri opštine Topličkog okruga sudskim putem uspelo da naplati u proseku između 500.000 i 700.000 dinara od Ministarstva odbrane za neisplaćene ratne dnevnice, razlike u isplaćenim iznosima i kamate, njihovim tragom pošli su i drugi iz tog kraja. Inače, prve presude donesene su u korist sudija suda u Kuršumliji i njihovih bližnjih koji su bili pod uniformom. Vlada je tada odlučila da dve milijarde dinara isplati kao pomoć nerazvijenim opštinama, među kojima je bila i Kuršumlija. Od tih sredstava, svaki rezervista je dobio oko 200.000 dinara.

„Uzeo sam i ja 200 ‘iljada“, kaže jedan od meštana. „Ljutili mi se stari, kažu kako možeš da uzimaš pare kada ratuješ za državu, i mi smo ratovali pa nismo uzimali, al’ ako je onaj sudija uzeo 800 ‘iljada, pa što ja gladan da ne uzmem.“

Ispred restorana „Pampur bar“, koji pripada zemljoradničkoj zadruzi Budućnost, u blizini pijace, prodaje se krompir u džakovima naslaganim na traktorskoj prikolici. „Krompir je deset dinara kilo, davao sam i za osam ako je na više“, kaže prodavac. „Uzeo sam neplaćeno, mada sam i onako retko primao platu, pa sada radim na selu, a vidiš kako nam je. Znaš li koliko me košta da ga uzgajim, pokupim?“ Jedan od prolaznika dobacuje: „Zakuk’o nam crni gavran, ništa nema. Sve je ovde propalo, vidi one nove prazne kuće, pravili su pa sada beže. Prosveta, zdravstvo, pošta i milicija gruvaju pare, mi ostali ništa.“

Zemljoradnička zadruga Budućnost je pre dve nedelje Kuršumliju dovela u centar pažnje ostatka Srbije, u kome se ovaj grad nalazio samo u retkim prilikama, poput bombardovanja za vreme NATO intervencije 1999. godine ili kasnije pobune rezervista.

Kuršumlija je ovog puta postala prvorazredna medijska senzacija zbog Milana Simića (42), radnika pekare koja pripada Zadruzi, njegovog pokušaja krađe hleba i suspenzije s posla. Tu vest su pratile i informacije da Simić živi u selu koje je pet kilometara udaljeno od Kuršumlije, da pešice dolazi na posao i vraća se kući, da mu je pre četiri godine umrla supruga i da živi sa tri maloletna sina, ocem i bratom.

DIREKTOROVE MUKE: Vest su preuzeli gotovo svi mediji, i uskoro se, zavisno od izvora, nije znalo da li je Simić otpušten ili suspendovan, koliko je hleba bilo u pitanju, koliko dugo radnici u Zadruzi nisu primili platu i da li je uopšte primaju. Ogorčeni komentari najviše su išli na račun direktora zadruge Dragana Gvozdenovića, koji je Simića kaznio.

Odijum u javnosti, praćen naslovima „Otkaz zbog vekne hleba!“, „Kriv zbog 300 grama?!“, izazvale su i informacije iz zadruge da reč nije o jednom, već više hlebova čija gramaža nije standardna, da je Simić za sebe mesio teži hleb nego što je propisano. U zapisniku koji je napravljen posle krađe piše i da je kod Milana Simića pronađeno „hleba kom. 2×780 gr i 1×800 gr i dve pogače od po 530 gr i 6 lepinja po 110 gr… Po normativima, težina hleba je 500 gr…“

Do prostorija Zadruge stiže se kroz uski, neomalterisani prolaz u blizini restorana. Prašnjavi pehari u vitrinama govore o nagradama koje je nekada osvajala Zadruga, kažu jedna od prvih osnovanih u onoj Jugoslaviji, još 1946. godine.

Dragan Gvozdenović, v.d. direktora Zadruge, za „Vreme“ kaže: „U ovoj sam firmi tek dvadesetak dana na mestu v.d. direktora, došao sam iz druge firme. Upravni odbor me postavio na to mesto i tražili su od mene da raščistim sa nepravilnostima koje postoje. Gotovo sva imovina Zadruge je prodata ili je pod hipotekom. U ovom trenutku, od Zadruge radi pekara, jedna kafana i tri prodavnice. Sve drugo je opustošeno, za sve sam podneo zahtev za pokretanje istrage.

Između ostalog mi je signalizirano da se sve i svašta krade. Morao sam da obiđem i pekaru jer se javlja strašan nesklad između ulaženja brašna i izlaska hleba i našao sam radnika sa punom torbom hleba. U tom trenutku ja nisam ni znao da taj radnik ima troje dece. On ima dozvolu za dva hleba, to smo odobrili zato što imaju male plate.“

Gvozdenović pokazuje izjavu koju je Milan Simić potpisao u kojoj i sam priznaje šta je uradio. „Na osnovu te izjave direktor je po zakonu dužan da suspenduje radnika i ja sam ga suspendovao, ne isterao sa posla. Poželeo sam da u tom trenutku ne budem tu, ali sam bio. Kao čovek sam se osetio bedno, kao rukovodilac morao sam da reagujem po zakonu. Imao sam ranije dojavu da je policija uhvatila tri moja radnika sa 20 hlebova i ja sam morao da reagujem jer su ljudi koji rade to tražili od mene.“

Gvozdenović je ogorčen reagovanjem medija. „Objavili su da je direktor suspendovao ili isterao radnika zbog jednog hleba, da gladuje radnik koji 14 meseci nije primio platu, mnogo toga drugog što nije tačno, i onda je krenula medijska hajka. Nudio sam dokaze da nije tako kao što su pisali, nikog to nije interesovalo. Svima sam rekao – znam da primaju male plate, ali nije istina da ih mesecima nisu uopšte primali. Za prošlu godinu je svaki radnik ove zadruge primio u proseku 10.800 dinara.“ Gvozdenović kaže da na te plate nisu plaćeni porezi i doprinosi, i da je Zadruga u dubiozi preko 20 miliona dinara.

„Nije istina da je u pitanju jedan hleb, težina odgovara otprilike deset hlebova. Ja imam sedam takvih radnika, i sad zamislite ako bi to uradilo svih sedam. Kako to direktor da opravda kada dođe kontrola i pita odakle vam manjak?“

„Kaže mi čovek, neki novinar, ‘to je samo hleb’. Ja sam njemu morao da kažem: ‘Uđi ti u Beogradu u samouslugu i ukradi hleb i vidi šta će biti.’ I hleb je roba kao i druga, neko mora da odgovara za ulaz i izlaz. Znam ja da je nasušni, ali svakom radniku sam dao, pitao ih treba li nekome više.“

Gvozdenović kaže da je angažovao advokata i da sprema tužbe za sve medije koji su objavili neistine, da nema mira u kući, da je morao da isključi telefon jer je dobijao čak i pretnje. „Sve mi je ugroženo, i porodica, postao sam nečovek, neko ko se proganja. Jednostavno mi je život uništen.“

ŠTA DRUGI DA RADE: Selo Pljakovo u kome živi Milan Simić ima oko 40 kuća, a više od pola je zatvoreno i u njima nema nikoga. Škola u susednom selu ima tri učenika u prvom razredu. Od kada se zakotrljala priča o ovom slučaju, Pljakovo je posetilo više nepoznatih ljudi nego za poslednjih desetak godina.

Dom Simića odiše siromaštvom. Betonski pod bez prostirke, šporet na drva, starinski nameštaj. Kuća je i spolja oronula, vidi se da se imanje oko kuće održava teškom mukom. Milan živi sa svoja tri sina koji imaju 14, 13 i osam godina, ocem penzionerom i bratom.

Simić sa nelagodnošću, zastajkujući i gledajući u pod, priča o onome što se desilo. „Spremao sam se kući da idem, direktor naišao, kao svaki direktor ima pravo da naiđe i obiđe. Imao sam tri leba, dve pogače malo veće i šest lepinjica, zbog dece sam doneo. Samo mi je rekao da odem da dam izjavu, i tako… Dao sam izjavu, sve ko što je bilo. Malo mi je krivo što je to nazvano pokušaj krađe, kao da sam lopov, ali dobro…

Možda i nije trebalo da se priča raširi baš toliko, ne znam ni sam kako je do toga došlo, sad što je otišlo – otišlo, šta ja tu mogu… Kako ona novinarka napisa u ‘Novostima’, nije moralo do ovoga ni da dođe.“

Simić kaže da je razgovarao sa direktorom, napisao molbu u kojoj je opet priznao šta je učinio, obećao da se takve stvari više neće ponavljati i da ga je direktor vratio na posao.

Potpredsednik opštine Dejan Milošević uručio je pomoć Milanu Simiću od 10.000 dinara, ali tamo gde je siromaštvo endemska pojava svaka para u tuđoj ruci izgleda velika. Reakcije na ovaj postupak su različite. Dok neki sugrađani kažu da podržavaju Simića, neki pominju da i oni imaju decu i da su siromašni, a da im niko ne pomaže. Milanove kolege se redom slažu da ga je trebalo vratiti na posao, ali ima i onih koji pitaju: „Ako je Milan uradio to što je uradio i za to je nagrađen, šta mi da radimo? Jeste on siromašan, ali ovde su svi radnici siromašni.“

Kuršumliju od Beograda i od dobrog dela unutrašnjosti Srbije ne dele kilometri već decenije, mada verovatno ne bi trebalo mnogo truda da se bilo gde u ovoj zemlji pronađu Simići koji žive od neredovnog minimalca i razmišljaju svakodnevno o hlebu. Ono što se desilo sa Milanom Simićem, nažalost, nije senzacionalna vest već nevesela svakodnevica nemalog broja ljudi.

Najgore od svega je što je šira javnost Simića već skoro zaboravila i malo je verovatno da će ga se ponovo setiti. Da li iko, osim najbližih, još pamti radnika zrenjaninske fabrike Šinvoz Radisava Stojanova, koji je umro za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata u januaru prošle godine i u udarne vesti doveo firmu u kojoj je radio, što ni pre ni posle toga nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju.

Svega ima u ovoj priči, i Simića kao simbola žrtve, i direktora zadruge kao simbola nerazumevanja, i opštinara koji hitro imenuju zlo i brane dobro, i javnosti koja se nad slučajem zgrozila. Nekako deluje da su i Simić i Gvozdenović u celoj priči žrtve, svako na svoj način, i da su se našli na vetrometini javnosti nezasluženo. One iste javnosti koja godinama skoro ravnodušno propušta vesti o milionskim krađama, proneverama, utajama poreza koje ne dobijaju nikakav zakonski ishod.

U manjim sredinama sećanja žive duže, naročito loša, i neće biti lako ni Simiću ni Gvozdenoviću da zaborave sve što se desilo. A oni drugi, naročito država i lokalna vlast, valjalo bi da se sete Simića i njemu sličnih pre nego što dospeju do štampe i televizije, ma koliko takva podsećanja bila neprijatna.