Istražni sudija Opštinskog suda u Novom Pazaru Zlatan Kurtović ima pravničke i ljudske kvalitete za mesto predsednika u tom sudu. Demokratska opozicija Srbije, odnosno Koordinacioni odbor za Novi Pazar, ide još dalje, pa na osnovu zvaničnih godišnjih izveštaja iznosi da je on najbolji, najvredniji i najefikasniji sudija čiji je rad Opštinski sud uvrstio među najbolje u Republici.
Ovakve ocene izazvale su talas gneva i razjarile Ćamila Hubića, predsednika Okružnog suda u Novom Pazaru, a s njim i neke novinare da su potpuno zaboravili na Zakon i osnovne etičke norme i tako se, u pravom hajkačkom stilu, ustremili na Zlatana Kurtovića ne bi li mu na taj način uništili karijeru, upropastili porodicu i ime osramotili pred rođacima i prijateljima.
Da bi se tako nešto ostvarilo, evo šta je smislio Ćamil Hubić. Prvo je sazvao Kolegijum sudija Okružnog suda koji je na njegovo insistiranje, a ni od koga ovlašćen preuzeo na sebe ulogu arbitra za izbor predsednika Opštinskog suda. Od devet prisutnih sudija sedmoro ih se prihvatilo te, u najmanju ruku, veoma čudne odluke, dok su dvojica bili protiv. Nikako nije jasno šta sa ovim izborom imaju sudije Okružnog, osim ako nisu ubeđeni da na to imaju pravo zbog toga što pripadaju višem rangu.
Razume se da Hubić zna da ovakva odluka nema dovoljnu težinu i zato „pravnu smejuriju“ vodi ka daljem vrhuncu. Pa kao predsednik Okružnog suda saziva Kolegijum sudija Opštinskog suda iako ovaj ima svog v.d. predsednika, ali, izgleda, neiskusnog za ovakve ujdurme pošto ima gotovo početničko radno iskustvo.
Ovom sastanku ne prisustvuje čovek protiv koga se vodi rat. Na pitanje gde je Kurtović, njegove kolege dobijaju odgovor da je na terenu, mada svi znaju da sedi i radi u svom kabinetu. Kad je Hubić do kraja sproveo svoju nameru, ali ovde neuspešnu (od 12 sudija samo pet mu je stalo uz rame), pozvan je Kurtović da mu se saopšti odluka.
Nažalost, ovde se ne završavaju Hubićevi marifetluci. Vrhunac njegove maštovitosti donosi opet formiranje nekakvog kolegijuma, ovog puta činili su ga novopazarski advokati. Od njih 27 okupio je šesnaestoricu da odluče o tome da li je za njih Zlatan Kurtović podoban da bude predsednik Opštinskog suda. Tako je predsednik Okružnog suda jedno državno, službeno mesto, za koje je, on bi to trebalo da zna, potrebno naimenovanje najviše institucije u Republici, prepustio privatnicima, pa je na taj način mogao da formira „kolegijume“ u lovačkim, ribolovačkim i drugim udruženjima koja bi donosila odluke o tome ko će biti postavljen na mesto predsednika suda u nekom gradu.
Ovakvom obračunu sa sudijom Kurtovićem najzdušnije se pridružio Miroljub Nićiforović, dopisnik „Večernjih novosti“ i to ne prvi put i, na nesreću, nikad na čast novinarske profesije. U naslovima „Biografija puna magle“ i „Odbranili čast profesije“ on kalja obraz Zlatana Kurtovića izbegavajući da do kraja čitaocima iznese podatke o njegovom životu i radu. Jasno je da bi Nićiforović morao da zna da neko ko je recimo osuđen za pljačku i prevaru a kaznu izdržao ne sme javno da se blati, niti da mu se to delo nabija na nos, a kamoli neko ko je kao Kurtović iz cele afere u Priboju izašao – nevin. Ovo je Nićiforović mogao da čuje i od Rasima Ljajića, ministra u Vladi Srbije, koji je svojim objašnjenjem na sastanku u Novom Pazaru razbio sve dileme oko tog slučaja.
Ipak, da bi „Kurtovićev slučaj“ do kraja bio jasan našoj javnosti moram se za trenutak vratiti u prošlost i čitaocima ispričati deo njegove životne priče.
Priča počinje davne 1976. godine u Priboju, u tamošnjem opštinskom sudu, u koji Zlatan Kurtović dolazi kao istražni sudija. Tada je bio najmlađi sudija u zemlji pošto je imao samo 23 godine. Šest godina kasnije uhapšen je i optužen za kupovinu mercedesa, placa u susednom Rudom koji je kupio od jednog privatnika ispod tržišne cene, kao i zbog toga što mu je prilikom pretresa stana pronađena devizna knjižica sa svotom kojom su se onda mogle podičiti stotine hiljada Jugoslovena. Takav dokaz, koji su svojevremeno izdavale i javno gotovo sve banke, nosio je sa sobom optužbu: nedozvoljena trgovina stranom valutom i dragocenostima.
Do mene je tih dana u pismu stigla optužnica i presuda kojom je Zlatan Kurtović osuđen na četiri i po godine zatvora. Sa tadašnjim glavnim urednikom „TV revije“ Predragom Milićevićem diskutovao sam i o optužnici i o presudi. Obojica smo zaključili da tu nisu „čista posla“ ni kad je reč o optužnici, ni kad je reč o presudi. Problematične su nam bile druga i treća tačka optužnice. Rezonovali smo kao obični ljudi pitajući se kako je moguće da se neko okrivi zbog toga što hoće da nešto kupi jevtinije, jer se ljudi ponašaju tako otkako je sveta i veka. Začudilo nas je i to da se neko sad našao da štiti privatnike kad im je režim oduzimao sve što je mogao, čak i bez dinara nadoknade. Za deviznu knjižicu smo znali da se uzima kao krivično delo samo onda kad tvorci nameštaljki nisu sasvim sigurni da su na kantar stavili dovoljno blata koji treba da prekrije osumnjičenog.
Cela ta „pribojska smutna igra“ je propala zahvaljujući sudijama Vrhovnog suda Srbije koji su sudili po Zakonu i savesti. Zahvaljujući tome, Kurtović nije osuđen. On je nevin. I, presudom mu je vraćen mercedes, plaćeno mu je i ležanje u zatvoru i vraćen je na isto radno mesto.
O sadašnjoj priči i njenom toku već smo dosta kazali. Sad ostaje da se vidi hoće li pobediti staro ili novo. Ako je suditi po onome što smo u Novom Pazaru, na konferenciji za novinare 21. septembra, čuli od Slobodana Filipovića, sekretara Demohrišćanske stranke Srbije, Zlatan Kurtović je za njih jedini kandidat za predsednika Opštinskog suda u tom gradu. On je još dodao da su predvodnici hajke pokazali svoje lice, ali i da će se uskoro pokazati i lica organizatora.
