Grupni portret bez vojvode

„Dosta više te priče o Srebrnici, hajde da govorimo o srpskim žrtvama“, tako, ili nekom od brojnih varijacija na tu temu, odgovarali su donedavno čelnici Srpske radikalne stranke na svaki pokušaj otvaranja rasprave o odgovornosti za masakr u Srebrenici u leto 1995. godine. Pre samo dve nedelje, ponosno su ugošćavali na svom „naučnom skupu“ zagovornike teze o „oslobađanju Srebrenice“, pa čak i o potrebi da se tela pobijenih zarobljenika iznesu iz „srpske zemlje“ u koju su zakopana.

A onda se desilo čudo. Nakon prošlonedeljnog emitovanja snimka streljanja šestorice muslimanskih mladića (tačnije dečaka) zarobljenih u Srebrenici, radikali su odustali od uobičajenog metoda za eskiviranje priče o streljanju skoro osam hiljada ljudi. Nisu pokušali ni da ospore autentičnost snimka, kao što su to učinili brojni posetioci internet foruma na kojima se diskutovalo o snimku emitovanom u Haškom tribunalu i na domaćim televizijama, a koji bi (dotični autori komentara), sudeći po argumentaciji koju koriste, mogli predstavljati upravo deo radikalskog biračkog tela. Po cenu da naljute deo svojih ekstremno nacionalistički orijentisanih simpatizera, čelnici SRS-a sa mestom boravka u Srbiji odmah su, samo dan nakon emitovanja snimka, najavili da će tražiti hitnu sednicu republičke skupštine, na kojoj bi se raspravljalo o rezoluciji o zločinima u ratu. Ističući da se krivica za zločine ne sme nikome oprostiti, zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić je kao razlog za donošenje takve rezolucije naveo i potrebu da se krivica „ne tovari narodu i državi“:

„I neka se vidi da narod Srbije ne odobrava zločine, da država i narod nisu počinili zločine, da su zločine u ratu činili pojedinci“, rekao je Nikolić, ostavljajući mogućnost da je snimljeno još takvih filmova.

BOLJE BEZ ŠEŠELJA: Da li to znači da su zaista u pravu oni autori koji, sve lobirajući za stvaranje saveza radikala i Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, u delu medija i na političkim internet portalima pokušavaju da dokažu da su „radikali (i socijalisti) prošli pročišćenje i lustraciju“? I da sada predstavljaju „normalnu konzervativnu političku partiju“, koja zaista zastupa interese velikog dela biračkog tela i čije rukovodstvo ne snosi ama baš nikakvu odgovornost za učešće u izazivanju brojnih ljudskih nesreća u poslednjoj deceniji dvadesetog veka?

Brojke kažu da su, nakon odlaska Vojislava Šešelja, prvog i jedinog predsednika SRS-a u pritvor Haškog tribunala, radikali popravili svoj rejting među biračima. Na predsedničkim izborima juna prošle godine, tako, Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a, osvojio je 400.000 glasova više od sopstvenog šefa godinu i po dana ranije (Nikolić je u junu izgubio od Borisa Tadića osvojivši 1.431.833 glasa, dok je Šešelj na neuspešnim predsedničkim izborima u decembru 2002. godine, dva meseca pred odlazak u Hag, skupio 1.063.296 glasova). Na lokalnim izborima prošle godine, radikali su osvojili vlast u velikom broju opština, uključujući i drugi po veličini grad u Srbiji, Novi Sad, dok su za dlaku propustili priliku da trijumfuju i u Beogradu. Pobeda na lokalnim izborima u znatnom broju opština omogućila je toj stranci kontrolu nad pojedinim lokalnim medijima, a dolazak na vlast posle petooktobarskog totalnog debakla iz 2000. godine doneo je i drugi važan rezultat: finansijsku konsolidaciju stranke i njenih članova.

Da li zbog toga, ili zbog brljotina vladajućih stranaka, tek, nekoliko istraživanja javnog mnjenja objavljenih poslednjih meseci, nakon perioda vođstva Tadićeve Demokratske stranke (DS), primat su dala SRS-u, proglasivši ga najpopularnijom strankom u Srbiji. Ima, doduše, i neobičnih teorija, koje proturaju radikalski lobisti po medijima: tako se, recimo, u jednom od tekstova čiji je cilj rehabilitacija SRS-a i agitovanje za stvaranje koalicije DSS–SRS, o objavljivanju rezultata istraživanja javnog mnjenja govori kao o „zamci za radikale“, tj. „za Tomu (Nikolića) i Voju (Koštunicu)“. U tom tekstu se, naime, tvrdi da je dotičnu „zamku“ pripremio „demagoški B&B duet“ (Boris Tadić i Bogoljub Karić), i to tako što, objavljivanjem lažnih anketa koje govore o radikalskoj popularnosti, pokušava da nahuška radikale da sruše Koštuničinu vladu, a time i mogućnost stvaranja buduće koalicije SRS–DSS. Ili tako nekako, ali svakako uz brojne pohvale radikalima, potpuno zamagljivanje činjenica iz bliže prošlosti koje im ne idu u prilog i silno kukanje zbog navodnog lošeg tretmana SRS-a u medijima (uprkos činjenici da radikalski čelnici gotovo svakodnevno učestvuju u TV „pljuvaonicima“ u kojima se, zahvaljujući specifičnom rečniku i agresivnosti, izrazito ističu).

RAČUNICE: Radikali su, prema rečima Srđana Bogosavljevića, direktora Strateškog marketinga, već dugo „jako stabilni“, sa podrškom više od 30 odsto birača. Novi trend, međutim, koji istraživače primorava da preispitaju sud prema kome je ta stranka na poslednjim izborima dostigla vrhunac popularnosti, jeste smanjenje broja negativnih ocena koje joj daju učesnici u istraživanjima. Bogosavljević objašnjava da su radikali već godinama dobijali pozitivne ocene od trećine birača (od onih koji su na izborima obično glasali za tu stranku, ali i socijaliste ili Stranku srpskog jedinstva), ali je zato 60 odsto birača imalo izrazito negativne stavove o toj partiji. Sada se ta odbojnost prema SRS-u smanjuje, što, prema rečima direktora Strateškog marketinga, otvara mogućnost za dalji rast rejtinga Šešeljeve stranke u odsustvu lidera.

Reč je, još uvek, samo o mogućnosti, pa sve to ne znači da je nedavna odluka Skupštine Srbije da odbije zahtev SRS-a da se raspravlja o poverenju o Koštuničinoj vladi ozbiljno naljutila radikale (ako se ne računa žal za propuštenom prilikom za višednevno samoreklamiranje kroz kritiku koalicije na vlasti za skupštinskom govornicom i uz TV prenos). Jer, brojni analitičari (a među njima i Bogosavljević) veruju da toj partiji u ovom trenutku izbori, zapravo, ne bi odgovarali. Uprkos nastojanjima pojedinih autora, naime, radikalski minuli rad još je dovoljno prisutan u svesti velikog dela i domaće i međunarodne javnosti (američki ambasador Majkl Polt otvoreno je nekoliko puta pokazao da ne želi da sarađuje sa aktuelnim novosadskim vlastima), zbog čega su oni i dalje neprihvatljiv koalicioni partner za većinu stranaka koje su sposobne da pređu izborni cenzus i domognu se poslaničkih mandata. A za sada nema nagoveštaja da bi SRS sam (ili eventualno sa SPS-om) mogao osvojiti dovoljno poslanika za formiranje vlade.

S druge strane, upozorava Bogosavljević, radikalima upravo ide u prilog da se neko drugi izbori sa tri problema na čije se rešavanje (za razliku od ekonomije) neće dugo čekati, a to su saradnja sa Haškim tribunalom, status Kosova i odnos sa Crnom Gorom. U međuvremenu, SRS može da koristi priliku za sopstveno profilisanje u skladu sa realnom situacijom – a u realnosti, kod značajnog broja građana postoji proevropsko raspoloženje, možda čak i uz preterano idealizovanje života u evropskoj porodici. Ukoliko žele da povećaju broj izbornih glasova, radikali moraju da otvaraju vrata za proevropski raspoložene birače i da, „izjavama koje zvuče nesinhronizovano sa ranijim izjavama, testiraju spremnost svog tvrdog biračkog jezgra da prihvate proevropsku politiku“, smatra Bogosavljević. A upravo jedan takav test mogla bi predstavljati i reakcija na snimak streljanja zarobljenika iz Srebrenice.

NIJE VAŽNO ŠTA JE BILO: Koliko će radikalski pokušaji širenja biračkog tela biti efikasni, moglo bi da zavisi od količine dokaza za zločine u Srebrenici, njihovog prisustva u domaćim medijima i učestalosti pojavljivanja Šešelja u javnosti: radikalima, naime, ne idu u prilog ni situacije u kojima se otvaraju pitanja iz prošlosti. Jer, čak i ako ne bude dokaza koji govore o umešanosti članova te stranke u zločine, samo podsećanje na prošlost umanjivaće uverljivost (navodne?) nove umerene i umivene radikalske politike – koju sprovode isti ljudi koji su bili najbliži Šešeljevi saradnici tokom devedesetih, u vreme ratnog huškanja, okupljanja dobrovoljaca, zastrašivanja nesrba (u Vojvodini i medijima), terora nad medijima i univerzitetom u vreme učešća u vladi Mirka Marjanovića…

Tačno u skladu sa uputstvima analitičara koji po medijima nude recepte za unapređenje SRS-a (mada to politički veoma vešt vrh stranke zna i bez ambicioznih „nezavisnih analitičara“) radikalsko rukovodstvo je, nakon odlaska Šešelja u Hag, odustalo od ratoborne nacionalističke retorike, stavljajući akcenat na priču o socijalnoj pravdi, borbi protiv kriminala i kritiku ekonomske politike postpetooktobarskih vlada (jedna od kampanja, čak, otpočela je poklanjanjem dva kompjutera beogradskom muftiji Jusufspahiću). „Veliku Srbiju“ je u poslednje dve izborne kampanje samo sporadično pominjao Tomislav Nikolić, dok Aleksandar Vučić i Maja Gojković, u trci za funkcije gradonačelnika Beograda i Novog Sada, ne samo da nisu govorili o srpskim granicama već su jedva pominjali i partiju kojoj pripadaju. Oboje su najviše govorili o korupciji i silno se trudili da stvore „urbani imidž“: Vučić je, tako, odnekud ispovrteo priču o životu u Londonu i odgovarajućem muzičkom ukusu (obožava „Franca Ferdinanda“ i „Dendi Vorholsa“), rokerskog bekgraunda prisetio se i Nikolić, dok je Maja Gojković insistirala na tome da je pre svega Novosađanka, te da ne zna koje su joj nacionalnosti prijatelji (koji je, valjda, posećuju u hipermoderno uređenom stanu, promotivno uslikanom u jednom estradnom časopisu).

Toliki trud na stvaranju modernijeg imidža, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, nije ostao bez rezultata. Za razliku od drugih stranaka, čiji simpatizeri najviše veruju lideru stranke, da bi ostali funkcioneri dobili svoja mesta na top-listi tek posle nekoliko praznih mesta, prema Bogosavljevićevim rečima, simpatizeri SRS-a ocenjuju kao pozitivnu čitavu plejadu stranačkih funckionera. Najviše je, ipak, porastao rejting Nikolića, Vučića i Maje Gojković, pri čemu su razlike među njima izrazito male.

SUJETE I NERVOZA: Rast popularnosti udarne stranačke trojke nakon odlaska Šešelja u Hag (i odgovarajuće bildovanje njihovih sujeta) doveo je i do priča o unutarstranačkom sukobu, koje vrh stranke složno demantuje. Kao što demantuju i ocene da bi se rado oslobodili sopstvenog lidera – nešto takvo pokušavao je da kaže i Živadin Lekić, donedavni poslanik SRS-a u Skupštini Srbije koji je prebegao u stranku Bogoljuba Karića, tvrdeći da Nikolić, Vučić i Dragan Todorović „Šešelju otimaju stranku“. Ipak, jedan od najzanimljivijih opisa odnosa radikala u zemlji sa šefom u rasejanju možda je najzanimljivije opisao analitičar Aleksa Đilas, tvrdnjom da se Nikoliću mora odati priznanje zato što je dešešeljizovao stranku, sve vreme govoreći da to radi u ime Šešelja.

Jer, stranci koja pokušava da izgradi umiven, urbani imidž, svakako ne idu u prilog iskakanja sve nervoznijeg Šešelja, koji već dve godine čeka početak haškog suđenja – kao što je, recimo, bilo njegovo pismo Sekretarijatu Tribunala (a koje je do javnosti dospelo zahvaljujući radikalskom glasilu „Velika Srbija“). U pismu kojim traži da mu se omogući poseta Vučića, prihvaćenog pravnog savetnika u procesu pred Tribunalom, Šešelj se predstavnicima Tribunala obraća kao „g… u ljudskom obliku“, nudi im da prihvate da mu „puše k…“ i „pojedu g…“. Pismo se završava pretnjom: „J… ću vam majku svima, počevši od Hansa Holcijusa pa nadalje, uključujući i onu bitangu Tjarda van der Spula.“ Naravno, primaocima pisma uskraćena je zabava odgonetanja šta se krije iza tačkica, već su sve reči koje se u normalnoj javnoj komunikaciji ne koriste, napisane u celosti.

Domaćoj publici ponuđena je još jedna zabava iz radikalske kuhinje. U najnovijem sukobu sa Demokratskom strankom i Draganom Đilasom, jednim od najbližih saradnika predsednika Srbije i DS-a Borisa Tadića, radikali su ponovo potegli najgoru, u vreme izborne kampanje donekle potisnutu, verbalnu artiljeriju. U stranačkom saopštenju pod naslovom „Boris Tadić na čelu najvećih lopuža u Srbiji“, tako, tvrdi se da „Beograd i Srbija nikad nisu znali, videli i upoznali veće lopove od dedinjskih Gospodara Tadića i Đilasa i Lorda Bogdanovića od Sage, Arene i Garaže, dok će i Vučić i Srpska radikalna stranka nastaviti da obavljaju posao u interesu svih građana Srbije“.

Da stvar bude još zanimljivija, upravo tu nalaze se argumenti i za tvrdnje o promeni radikala, i za oprečne ocene prema kojima su oni isti kao i pre: i tamo negde sredinom devedesetih, naime, radikali su imali pik na „najveće kriminalce“ i služili su se sličnim jezičkim stilom u borbi protiv njih. U vreme ne previše dugotrajnog sukoba sa tadašnjim režimom, prema proceni radikala, „najveći kriminalac u Srbiji“ bio je Slobodan Milošević, dok je za njegovu suprugu bio rezervisan živopisan opis „crvena veštica sa Dedinja kojoj cveće raste iz glave“. A baš ovih dana, dok se radikali bore protiv „dedinjskih gospodara“ i „lorda od Sage, Arene i Garaže“, najavljuje se povratak u Srbiju osobe „kojoj cveće raste iz glave“ – za šta su se upravo radikali borili.