Goli pod nebom

Kažu ljudi, ko u veri, ko u beznađu, da Onaj odozgo vidi sve. Pogodnosti gledanja sa visine uvideli su i vojni stratezi pa su prve leteće sprave korišćene upravo radi izviđanja neprijatelja iz vazduha, tako da nije čudno da se i prva vazdušna borba zabeležena u istoriji ratovanja odigrala upravo između dva pilota izviđačkih aviona kada su pripucali iz pištolja (obojica promašili) jedan na drugog iznad Meksika poslednjeg dana novembra 1913.

Godine dve hiljade treće izviđanje je i dalje veoma privlačna aktivnost, samo se sada zove osmatranje. Izviđaju se neprijatelji („to je naziv za borbenu radnju“), a osmatraju prijatelji; oni gledaju vas, vi njih, a sve to radi uspostavljanja međusobnog poverenja. Projekat danas poznat pod nazivom Otvorena neba (Open Skies) vuče korene iz najvrelijeg dela hladnog rata, kada je američki predsednik Ajzenhauer predložio da SAD i SSSR obavljaju izviđačke letove jedni iznad drugih kako bi se „uverili da se druga strana ne priprema za ofanzivne akcije“. Tako kaže američka istorija. Nikita Hruščov predlog nije prihvatio, a Amerikanci – valjda po onoj: ponuđen ko počašćen – počinju samostalno sa operacijom Prelet (Overflight), duboko nad teritorijom Sovjetskog Saveza, koja je neslavno prekinuta: prvog maja 1960. iznad Sverdlovska (danas Ekatarinburg) sovjetski PVO uspeva da obori špijunski avion U-2 i zarobi pilota Gerija Pauersa. Trideset godina kasnije, SAD, Rusija, Ukrajina i još 20 država dogovaraju sporazum Otvorena neba po kome svi smeju da osmatraju iz vazduha svakog, po unapred utvrđenim pravilima.

„YES, SIR“ IZNAD SRBIJE: U smeru toliko željenih i bezbroj puta pominjanih međunarodnih integracija u oblasti odbrane, u Komandi i jedinicama Vazduhoplovnog korpusa (VaK) Vojske Srbije i Crne Gore održan je od drugog do sedmog juna kurs posmatranja iz vazdušnog prostora u organizaciji Regionalnog centra za pomoć u primeni sporazuma o kontroli naoružanja (RACVIAC). Skup je otvorio zamenik ministra odbrane SCG Vukašin Maraš, koji nije propustio priliku da podseti da je „za našu državnu zajednicu posebno značajno pristupanje programu Partnerstvo za mir, ali smo zainteresovani za uključivanje i u druge sporazume i programe koji doprinose našoj integraciji u evropske strukture“, dodavši da će SCG uskoro pokrenuti inicijativu za potpisivanje Otvorenih neba. Kurs su pohađali uglavnom malđi oficiri VaK-a Srbije i Crne Gore, Hrvatskog ratnog zrakoplovstva, vazduhoplovstva oba entiteta Bosne i Hercegovine, makedonskog Voenog vozduhoplostva i protivvozdušne odbrane, Vojaškoga letalstva Slovenske vojske i ćutljivi mladoliki oficir albanske vojske i civilni stručnjaci. Većina ih se zna od ranije iz verifikacionih misija kontrole naoružanja koje SR Jugoslavija (sada Srbija i Crna Gora), Hrvatska i BiH razmenjuju posle potpisivanja Bečkog, odnosno Sporazuma iz Firence o ograničanju naoružanja u regionu – koji propisuje da SCG ne sme posedovati više od 1025 tenkova, 3750 artiljerijskih oruđa, 155 borbenih aviona i 53 borbena helikoptera.

Pred poletanje na prvu misiju osmatranja Srbije iz njenog vazdušnog prostora pukovnik Grigoresku, komandujući oficir aviona An-30 rumunskog vazduhoplovstva opremljenog aerofoto kamerama, upoznaje goste na letu, alias troje predstavnika medija, sa letelicom; gde je šta, ulazi, izlazi, gde će ko da sedi, da moramo biti vezani tokom poletanja i sletanja (kao i u JAT-u, op. aut.), koju opremu ima, napominje da ne sme da se koristi blic dok kamera snima. „Sve možete da fotografišete, ali molimo vas da ne snimate posadu u nedoličnim pozama, ako neko zeva, češka se i tome slično… Tu je i mini bar, ali je prazan jer je kratak let“, kaže pukovnik koji iza sebe ima više od 100 misija u okviru sporazuma Otvorena neba iznad dvadesetak država, uključujući i SAD. „Svuda smo leteli našim ‘antonovom’, osim iznad SAD gde smo koristili njihov avion.“ U avionu atmosfera gotovo neformalna, ipak, kako mi je posle rekao major VaK-a: „Ovako izgleda da se zezamo, ali mi u stvari ozbiljno radimo.“ Malo u šali, malo izgleda po nekom novom P.S.-u, čak i u međusobnom obraćanju oficira VSCG moglo se čuti „Jes, ser!“ (Yes, sir!) ili „Ekskjuz mi, kolonel…“ (Excuse me, colonel…). Prvi let, od dva koliko ih je obavljeno tokom kursa, trajao je sat i 12 minuta nad severnom Srbijom iznad Nove Pazove, Inđije, Sremske Mitrovice, južnim obroncima Fruške gore, Novog Sada, Sombora, Bačke Topole, Bečeja, Zrenjanina, Pančeva, severno od Beograda i nazad na Batajnicu.

Pored instruktora i letačkog osoblja rumunskog vazduhoplovstva i predstavnika RACVIAC-a, u avionu se nalaze dva tima: strana koja posmatra (observing party) i posmatrana strana (observed party).

ŠTA IMA DA SE VIDI?: Prvi dan posmatrala je multinacionalna ekipa predvođena puk. Lukićem, čiji su tim činili predstavnici SCG, Hrvatske i Slovenije. Posmatrana strana je država iznad koje se izvodi misija, u ovom slučaju Srbija i Crna Gora i „kontrolni tim“ činili su predstavnici VSCG, uglavnom piloti izviđačkih i transportnih eskadrila, predvođeni puk. Nikolićem, jednim od dva oficira SCG koji je učestvovao na sličnim kursevima. Drugog dana, kada je ruta išla iznad centralne Srbije, na čelu gostujućeg tima bio je makedonski oficir. Kretanje aviona prati se u realnom vremenu na ekranu prenosnog računara (laptopa) koji je povezan sa sateletiskim sistemom za pozicioniranje (GPS – Global Positioning Sistem). Pored toga, većina „gostiju“ i instruktora ima i svoje prenosne GPS uređaje na kojima prati da li se sve slaže sa planom leta. Cilj kursa i ovakvog višetimskog i višenacionalnog rada pre svega, bio je harmonizacija rada timova, ali i između članova samog tima. Odgovornost letačke posade (u našem slučaju Rumuna) jeste da se let odvija po dogovorenoj ruti u dogovorenim vremenskim okvirima („tajmingu“), ekipa koja osmatra zadužena je za pravovremeno uključivanje kamera na unapred predviđenim tačkama, a tim posmatrane strane proverava da li je sve u skladu s planom leta i zakonskom procedurom. Drugim rečima, da li se gosti ponašaju u skladu s kućnim redom.

Inače, strani avion obavezan je da doleti sa zabravljenim otvorima za kamere i senzore, i to spolja, kako bi bilo onemogućeno izviđanje „usput“, odnosno tokom preleta iznad države domaćina ili trećih država, nekada omiljena radnja obaveštajnih moćnika na koje su primoravane civilne avio-kompanije tokom hladnog rata. Nikada nije dokazano, ali se osnovano sumnja da je nekoliko putničkih aviona (sve sa putnicima) oboreno upravo u takvim aktivnostima. Najdrastičniji primer sigurno je obaranje južnokorejskog „boinga 747“ sa 269 ljudi koji je „zalutao“ u sovjetski vazdušni prostor iznad Sahalina 31. avgusta 1983. Dvadeset godina kasnije, ono što se nekada smatralo špijunažom i ofanzivnom radnjom ima za cilj, barem deklarativno, uspostavljanje i unapređenje poverenja između bivših supotstavljenih strana. U osnovnom dokumentu Otvorena neba zabeleženo je da je „pristajanje jedne države da bude osmatrana (i iz vazduha – op. aut.), samo po sebi veoma značajan politički znak a vazdušna inspekcija takođe predstavlja izrazito efikasan način provere, u smeru opšte transparentnosti vojnih aktivnosti“. U Srbiji i Crnog Gori i mala deca znaju da sve treba da bude transparentno. Politički znak je poslat – otvaramo nebo. Nameće se pitanje: ima li šta lepo da se vidi sa tog neba?