Gigavati našeg nezadovoljstva

Maribor, Slovenija

Ekonomska kriza se – po njihovim sivim i skupim, po meri šivenim odelima – ne primećuje. Ali, ni raskoš ove godine nije u modi. Zato u Maribor dolaze samo sa velikim crnim koferima i nevelikom svitom – najčešće je to samo vozač sa kojim su stigli sa aerodroma. I koji će naredna tri dana provesti u nimalo neprijatnom čekanju u hotelu Habakuk, gde je ove godine početkom novembra održana konferencija Energija 09.

Gospodari struje na Balkanu ovde su boravili tri hladna, kišovita dana zatvoreni u kongresnom delu hotela kako bi namršteni i zbunjeni, otvoreno razgovarali o posledicama koje je ekonomska kriza izazvala u energetskom sektoru. Regionalna situacija u proizvodnji i distribuciji električne energije, sektoru inače sporom i relativno mirnom, dobila je drugačije obrise posle velikog pada cene struje u 2009. godini.

Od oktobra prošle godine do februara ove cena struje na evropskim berzama pala je sa 80 evra po megavat-satu, na svega 42 evra, što je najveći pad zabeležen u istoriji. U narednim mesecima se stabilizovala na oko 50 evra i ostajući tako niska uticala na celo evropsko tržište. Jednako i na onaj njegov deo gde je, kao u Srbiji, u okolnostima državnog monopola, cena zaštićena kategorija za čuvanje socijalnog mira i nevidljivo subvencionisanje velikih industrijskih potrošača kroz jeftinu energiju.

Širom inače rizičnog i u gigavatima deficitarnog regiona Jugoistočne Evrope, nova cena je izmenila okolnosti poslovanja, stvorila viškove i neočekivane paradokse, da bi dramatično uticala na tekuće investicije i zaustavila izgradnju novih energetskih kapaciteta. To u povratnoj sprezi potresa privrede svih država regiona i potresaće ih još dugo, onom snagom kojom stotine turbina od Alpa do Egejskog mora pokreću industriju, ekonomiju i svakodnevni život običnih građana, život najčešće surov i dalek od blagostanja planinskog hotela u Mariboru.

TRI KOVERTE: Mariborska konferencija o investicijama na tržištu električne energije održava se već pet godina i, za razliku od sličnih esnafskih skupova, zaista okuplja sve glavne igrače na tržištu koje snabdeva energijom 76 miliona ljudi.

Analitičari su sada doneli vrlo loše vesti, bankari nagovestili nove uslove koje će postavljati za nove elektrane, a trgovci omirisali kako se kreću stvari.

Mnogima je, kao i ranijih godina, to bila prilika da u restoranima i holovima zaključe nove poslove ili da stave „u hibernaciju“ postojeće poduhvate. Neki menadžeri su došli sa strategijama preživljavanja, drugi sa bezizglednim projektima u koje još veruju samo političari koji su ih lansirali, a treći samo po parče utehe.

„Ima ljudi koji po svom mentalnom sklopu ili profesiji, vole da saopštavaju samo dobre vesti“, kaže hladnokrvni Vuk Hamović, predsednik britanske kompanije EFT Group, poznat kao najveći trgovac strujom na Balkanu, dok objašnjava kako se investicioni ciklus usporio. Sa ležernošću predatora koji je svoj plen na vreme obezbedio, odigravši pametno i u ovim okolnostima, on beogradskim novinarima priča vic koji nije ubitačno smešan, ali balkansku situaciju opisuje tačnije od svih analitičkih studija sa power point prezentacija iz kongresne dvorane.

Novi direktor, kaže vic, dolazi u firmu i zatiče tri koverte koje mu je prethodnik ostavio da ih otvara jednu po jednu, onda kad stvari krenu naopako. Posle šest meseci firma počinje opasno da propada i direktor otvara prvi koverat. „Kaži radnicima da sam ja kriv za sve, da sam lopov i prevarant“, poručuje mu prethodnik. On tako učini, nekako preguraju još šest meseci, ali ponovo nailazi kriza. „Kreni u restrukturiranje, sve menjaj i ispremeštaj“, piše u drugoj koverti. Direktor pokreće navodne reforme, ali posle šest meseci sve počne da tone i on otvara treći koverat, da bi u njemu pročitao: „Napiši tri koverte.“

POLOVIČNI PROJEKTI: „Svet će definitivno izgledati drugačije posle krize“, smatra Jan Braun, dok se kao verovatno najpoželjniji sagovornik na skupu zagonetno osmehuje, budući da predstavlja Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD), međunarodnu finansijsku instituciju sa osnovnim kapitalom većim od 20 milijardi evra namenjenih za trideset zemalja na istoku Evrope. Braun podseća da je zbog krize EBRD mobilisao dodatna sredstva, kao i da na svaki evro koje oni ulože dolazi još 3,1 evro iz drugih izvora.

„Mi rastemo i nastavićemo da rastemo“, kaže, dodajući da će projekti koje EBRD bude odobravao biti izabrani pre svega po izvodljivosti, ali da je za njih izuzetno važan i ekološki aspekt projekta. Navodeći primere novoizgrađenih elektrana koje su do sada finansirali i koje zadovoljavaju visoko postavljene ekološke standarde, Braun napominje da su svi uslovi za dobijanje kredita sada postali stroži.

„Nedostaje entuzijazam da pomognemo investitorima, a ne da ih blokiramo“, kaže Janez Kopač, generalni direktor Direktorata za energiju Republike Slovenije, objašnjavajući da države kao vlasnici elektroprivrednih društava otežavaju investiranje. Zato na terenu ima malo igrača koji će sa sve težim bankarskim uslovima izaći na kraj. Dok hrvatski HEP potresaju velike afere, elektroprivrede u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji imaju problem sa nedovoljno jasno definisanim projektima i njihovom nedovoljnom pripremljenošću.

„Procene investitora će se posle krize raditi mnogo detaljnije, a projekti će se više analizirati“, otvoreno kaže direktor Elektroprivrede Srbije Dušan Živković, koji je u Mariboru predstavio dva gigantska investiciona zahvata koje Srbija planira – izgradnju 700 MW na lokaciji TENT B3 i još toliko u Kolubari B. Srbija se odlučila na biranje strateškog partnera za svaki od ovih investicionih projekata, koji bi gradio postrojenja. Ponude se primaju do kraja ove godine, ali malo ko smatra da su upravo ovi projekti dovoljno jasno definisani i da zapravo sadrže mnogo neizvesnosti – od pitanja hlađenja, preko količine uglja do ekoloških problema.

VATRA KOJA TINJA: Jedini veći poduhvat je moderna termoelektrana od 420 MW u Stanarima kod Doboja, koju u Bosni pored svog revilatizovanog rudnika uglja gradi kompanija Vuka Hamovića. Međutim, zbog cene elektroopreme i ovaj poduhvat je usporen. „Mogu samo da nagađam“, kaže Hamović na ponovljeno pitanje novinara „Vremena“ koliko godina će ovaj projekat izgubiti zbog krize, ali ne sumnja u njegovu realizaciju budući da je već rešeno pitanje bankarskog finansiranja.

U međuvremenu, on merka nekoliko manjih projekata širom Balkana, kao što je hidroelektrana Boškov most u Makedoniji i termoelektrana od 130 MW kod Dragačeva u Srbiji, za koje se izvode studije isplativosti. Hamović je, inače, iskoristio ovu konferenciji da sa vladom Slovenije utanači memorandum o razumevanju oko izgradnje gasne elektrane od 200 MW u Trbovlju, što će zapravo biti prva strana investicija u energetiku.

Na svečanoj večeri Hamović drži izuzetno kratak govor kojim javno oglašava ovaj dogovor, dajući mu tako dodatnu težinu i rasterujući iz dvorišta druge kompanije, čiji predstavnici kao kopci sede za velikim belim trpezama hotela Habakuk. Na binu izlazi amaterska baletska grupa, praćena mlakim aplauzima, mnogo tišim od onih koje su tokom konferencije pokupili procenti i gigavati.

Balkanska margina

SKUP NA OBRONCIMA POHORJA: Balkanski gospodari struje

Region jugoistočne Evrope trenutno ima oko 76 GW instalisanih kapaciteta u termoelektranama, hidroelektranama i nuklearkama. Verovatno je suštinski dugoročni problem cele regije to što u odnosu na Evropu dvostruko manje efikasno troši primarnu energiju, na šta je ukazao jedan od domaćina konferencije Tomaž Orešič (velika slika na vrhu), nekadašnji direktor Elektro Maribora, a sada član EFT Groupa. Dok je u regionu BDP četvorostruko manji od evropskog proseka, za svaki evro dodatne vrednosti koji napravi industrija, potroši se dvostruko više električne energije.

Uz to, čitav region troši oko 10,4 teravat-sati više nego što proizvede, što je struja koja se uvozi uglavnom iz pravca srednje Evrope. U regionu se planira izgradnja 16,7 GW novih postrojenja. Ovi kapaciteti se trenutno najviše grade u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Grčkoj i Albaniji, dok je Zapadni Balkan u tom pogledu u nezavidnoj situaciji – mada ima izvrstan balans između termo i hidro energije, više od dvadeset godina nisu podizani novi kapaciteti.

Tokom prethodnih godina, dosta je investirano u remontovanje postrojenja, a pokrenuti su i tenderi za više raznih elektrana, ali te investicije sada vise u vazduhu. No, ne misle svi da je situacija bezizlazna. „Svet je pun novca“, kaže optimistični Slavčo Nejkov iz Austrije, iz Sekretarijata Energetske zajednice koja okuplja 39 zemalja, pokušavajući da objasni šta smo praktično naučili iz krize. „Mnogi investitori sede na novcu koji žele da investiraju, ali samo pod uslovom da su sigurni da će povratiti uloženi kapital. Sa energetskog aspekta, mora se smanjiti rizik ulaganja, a najvažnije je da projekat na kraju bude izvodljiv“, zaključuje Nejkov.

Jedan od važnih problema je sporost sektora, budući da se investicije u energetiku vraćaju posle mnogo godina. Niska cena struje sada dodatno obeshrabruje banke da ulažu u elektrane, što stvara neku vrstu domino efekta. „Nema brzog oporavka“, veruje sumorno raspoloženi Florijan Haslauer, potpredsednik prestižne analitičke kuće Atkerney, koji opravak sektora očekuje tek oko 2020, a prve znake poboljšanja u 2012. godini. On analizira dva scenarija, najbolji i najgori, ali oba pokazuju da će kriza samo odložiti skok u potrošnji energije.

Tokom ove godine u zemljama OECD-a Haslauer očekuje pad tražnje za električnom energijom od 4,8 odsto, što najviše govori o umrtvljivanju industrije, ali i o tome da će potražnja za energijom dramatično rasti kako se industrija bude oporavljala. To bi moglo dovesti do nestašice i dramatičnog rasta cene energenata, što je nezgodno jer, u međuvremenu, banke neće ulagati u podizanje novih energetskih kapaciteta.

Dodatni problem sa svim takvim novim investicijama je što se cena energetske opreme nije promenila i ostala je visoka uprkos padu cene struje. Eletrooprema koja se ugrađuje u termoelektrane sada košta 1200 evra po instaliranom kilovatu i doživela je rast od 4,3 odsto. Kod hidroopreme (3700 evra/kW) cena je porasla čak za 19 odsto, kod gasnih elektrana (750 evra/kW) 2,5 odsto, a kod vetrogeneratora više od deset odsto (2300 evra/kW).

Tako investitori imaju situaciju da treba graditi nešto što proizvodi robu koja je na tržištu trenutno jeftina sa opremom koja je poskupela. To što će cena rasti, znači da će u nove kapacitete ulagati samo oni koji su spremni da rizikuju, a kako se čulo na sve strane u Mariboru – sada niko nije spreman da rizikuje.

Posluženje na skupu