Gerila nacionalista u politici

Ne prođe dan, a da u srpskim medijima ne osvane neka priča o Aljbinu Kurtiju, premijeru vlade u Prištini. Za donekle kratko vreme postao je najomraženija osoba u javnom prostoru Srbije i kao da se svi utrkuju da ga što gore predstave.

Sve ono što režim Aleksandra Vučića pripisuje malom broju medija koje ne kontroliše – da o njemu pričaju – desetostruko više, i to zaista, rade mediji koje Vučićev režim kontroliše kada je reč o Kurtiju. Suvišno je nabrajati sve one negativne kvalifikacije koje su o premijeru vlade u Prištini objavljene ili izrečene.

Iako nije ratovao protiv Srbije i nije ispalio niti jedan metak na Srbe ili srpsku imovinu, Kurti je u ovdašnjoj javnosti vreća za udaranje i naš omiljeni neprijatelj, veći od ustaša, Tuđmana, Alije, pa čak i Tačija i Veseljija, kojima se u Hagu trenutno sudi za ratne zločine počinjene nad nealbancima i Albancima tokom rata na KiM 1998/99. godine. Predstavlja se kao oličenje zla, usmeren samo na to da uništi Srbe i Srbiju i na njihovoj zemlji napravi Veliku Albaniju, istorijsku težnju svih Albanaca na Balkanu.

Ni Kurti, svršeni student elektrotehnike (poput Vladimira Orlića, predsednika Skupštine Srbije), nije ostao dužan: njegova mržnja prema svemu što je srpsko više puta je ispoljena. Čini se da mu je upravo to slaba tačka, nešto što ga može u budućnosti koštati političke karijere, pa samim tim i ideja od kojih ne odustaje čitav svoj odrasli život. Deluje kako je dopustio sebi da ga zaista ponesu emocije, da Srbe mrzi na onaj način na koji Vučić, na primer, mrzi Hrvate. Naravno, tu “mržnju” ne treba razumeti doslovno, već kao metaforu koja se ovaploćuje u političkom delovanju i u političkim izjavama.

MLADOST, ALI I HRABROST

Javnost, ona koja nije pratila medije pod kontrolom Slobodana Miloševića, čula je za albanskog studenta Aljbina Kurtija 1997. godine. Tada su studenti nealbanci organizovali proteste u Prištini tražeći da im se omogući da studiraju u prostorijama fakulteta. Kurti je tada bio druga ili treća godina studija.

Inače, rođen je 1975. u Prištini, odakle mu je majka, dok je otac rodom iz Ulcinja. Đačko doba proveo je po podrumima u kojima su Albanci organizovali svoj paralelni sistem školovanja, jer su bili proterani iz institucija koje su preuzeli Miloševićevi kadrovi, nakon promena Ustava Srbije 1990. godine, uz pesmu “Srbija će biti cela, a ne iz tri dela”.

U mesecima nakon velikih građanskih i studentskih protesta u Srbiji zbog pokradenih izbora 1996. godine, pobunili su se i albanski studenti. Jedan od predvodnika bio je Kurti. On je bio pod snažnim uticajem Adema Demaćija, najdugovečnijeg političkog zatvorenika u nekadašnjoj SFRJ (bio je 28 godina u zatvoru), “albanskog Mandele” i ikone Albanaca u Jugoslaviji u njihovim težnjama da budu u statusu naroda, a ne nacionalne manjine.

Albanci tog doba tražili su ono što su drugi narodi prilikom raspada Jugoslavije dobili: pravo na samoopredeljenje. Kako do toga nije došlo, studentski protesti prerasli su u gerilsku borbu vojne formacije OVK, koja je već krajem 1997. godine počela sa organizovanim delovanjem na teritoriji AP KiM. Kurti se pridružio “oslobodilačkoj borbi”, zajedno sa svojim mentorom Demaćijem, 1998. godine i bio je neka vrsta portparola. Na njegov 24. rođendan, 24. marta 1999. godine, počelo je bombardovanje Srbije koje će dovesti do ostvarivanja Kurtijevih političkih ideja u koje je verovao i veruje i dalje.

Međutim, bombardovanje njemu donosi robiju; uhapšen je na Kosovu i nakon što je zatvoren u Lipljanu, posle povlačenja jugoslovenskih jedinica prebačen je u Požarevac na odsluženje zatvorske kazne. U proleće 2000. osuđen je na 15 godina zatvora. Ipak, godinu dana docnije, pomilovan je, oslobođen i vraćen u Prištinu sa velikom grupom ostalih političkih zatvorenika sa Kosova.

Taj će događaj poslužiti poslednjih godina režimu u Beogradu da napada demokratsku vlast koja je smenila Miloševića i da joj pripisuju kolaboraciju sa onima koji Srbiji žele zlo.

Po povratku u Prištinu, Kurti je najpre dovršio studije i nastavio je da se bavi aktivizmom. Od 2005. godine i sukoba sa međunarodnom upravom na Kosovu, predvodnik je pokreta Samoopredeljenje – Vetevendosje. Do svog drugog dolaska na čelo vlade u Prištini, 2021. godine (posle kratkotrajne vlade 2019/2020), Kurti se proslavio kao nepokolebljivi borac protiv svakog stranog uticaja na Kosovu, bilo da dolazi od onih koji su sponzorisali kosovsku nezavisnost, bilo iz Beograda. Kurtijev moto je da Kosovo mora da bude samostalno i nezavisno, što znači da samo odlučuje o svojoj sudbini, nalik onome što srpska vlast pod Vučićem govori o Srbiji.

Pokret se najpre proslavio među mlađom populacijom na Kosovu svojim anarhističkim delovanjem, a Kurti je izgledao poput rasplamsalog hipika anarhiste. Iz tog perioda su njegove fotografije sa dužom kosom i kombat jaknom, u rolci, nalik na mladog Vulina u Srbiji devedesetih.

Često je sprovodio akcije u Prištini i u drugim delovima Kosova, – uvek sa porukom da Albanci moraju da ostvare pravo na samoopredeljenje, kao i svi ostali. Pored toga, zahtevao je brži put do nezavisnosti i formiranja države. Protestovao je protiv Ahtisarijevog plana iz 2007. godine smatrajući da on ne donosi dobro Kosovu jer ostavlja prostor Srbiji da se i ubuduće upliće u unutrašnje stvari na Kosovu. Kada se danas pogleda Ahtisarijev plan, protiv koga su i u ostatku Srbije bili svi nacionalisti, baš kao što je bio protiv Kurti i njegovo Samoopredeljenje, vidi se, u Aneksu III, da je tzv. Zajednica opština sa većinskim srpskim stanovništvom tu definisana baš onako kako se danas govori kada se pominju Briselski sporazumi iz 2013. i kasnije. Tada je Kurti bio protiv jer je verovao da je to loše za nezavisno Kosovo. I danas je protiv jer razume Briselski sporazum kao nastavak, još onda neprihvatljivog Ahtisarijvog plana.

S druge strane, oni koji ovde vladaju 2007. godine bili su spremni da sruše grad ako bi vlastima palo na pamet da prihvate Ahtisarijev plan, a danas se kunu u njega i govore da je ZSO ispunjenje svih vlažnih naprednjačkih političkih snova kada je južna srpska pokrajina u pitanju.

Toliko o doslednosti i jednih i drugih.

U POLITICI, KAO NA ULICI

Od 2010/2011. godine Kurti i njegov pokret su u kosovskom parlamentu i taj period opozicionarstva obeležen je neprestanom borbom – u skupštini, na ulicama, na granicama. Samoopredeljenje je bilo opozicija kakvu niko ne želi: beskompromisni i odlučni u svojoj nameri da dođu na vlast i povedu Kosovo ka potpunoj nezavisnosti, a onda i ka ujedinjenju sa Albanijom. O tome je Kurti više puta javno i otvoreno govorio.

Pravio je bezbrojne incidente, bacao suzavce, tukao se na ulici, bio privođen, hapšen i osuđivan, ali sve je to samo doprinelo njegovoj popularnosti i jačanju rejtinga. Protiv sebe je imao ratne komandante i potencijalne ratne zločince Tačija, Haradinaja, Veseljija. Krajem 2019. godine uspeo je da ih pobedi pričom o tome kako će se izboriti sa kriminalom i korupcijom na Kosovu, kako će vladati bolje od onih koje “Zapad ima u šaci” baš zbog njihove prošlosti i slabosti zbog mogućih optužbi za ratne zločine. Postao je premijer u februaru 2020, ali je bio oboren dan posle 45. rođendana, 25. marta 2020. Na njegovo mesto dolazi Abdula Hoti, umereni birokrata. Već u proleće 2021. Kurti opet pobeđuje i ponovo formira kabinet na čijem je čelu do danas.

Od trenutka kada je preuzeo odgovornost za vođenje Kosova, Kurti je radio ono što je od početka bio njegov politički cilj: iako je obukao odelo, stavio kravatu i često govorio na srpskom, ni za milimetar nije promenio svoja uverenja. Gurao je priču o uspostavljanju punog suvereniteta Kosova, što je podrazumevalo kontrolu i nad četiri opštine na severu koje nikad nisu bile pod upravom Prištine. Ponavljao je sa pozicije vlasti ono što je govorio u opoziciji: Srbija je neprijatelj, a ne Srbi; na severu vladaju mafijaši i neophodno je obračunati se sa njima; Srbija mora da se normalizuje da bi se normalizovali odnosi sa njom. Normalizacija Srbije, prema Kurtiju, jeste suočavanje sa prošlošću, sa zločinima koji su počinjeni na Kosovu, što uključuje suđenje za zočine onima koji su ih organizovali i počinili, te plaćanje ratne odštete vladi u Prištini.

Kurti se u 21. veku ponašao onako kao su se države, pobednice ratova, ponašale u 20. veku i u tome nije naišao na podršku “zapadnih partnera”. Kosovo je ostalo, uprkos svemu, najzapušteniji deo Evrope i Balkana, teritorija mračna i, za mnoge, i dalje uznemirujuća.

Za nepune četiri godine na vlasti imao je teške izazove: epidemiju virusa korone i energetsku krizu izazvanu ratom u Ukrajini. To je pokušavao da reši mobilizacijom javnosti na jednostavan način: sva zla nam dolaze od Srbije, moramo da budemo jedinstveni da bismo se od toga odbranili. I danas, kada njegova predsednica Vljosa Osmani ode u Tiranu, ona govori o tome da Srbija preti i da je Kosovo ugroženo. Kao da tamo nema NATO vojnika, kao da ne postoji američka baza i kao da čitav Zapad nije pokrovitelj “najmlađe države u Evropi”. U životu aktivista, u politici nacional-populista, Kurti je uspeo da od sebe napravi najveću svađalicu na političkoj mapi Evrope i da čak dovede u pitanje poverenje i podršku EU i SAD projektu nezavisnog Kosova.

BORO I RAMIZ

Ovo se dogodilo jer je protiv sebe dobio lika koji mu je nalik. I ne zato što obojica vole da igraju šah i vole Norvešku, nego zbog načina na koji razumeju i praktikuju politiku. Dok je Kurti imao protiv sebe militantnog Miloševića ili docnije mirovnu misiju UNMIK-a, te militantne vođe OVK presvučene u Armani odela, bilo mu je lako da bude simpatičan, gerilac i borac za prava slabijih. Kada je dobio moć i nastavio da se ponaša kao da je opozicija, susreo se sa Vučićem, svojim političkim blizancem, koji 11 godina vlada, a ponaša se kao da je opozicija.

Njih dvojica dele mržnju protiv naroda za koje veruju da su bili protiv njihovog naroda najgori u istoriji: za Srbe, prema Vučiču, to su Hrvati, za Kurtija – to su Srbi. Protiv tih država se treba boriti, ali istovremeno, one su i merilo vrednosti. Srbija se, pod Vučićem, neprestano upoređuje sa Hrvatskom i pokazuje svoj napredak u odnosu na nju, a Kosovo, pod Kurtijem, tako gleda Srbiju.

Vučić se hvali kako u vladi ima “dobrog Hrvata” Žigmanova, Kurti se hvalio kako ima dobrog Srbina Rašića. Ono šta u ovom metaforičkom dualizmu nije dobro upravo su Srbi, manjinski Srbi u Hrvatskoj i na Kosovu koji su glavne žrtve ovakve politike, jer su puki instrument u rukama političara populista. Verbalni rat koji se pojačava iz meseca u mesec i ide dotle da se Vučić hvali kako nikada nije pružio ruku Kurtiju (a bio je na redovnoj vezi sa Tačijem i Haradinajem), a Kurti govori kako je Srbija nenormalna, pa sa nenormalnima ne može ništa da normalizuje. Ovo toliko udaljava dva naroda da je danas teško zamisliti na koji način bi moglo da se izgradi bilo kakvo poverenje koje bi omogućilo zajednički život.

Vučić je uspeo da kod Kurtija pojača njegove najgore osobine kada je političko delovanje u pitanju i da od njega stvori monstruma koji bukvalno želi da protera sve Srbe sa KiM. Čak i najliberalniji Srbi na Kosovu, koji odavno žive pod upravom Prištine, ne vide u Kurtijevom delovanju ništa dobro. To bi za Kurtija moralo da bude neki znak da greši u svom pristupu.

Međutim, on tera svoje: u Beogradu je ideja Velike Srbije zamenjena Srpskim svetom – što bi trebalo da znači da iako neka teritorija nije u sastavu države Srbije, Beograd ima presudan uticaj na njenu vladu, dok Kurti insistira na ideji Velike Albanije iako mu Ustav Kosova (iznikao iz Ahtisarijevog plana) upravo i decidirano zabranjuje da se ujedinjuje sa drugim teritorijama.

Tako, na jedan bizaran način, Vučić i Kurti nastavljaju da žive i sprovode svoje mladalačke političke snove u kojima Beograd odnosno Priština dominiraju regionom, a njih dvojica su glavni. Vučić je 11 godina na toj stazi i poprilično je raščistio put, Kurtijeva staza je manja i sa više prepreka. On se i dalje uzda u svoj aktivizam i simpatije koje to može da proizvede. Ali ne ako si na vlasti. Znaju to prijatelji iz EU i SAD.