Gde ste, intelektualci, stigao Mefisto

Aleksandar Vučić je ketman. I državu je takvom napravio. Ketmaniju. Prvo, prikrivao je svoju jeres među radikalima dok se nije osetio dovoljno jakim da je obnaroduje. Drugo, da bi opstao na vlasti, nije bilo moguće da samo prećuti svoju dvodecenijsku radikalsku religiju, morao je i da je se javno odrekne, da se pokaje. To je bio uslov da mu zapadni partneri daju spoljnopolitičku podršku. Što je najvažnije, dugo je, među pristalicama, uspevao da ostavi utisak kako je onaj stari, „pravoverni radikal“, te da je evropska maska koju je stavio – privremena, ne bi li politički zaštitio sebe i sve radikale zajedno, razume se. Ali i da će, ukoliko prilike za to budu sazrele, maske pasti, „prava vera“ pobediti, a nacionalni interesi biti sačuvani, jer su njegova „ljubav i briga za Srbiju“ – jedino važne i postojane. Pristalicama i članovima partije, i samima sklonim mimikriji, više nije ni važno hoće li Vučić skinuti masku, to je sad ad akta, njihove su maske već naveliko srasle, a vode brigu samo o ukrupnjavanju sopstvene vlasti i prihoda.

POSTSOCIJALISTIČKI KETMANI: Nije, međutim, Aleksandar Vučić prvi primenio ketmanski model u Srbiji, bilo ih je u svim režimima i u svim „vunenim vremenima“, od magacionera do vrha države, što je samo još jedan dokaz da se od jednopartijskog sistema poslednjih 28 godina nismo odmakli. Aktuelni predsednik Srbije će svakako biti upamćen kao neko za čijeg je vakta ova pojava, koja je detaljno objašnjena još 1953. u Zarobljenom umu Česlava Miloša, a zapravo potiče od starog modela ponašanja islamskih vernika, poprilično izgubila svoje osnovno značenje. Ketmanstvo ipak podrazumeva zavodljivu intelektualnu igru, glumu, dovijanje koji su danas, čini se, nepotrebni višak. Nikome više nije do igre i glume, preporučljivo je samo jedno: „Veži konja gde ti gazda kaže.“ Tako je svuda – od predsedničkog i premijerkinog kabineta, ministarstava u Nemanjinoj poimence, do parlamenta, državnih institucija, javnih preduzeća, upravnih odbora i komisija, mesnih zajednica i skupštine stanara.

Pisac Laslo Vegel je pre neku godinu u tekstu „Postsocijalistički ketmani“, dao ključ za razumevanje ove pojave u današnje vreme, koja je dosad tumačena u okvirima totalitarnih režima 20. veka poput lenjinizma, fašizma i staljinizma. Podsetio je na roman Mefisto Klausa Mana i njegovog glavnog junaka Hendrika Hefgena, koji „zbog svoje kultur-boljševičke prošlosti mora da uloži višestruke napore da bi se prilagodio nacističkom režimu“. Konačno, to i uspeva:

„Prema mišljenju vodećih nacističkih političara opoziciona mrlja u njegovoj prošlosti nije neki problem – naprotiv, to ga čini odanijim. I bili su u pravu, Hefgen se našao među vodećim glumcima i, potom, avanzovao na mesto upravnika Državnog teatra u Berlinu. Međutim, nije samo o tome reč! Hefgen nije diletant, ima i nešto talenta. Uz to, ima i izgrađen ukus. Odbija da prikazuje diletantska delca patriotskih autora i umesto toga stavlja na repertoar pomalo sumnjivog, slobodarskog Šilera. Dotle sme da ide, dalje ni stopu. Drži se pravila političke igre. I to čini Hefgena simboličnim junakom: nije ni diletant, nije ni iskonski talenat. Nije ni čudno što posle svega svako razdoblje rađa svog Mefista – pitanje je samo da li ga prepoznajemo! Danas to i nije lako jer se sve spretnije maskira. U privatnim razgovorima s izvesnom nadmenošću i sa zagonetnom ironijom govori o vlasti u čijoj je službi. Iznosi vrlo uverljive argumente da bi bez njega bilo mnogo gore, u tome ponekad ima i neke istine jer, u načelu, stvari uvek mogu da krenu (i) rđavim putem. U autoritarnim razdobljima zaista može da bude koristan, ali čim autoritarnost zapadne u krizu, on će biti poslednji odbrambeni bedem pokleklog režima. Bude li neko ikad tragom Česlava Miloša napisao istoriju post-tranzicionih ketmana, onda će u toj istoriji postsoscijalistički Mefisto dobiti istaknuto mesto“, piše Laslo Vegel. (Autonomija, portal građanske Vojvodine, 2015).

PROIZVOĐAČI ŠRAFOVA: Šta se dogodilo s kritičkom javnošću u Srbiji? Da li su intelektualci zaćutali zbog nekog ministarstva, članstva u UO, da bi zadržali katedru na fakultetu, ili mesto načelnika u bolnici, seli u upravničku fotelju nekog lokalnog pozorišta? Ili slobodnomislećih više nema? Šta se dogodilo sa onima koji nemaju strah da se suprotstave, kažu, istupe, budu protiv većinskih stavova, odluka i mišljenja? Gde su profesori, lekari, advokati, novinari, akademici?

foto: milovan milenković

Sociološkinja dr Vesna Pešić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je u proteklih šest godina nastao establišment koji se stabilizovao: „Mnogi od onih koji jesu bili kritičari uključili su se u taj establišment. Utisak je da su se mnogi nekako udenuli, neko u stranku, neko po upravnim odborima, ili vladinim inicijativama ili projektima, valjda su shvatili da će ovo dugo da traje, može da potraje i 30 godina, ne možeš život da provedeš u Vučiću, mora da se živi. Nestala je, dalje, institucionalna kritika, to nije samo ono što mi pišemo po novinama ili pričamo po preostalim emisijama, to je velika promena, i onda se o kritičkoj javnosti teško može govoriti. Vučić je napravio sistem gluve sobe u kojem se ništa ne čuje i ništa ne dogodi čak i kad se dođe do informacija, kad novinari istraživači iz BIRN-a, KRIK-a, recimo, razotkriju korupciju i kriminal u vrhu vlasti. Poslednji Mohikanci koji nešto kritikuju ostali su na margini, bez šireg značaja, to o čemu govore ne dopire ni do čega. Slično je bilo i u vreme socijalizma. Ko da priča o politici kad je Tito vladao? Ali je i nestao deo elite. Srđa Popović je umro, umro je Lazar Stojanović, Nebojša Popov, Dragan Babić. A neki su se uvukli u silne upravne odbore i zaćutali zbog nekakve sinekure. Ali je najvažnije to što je nestala politika. Mi više nemamo politiku.“

Sociolog Srećko Mihajlović napisao je da je „teško ne suditi onima koji su uz svaku vlast i koji danas vazdižu one koje su do juče pljuvali“ (videti antrfile).

A Zoran Pavlović, socijalni psiholog i docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu reći će za „Vreme“ da je kritička javnost u ovom društvu nevidljiva.

A šta bi trebalo da bude ta kritička javnost?

„Sami građani bi trebalo da budu uključeni u demokratski proces“, kaže Pavlović, „da su zainteresovani za politički život, da budno motre na to šta rade političke elite, da vrše neku vrstu pritiska na elite da budu odgovorne prema društvu itd“. Pitanje je da li smo mi u modernoj političkoj istoriji, nastavlja on, uopšte i imali građane tog tipa.

Zoran Pavlović; foto: vladimir milovanović

„Da bi postojala takva javnost, potrebni su preduslovi koje ovo društvo nema. Prvo su neophodni strukturni preduslovi. A pod tim podrazumevamo da su građani relativno visokog nivoa obrazovanja, dalje, tu je važna i jaka srednja klasa, čiji su interesi zaštićeni prirodom demokratskog sistema. To su elementarni preduslovi demokratskog društva. Ali mi i nemamo demokratsko društvo. Ako jedno društvo nema strukturne preduslove, mora da pokuša da razvije kritičku javnost tako što će razvijati demokratiju. Mi nemamo nikakvu vrstu podsticaja od političkih elita godinama unazad, poruke koje se građanima šalju daleko su od demokratskih. Glavni pokazatelj toga je svakako odnos prema obrazovanju, ulaganje u obrazovanje. Da li političke elite gledaju na obrazovanje kao na važan motor društva? Ovde se mladim ljudima šalju poruke da što pre treba da stupe u radni odnos, da budu roblje u krupnom kapitalu, da obavljaju poslove koje u razvijenom svetu obavljaju roboti, da proizvode šrafove umesto da budu slobodnomisleći pojedinci koji će danas promišljati i imati drugačije vizije društva, da li je ovakvo društvo jedino moguće ili postoje alternativni modeli“, kaže Pavlović.

Kao najubedljiviji pokazatelj on ističe nedavno istraživanje po kojem ogroman broj mladih, čak 80 odsto, uzrasta od 15 do 30 godina, dakle, najmlađi sadašnji i budući nosioci ovog društva, žele da napuste zemlju. Samo 20 odsto kaže da nema nameru da emigrira. Oni koji treba ovde tek da žive, ovo društvo ne doživljavaju dobrim mestom za život. „Ovo je podatak nad kojim svako, bilo intelektualac, bilo roditelj, treba da se zamisli, to je i najbolji pokazatelj da s ovim društvom nešto debelo nije u redu“, izričit je Pavlović.

SOLIDARNOST MEĐU PREDATORIMA?: I na kraju krajeva, sistem je tako postavljen još u vreme titoizma, a preživeo i tranziciju i liberalni kapitalizam, da ovde mnogo toga ne zavisi „od objektivnih kriterijuma vrednog rada, postignuća, nego od dobre volje nekoga ko je u poziciji da na neki način utiče na nečiji život i to je apsolutno nemotivišuće za bilo koga da se na neki način pobuni“. Pavlović dodaje: „U sistemu u kojem je prisutna vladavina terorom, strahom, ljudi sami sebe cenzurišu i zaćute po onoj narodnoj ‚pognutu glavu sablja ne seče’. Neko ko primećuje neregularnosti, ko bi da se pobuni protiv nepotizma, korupcije koje vidi na svakom koraku, mora da računa sa tim da neće biti zaštićen unutar sistema. I pita se: ‚Zašto bih ja talasao, zašto bih se bunio kad mi to, u krajnju ruku, može doneti samo štetu. Jednostavno, nemam način da se zaštitim, a od ove države ne možete uteći, ona će vas naći, sačekaće vas, i glave će, figurativno, da lete. Zato su se ljudi povukli u sebe. To je strategija koja ima katastrofalne posledice ne samo za izgradnju kritičke javnosti nego i za demokratsko društvo, tipična socijalna zamka gde čovek misli da će, kratkoročno gledano, slediti neke lične interese, biti na dobitku, ali dugoročno to veoma košta.“

I još nešto je ozbiljna prepreka kritičkoj javnosti u Srbiji. Antiintelektualizam je tipična odrednica totalitarnih i populističkih sistema, mržnja prema inteligenciji i onom sloju društva koji bi trebalo da bude vrsta branika slobodne, kritičke misli. Tako, Zoran Pavlović zaključuje: „Akademija se ne buni protiv besmisla u sopstvenim redovima, ne može se očekivati da ljudi s kupljenim diplomama i prepisanim doktoratima podignu društvo i da budu njegov reformatorski motor, ne ide.“

Kritičke javnosti nema i zato što ne postoji solidarnost. Da li se dogodilo u nekoj redakciji (baš nevažno da li je provladina ili nije) da zaposleni stupe u štrajk kad neko nepravedno dobije otkaz ili je primoran da sam ode? Postoji li takva solidarnost među zaposlenima u nekoj banci na primer? Ili na odeljenju neke bolnice, među lekarima na primer? Među profesorima na fakultetu? Da li je neko ovde čuo za tako nešto? Teško, ovde postoje samo predatori u lovu na radno mesto, do trenutka dok i sami ne budu istrebljeni. Slično je baš o ovome govorio i reditelj Kokan Mladenović u nedavnom intervjuu za „Vreme“: „Kada bismo svi govorili naglas o ovome što nam se dešava, to se ne bi dešavalo. Kao što kaže Srbijanka Turajlić u sjajnom filmu Mile Turajlić Druga strana svega, kako se u trenutku kada je dobila otkaz na fakultetu odmah našao kolega koji je popunio njeno mesto. A da niko nije pristao da dođe na to mesto ili da su svi tog dana stupili u štrajk, nešto bi se valjda promenilo. Ni u našem pozorišnom svetu, ni u sferi javnog života ne postoji solidarnost koja je bazirana na elementarnom osećanju morala i časti. Većinski smo pristali na poziciju žrtve ili na ulogu posmatrača.“

Vesna Pešić je o vučićizmu i zamrlom javnom životu u Srbiji, prošle nedelje na „Peščaniku“, napisala ovako: „Javni život je utrnuo u nekoj letargiji i neosetljivosti, pa mi se čini da više i nema šta i kome da se kaže. I kad se kaže, odjeka nema i glas ne dopire daleko. Kad se crno na belo dokažu mahinacije visokih funkcionera, ništa se ne događa. Mafijaško pucanje u glavu usred Beograda svakodnevna je pojava, a policija ne funkcioniše, ubice se ne otkrivaju, a mafije se slobodno umnožavaju. Tužilaštvo i Zagorka Dolovac ćute ko zaliveni. Institucije ne mrdaju. Zamrla opozicija ništa od ovoga ne koristi, ne pominje kriminal i nerad policije, pa njene bajkovite priče šta će raditi kad dođe na vlast podsećaju na disidentstvo iz jednopartijskog vremena, s tom razlikom što se onda iščekivala sloboda i postojala je nada. Sloboda je sada poražena; tamo gde vladaju kriminalci, nada je umrla. Šta nam je ostalo? Vrlo malo, skoro ništa. Nedeljnici ‘Vreme’, NIN i onaj četvrtak na koji se žali premijerka Brnabić, jer kliping pokazuje ‚sve negativno’. Tu su još dnevni list Danas, nekoliko portala, Borkin CZKD i još ponešto iz umetnosti. Stranke su propale i skoro da ih više nema, sem u tragovima, rekonstrukcijama, formiranjima, pokretima i zabavi na društvenim mrežama. Nikada nismo imali ovoliko mnoštvo netalentovanih političara kao sada kad Srbijom vladaju najgori.“ („Od zaleđenog konflikta u zaleđeni život i obrnuto“,

Peščanik, 22.5. 2018)

ŠTA NAM FALI?: U razgovoru za „Vreme“ ona, pak, ističe da je važan i taj spoljnopolitički faktor, od zlatne stolice s Erdoganom, pa trči u Rusiju, pa u Azerbejdžan, Nemačku, pa ide u Bugarsku, pa prima Litvanku, pa ovog i onog… sve je to postalo uobičajeno, normalno stanje, koje Vesnu Pešić podseća na Titova vremena:

„Hajde da se setimo ko je u vreme Tita bio veliki kritičar nečega? Bila je ta ‘68, bila su neka povremena suđenja, ali su ljudi masovno dobijali stanove, naseljavali se po Bloku 45 i 70; kad sam 1982. bila u zatvoru, moja mama me je čak pitala: ‚Pa šta se ti stalno buniš, šta nam fali?’ Imam utisak da je i danas sve nekako ‚u redu’ na taj način. Sve kritičko je otišlo na neku daleku marginu. I to je postalo stigmatizovano, jer ako neko hoće negde da se udene, taj neće da piše za ‚Peščanik’. Zamenarena je javna sfera, to postaje nešto daleko, zato sam napravila poređenje sa socijalizmom jer je tada bilo daleko, meni je tada bilo daleko da raspravljam šta je Tito rekao, a šta Đuranović ili Dolanc, to su ljudi koji meni ni na koji način ništa nisu značili da ja vodim brigu šta su oni rekli ili uradili. Sad je isto sa ovima, više se ne javljaju, ni saopštenja ne pišu.“

Nije jednom rečeno da je za vreme Slobodana Miloševića, baš zahvaljujući ratovima i sankcijama, bilo lakše da se oformi kritička javnost. Opozicija, i tada prilično razjedinjena i preslaba u odnosu na Miloševića, pojam je artikulisanosti i institucionalne kritike u poređenju sa ovim što imamo danas. Milošević je bio ratni predsednik Srbije izolovane od svega, pod sankcijama, rat je buktao na 100 km odavde, nije bilo tako teško usprotiviti se tome, kad su i signali iz međunarodne zajednice bili gotovo identični, i pored svih pokušaja da razbije autonomiju univerziteta, tamo je rastao otpor režimu. Ukratko, bilo je lako izjasniti se protiv njega, delovalo je da neće dugo trajati, a ipak je potrajalo 12 godina. S Vučićem je teže, u regionu ne bukte ratovi, makar deklarativno je okrenut EU i „opsednut“ kosovskim problemom u opet deklarativnoj nameri da ga reši, zemlja nije pod sankcijama, univerzitetska autonomija je u partokratiji obesmišljena, pa je i akademski otpor dosta sporadičan i na kraju, što reče Vesna Pešić, „može da potraje trideset godina“.

Gde je danas ta kritička javnost koja je učestvovala u demokratskim promenama 2000? Kokan Mladenović je u pomenutom intervjuu rekao da su jedni rešili da taj „svoj status opozicionara dobro naplate nakon tih promena, ušli u mehanizme vlasti i odustali od ideala, od dalje demokratizacije društva“. Drugi su razočarani, posle „veleizdaje Petog oktobra nikad više neće moći da poveruju u mogućnost novih promena niti žele lično da se angažuju“. I konačno, treći su otišli ili planiraju odlazak iz Srbije.

„Na uvek“, što reče Bulika iz „Ubistva s predumišljajem“ (1993) Slobodana Selenića.