Gazda od Drvengrada

Iako u svetu odavno važi za jedan od najpoznatijih brendova Srbije, režiseru Emiru Kusturicu je na domaćem terenu pošlo za rukom jedino da stekne status kontroverznog umetnika o kojem svako ima nekakvo, najčešće vrlo čvrsto, (pred)ubeđenje. Između ostalog, osporavaju mu se originalnost i kreativnost, a pripisuju radikalni nacionalizam, bliskost s bivšim i aktuelnim režimom, lažni antiglobalizam, previše osiono korišćenje umetničke slave… Za sada, jedino što nije dovedeno u sumnju jeste svetski uspeh – iako na ovogodišnjem festivalu u Kanu njegov film Zavet nije nagrađen, dve Zlatne palme za najbolji film i jedna kanska nagrada za najbolju režiju, kao i desetine drugih značajnih priznanja, i dalje su nešto što nijedan ovdašnji umetnik nije dostigao.

Kada su Stojan Cerović i Nebojša Grujičić u oktobru 2004. radili intervju s Kusturicom, u finalnom tekstu osvanulo je sledeće: „… Verujemo da neko kao Emir Kusturica zaslužuje razumevanje koje mu je često bilo uskraćeno. Uspeh i slava obično navode ljude na veliki oprez, na brižljivo merenje svake reči i čuvanje vlastite reputacije. Kusturica je suprotan primer. Kao i većina njegovih junaka, bolje je znao da pati, gubi živce, voli, praska, zanosi se i fantazira, nego da računa i hladno rezonuje.“

Ovaj, verovatno najbolji psihološki profil Emira Kusturice, važi i danas. Bez obzira na činjenicu da se u međuvremenu i njegovo i praskanje njegovih kritičara prilično intenziviralo.

ZASLUŽNI GRAĐANIN: Kao diplomac prestižne filmske akademije u Pragu, Emir Kusturica snimio je jedan kratki film (Gernika, 1978), dva TV filma (Nevjeste dolaze, 1979. i Bife Titanik, 1980) i jedan dokumentarni film (Priče super osmice, 2001). Ipak, najpoznatiji je kao režiser osam dugometražnih filmova: Sjećaš li se Doli Bel (1981), Otac na službenom putu (1985), Dom za vešanje (1988), Arizona Dream (1993), Underground (1995), Crna mačka, beli mačor (1998), Život je čudo (2004) i Zavet (2007).

Već za prvi film, Gerniku, dobio je nagradu za najbolji kratki film na studentskom filmskom festivalu u Karlovim Varima. Posle toga, na ovom ili onom festivalu nagrađeno je skoro svako njegovo ostvarenje – ipak, Zlatne palme za Oca na službenom putu i Underground za najbolje filmove i nagrada u Kanu za najbolju režiju (Dom za vešanje) najvažnija su priznanja koja je primio.

Tokom karijere, Kusturica je sarađivao s najvećim imenima domaće kinematografije, ali i sa svetskim zvezdama. U radu na njegovim filmovima sarađivali su najbolji scenaristi, najpoznatiji kompozitori, najcenjeniji scenografi i snimatelji, a spisak glumačkih imena koja su se pojavila u Kusturičinim delima zapravo je spisak svih onih koji zaista nešto znače – na prste jedne ruke mogu se prebrojati oni koji su veliki, a da im Kusturica nije pružio šansu. Čak i kad je otišao u Holivud, Kusturica nije išao linijom manjeg otpora: u filmu Arizona Dream glumili su, između ostalih, Džoni Dep, Džeri Luis, Fej Danavej i Vinsent Galo, a legenda kaže da su producenti ludeli od beskrajnog ponavljanja scena i Kusturičinog perfekcionizma.

Istovremeno s priznanjima, Kusturica je za svoj rad dobijao i prilično ozbiljne kritike – zamerano mu je da plagira scene već viđene u domaćim i stranim filmovima, da neumereno eksploatiše romsku kulturu i Rome, da su mu filmovi predugački, da mnogo „fantazira“… Kako bilo, svaki novi Kusturičin film privlačio je pažnju, obarao rekorde gledanosti i, uprkos kritikama, donosio režiseru nagrade i svetsko priznanje.

U tom smislu, nije čudo što se o dugo najavljivanom (a još nezavršenom) dokumentarcu o argentinskom fudbaleru Dijegu Maradoni priča više nego o nekim drugim, odavno okončanim dokumentarnim ostvarenjima drugih reditelja. Takođe, 26. juna u pariskoj „Bastilji“ očekuje se premijera prve Kusturičine opere čiji se libreto oslanja na motive iz filma Dom za vešanje. Konačno, mada se ne zna tačan datum, očekuje se i brodvejska predstava rađena na osnovu filma Crna mačka, beli mačor.

Posle svega, Emir Kusturica je za minuli rad ove godine odlikovan i francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, inače najvišim priznanjem Francuske u tom domenu, koje su ranije dobili Vladimir Veličković i Danilo Kiš. Kontrast između onoga što o Kusturici govore neki njegovi zemljaci i onoga za šta on u Evropi važi, možda je najbolje sublimiran u rečenici koju je, prilikom dodele nagrade, izgovorio francuski ministar kulture Reno Donedije de Vabr: „Kusturica je velikan, umetnik koji nosi u sebi sve ono što Evropa zastupa.“

BORAC I NACIONALISTA: Emir Kusturica izjašnjava se kao alterglobalista, mada je, čak i posle pažljivog čitanja njegovih intervjua i izjava, teško definisati šta to zapravo podrazumeva. U kratkim crtama, to bi moglo da znači: protivljenje korporacijama i korporacijskom sistemu vrednosti, protivljenje zvaničnoj američkoj politici, podršku južnoameričkim antiamerički orijentisanim liderima, učešće na raznoraznim svetskim antiglobalističkim skupovima, kritiku modernog Holivuda i, uopšte, svega što je „moderno“.

Ipak, na domaćem terenu, Kusturici se najviše zamera stav prema ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, stav prema Slobodanu Miloševiću i negativno mišljenje o nevladinim organizacijama. Poreklom Sarajlija, Kusturica je oduvek zastupao tezu po kojoj su za raspad SFRJ svi podjednako krivi – u prevodu, da su rat napravili međunarodni faktori i da prave krivice Srba uopšte i nema.

Iz tog stava, kako to već biva, proističe i prilično diskutabilan stav prema Miloševiću. U intervjuu za „Vreme“ 2001. Kusturica objašnjava da nikada nije podržavao politiku bivšeg predsednika, ali da je u njemu postojala „neutralnost ili neverovanje da je Milošević babaroga“ u onoj meri u kojoj su to verovali drugi: „Bio sam stavljen u tešku poziciju: mogao sam da biram između toga da postanem nacionalni heroj u sredini gdje sam rođen, ili da budem omražen kod jednog dijela svijeta koji je želio da čuje od mene ključnu rečenicu da je Milošević fašista i gad, a koju ja nisam izgovorio.“ Ipak, Kusturica ni tada ni ikada kasnije nije priznao da je svojim stavom indirektno podržavao Miloševića. U istom intervjuu, on svoju ulogu definiše pomalo filozofski: „S jedne strane, Miloševića sam vidjeo kao čovjeka koji lošim sredstvima, ishitreno, ljuto i nediplomatski pokušava nešto da uradi, ali s druge strane stoji činjenica da brza tranzicija bivših socijalističkih zemalja služi da ljudi u njima prestanu da budu vlasnici bilo čega… Nisam govorio protiv njega zato što ne vjerujem u slijepu podjelu u kojoj su jedni dobri, a drugi loši. To je malo složenije. Nisam povjerovao u tu podjelu ne zbog pozitivnog odnosa prema Miloševiću, već zbog negativnog odnosa prema onome što veliki, moćni svijet radi malim narodima.“

Jedna od stvari koje se Kusturici zameraju jeste i činjenica da se 2005. krstio u pravoslavnoj crkvi i tom prilikom dobio drugo ime – Nemanja. Njegovo objašnjenje bilo je da je „u svjetskim razmjerama identitet vrsta odbrane od propadanja“, kao i da je krštenjem želeo da spreči nedoumice, „da se ne bi otimali oko toga gdje ću ja biti sahranjen“. Javnost je, s druge strane, ocenila da Kusturica, kao čovek koji nije „stoprocentni Srbin“, tim činom zapravo samo pokazuje da je stoprocentni srpski nacionalista. U nedavnom intervjuu za Tanjug, Kusturica je na takve optužbe odgovorio tezom da je „za neke krugove u Beogradu nacionalista, jer se zalaže za reafirmaciju ideje o zaštiti kulturnog indentiteta ili nacionalnog kulturnog identiteta“.

Ipak, posle krštenja, već ionako čvrsti stavovi pro et contra dodatno su učvršćeni. Za sada, kao najveći protivnici figuriraju Biljana Srbljanović i odnedavno Vesna Pešić. Ipak, kako je zbog jedne ocene izrečene u „Vremenu“ Kusturica tužio Biljanu Srbljanović, ona odbija da se o njemu dalje izjašnjava, dok je Vesna Pešić u tom smislu i dalje oštra. „Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija, nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – je l’ to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š“, rekla je krajem aprila 2007. Vesna Pešić u emisiji TV Pinka, time još jednom izazivajući gomilu komentara o podeli Srbije na prvu, drugu i pedeset petu.

GAZDA: Kada je u septembru 2004. održana premijera njegovog filma Život je čudo, Kusturica je pored statusa umetnika, antiglobaliste i nacionaliste dobio i status domaćina i gazde. I to u pravom smislu te reči. Pošto je premijera održana u ličnom Kusturičinom gradu – takozvanom Drvengradu, podignutom na brdu Mećavnik iznad Mokre Gore – postalo je definitivno jasno da slavni režiser nije samo razbrarušeni i čudnim idejama zaneseni umetnik, već i čovek koji misli o parama. Drvengrad je podignut u tradicionalnom stilu, bez upotrebe modernih materijala, a u njegovom sastavu nalaze se trg, crkva, galerija, biblioteka, bioskop, poslastičarnice i kafane u kojima se služe isključivo domaći specijaliteti, skijalište, prodavnice narodne radinosti, bazen, teretana, sauna, Kusturičin dom i još mnogo toga. Ukratko, to je moderan turistički centar u isključivom Kusturičinom vlasništvu, u kojem važe i pravila koja sam propisuje – tamo ne mogu da se gledaju TV programi s čijim se porukama gazda ne slaže (TV B92), nema „brze hrane“ i američkih pića. Od 2006, svi koji motornim vozilima prolaze kroz Mokru Goru plaćaju porez koji je odobrila Vlada Srbije – putničkim vozilima naplaćuje se 50 dinara, autobusima 150, a šleperima 350. Kao i u svim drugim stvarima iza kojih je stajao Emir Kusturica, i u ovom slučaju mišljenja su bila potpuno podeljena: jedni su putarinu odmah okarakterisali kao „Kusturičin harač“, dok je po drugima u pitanju naknada namenjena zaštiti životne sredine.

Za sada, niko nije sporio lepotu ovog mesta (Kusturica je za Drvengrad dobio čak i nagradu Stručnog žirija briselske Fondacije za arhitekturu), ali mnogi s razlogom postavljaju pitanja o svemu što se u vezi s Drvengradom događa. Interno određena pravila, ograničen pristup tom mestu, putarina i brojni drugi detalji čine Drvengrad nekom vrstom „države u državi“, a činjenica je da na tako nešto nema pravo niko, pa ni umetnik svetskog glasa. Nesumnjivo je i razumljivo da je Kusturica tokom karijere napravio velike pare, ali to istovremeno ne bi trebalo da znači da može da kupi baš sve što mu padne na pamet. U ovom slučaju, potvrđuje se, međutim, da je i to moguće. Jedno od mogućih objašnjenja jesu prijateljstva na najvišem nivou – na premijeri filma Život je čudo, ali i Drvengrada, pojavili su svi koji nešto znače u Srbiji (od Borisa Tadića i Vojislava Koštunice do Dragana Jočića i Matije Bećkovića). Naime, teško je očekivati da će se ljudi koji se prosto otimaju za Kusturičino prijateljstvo i naklonost usuditi čak i da opomenu režisera da malo „spusti loptu“.

No, tu nije kraj o Kusti-gazdi. Jedan od njegovih poslednjih eksperimenata jesu voćni sokovi koji se služe u Drvengradu, a koji nose imena Če Gevare, Fidela Kastra, Josipa Broza, Draže Mihajlovića i samog Kusturice – svaki lik ima svoj „ukus“, a najavljeno je i proširenje asortimana sokovima s imenima Dijega Maradone i Sadama Huseina. Istina, potomci Josipa Broza najavili su da će režisera tužiti zbog navodno nelegalne upotrebe Titovog lika i dela, ali imajući u vidu ranije događaje u Drvengradu i činjenicu da se Titovo ime danas koristi za sve izuzev za veš-mašine, čini se da od tog njihovog posla neće biti ništa.

PRIJATELJI: Jedno od dostignuća Emira Kusturice jeste i to što je u Beograd uspevao da dovede „velike face“. Tokom FEST-a 1992, gosti Beograda tako su bili Džoni Dep i Džim Džarmuš, koji su tom prilikom nastupili čak i kao muzičari: nastupili su uz Partibrejkerse, Dep na gitari, a Džarmuš kao prateći vokal. Takođe, u junu 2005. u Beogradu je zahvaljujući njemu boravio Dijego Maradona – epizoda je, nažalost, zapamćena samo po otužnoj sceni u kojoj Vojislav Koštunica razmenjuje dres sa slavnim argentinskim fudbalerom. Te posete zapravo su samo ilustracija širine i značaja „svetskih“ prijateljstava Emira Kusturice: na spisku onih koji se s njim viđaju i druže nalaze se Gabrijel Garsija Markes, argentinski predsednik Hugo Čavez, kao i krem svetske kinematografije.

Što se tiče domaće scene, veliko prijateljstvo s Goranom Bregovićem završeno je, kao što to obično biva – zbog para i autorskih prava. Autora muzike u više svojih filmova i venčanog kuma kasnije je okarakterisao ovako: „Goran Bregović je tip koji vam ukrade novčanik, pa vas pozove na večeru i časti vašim parama. Ako bih ga opisivao nekim moralnim merilima, njegova moralnost je na nivou morskog krastavca.“ Posle Bregovića, ojačalo je njegovo prijateljstvo s Neletom Karajlićem, s čijim bendom povremeno nastupa i koji piše muziku za njegove filmove.

Naravno, mnogo su zanimljivija prijateljstva s domaćom političkom elitom – još kao mlad režiser, Kusturica je upoznao sve viđenije lidere u bivšoj Jugoslaviji, a u postpetooktobarskoj Srbiji najviše se pominje njegova bliskost s premijerom Koštunicom. Kada je u januaru 2001. Koštunica odbio da primi Karlu del Ponte, a istovremeno primio Kusturicu, to je objasnio tadašnji portparol DSS-a Aleksandar Popović: „Kusturica je za naš narod značajniji od Karle del Ponte.“ Posle toga, bilo je potpuno jasno zašto se Koštunica slika s Maradonom, zašto ga ne mrzi da putuje na Mokru Goru, a po mnogima, bilo je i potpuno jasno zašto je baš Emir Kusturica 2005. imenovan za predsednika Upravnog odbora Politike. S druge strane, Kusturica nije štedeo reči hvale: „Kod Koštunice postoji jedno filozofsko poimanje politike, jedan stav, pristup koji je neophodan Srbiji da konačno ima predsednika vlade koji se ne pojavljuje svako veče na televiziji. I koji čini otklon od ove svesti, kao što je moja gorštačka, koja bi sve da reši preko, brzo, lako. I to mi se čini kao vrlo značajan plan, za razliku od ovih koji bi to prekosutra sve završili“, ispričao je za „Novine Toronto“ 2006.

Kad se sve sabere i oduzme, čini se da je u bogatoj biografiji Emira Kusturice kontroverzno zapravo sve: od filmova, preko političkog usmerenja do prijateljstava. Zbog priče o Drvengradu, problematično je i pitanje na šta sve ima pravo Emir Kusturica i da li se na njega odnose ista pravila kao i na ostale građane Srbije. Međutim, sve to ipak ne znači da bi Kusturicu trebalo razapinjati na krst za sve što izgovori ili uradi. Koliko god se to nekome ne sviđalo, reč je o čoveku nesumnjivog umetničkog autoriteta, čoveku zahvaljujući kome mnogi i znaju za Srbiju. A s takvima smo i inače u deficitu.