Forever Jung?

...

Dva giganta koji su pisala na nemačkom jeziku rođena su iste, 1875. godine. Jedan je bio Tomas Man, a drugi Karl Gustav Jung, čija se 150. godišnjica rođenja obeležava ovog 26. jula. Jung je bio neverovatno široko obrazovan, izuzetno plodan autor, uveo je mnoge termine koji su i danas u opštoj upotrebi, a ostavio je iza sebe i dosta kontroverzi, pa se i dalje o njemu piše i diskutuje.

Mnogo detalja iz Jungovog detinjstva odredilo je ne samo njegov lični već i profesionalni identitet. Odrastao je u porodici koja je generacijama davala protestantske sveštenike, a jedan od njih bio je i njegov otac. Jung će čitavog života ostati veoma zainteresovan za vezu religijskog i psihičkog, tvrdeći da čovek ima urođenu potrebu za odgovorom na religijska pitanja. On je sam, kako je pisao, još od detinjstva imao različite vrste vizija. Takođe, u porodici se prenosila legenda da je neko od njegovih predaka bio Geteovo vanbračno dete – tvrdnja koja bi, s obzirom na njegovu pesničku reputaciju, svakog učinila ponosnim, a koja se, imajući u vidu ono što znamo o Geteovom privatnom životu, ne može unapred isključiti. Bilo kako bilo, zahvaljujući mogućem Geteovom unuku mi i danas imamo kontakt s bogatim svetom nemačke romantičarske medicine 19. veka, u kojoj su bile moguće knjige s naslovima poput O komparativnoj anatomiji anđela, te i on iznosi stavove poput “Ne dešavaju se osećanja nama. Mi se dešavamo osećanjima”, drži seminare o Ničeovom Zaratustri i prolazi kroz periode “kreativnih bolesti”.

REVOLUCIJA U PSIHIJATRIJI

Kao student, pokazuje talenat za patofiziologiju. Očekuje se da je pred njim uspešna karijera “tipičnog lekara”. On, međutim, na ispitu pravi banalnu grešku, što doživljava kao poziv na preispitivanje. Skoro da nabasava na psihijatriju, koja tada u svetu medicine ima još niži status nego danas. Zapošljava se u jednoj čuvenoj ciriškoj bolnici, postaje asistent Ojgenu Blojleru, jednom od najpoznatijih psihijatara te epohe. Osnovni posao mu je rad sa psihotičnim pacijentima – duboko rastrojenim osobama, koje često govore nesuvislo ili ponavljaju nerazumljive obrasce ponašanja, a za koje u to doba ne postoje nikakvi lekovi ili terapija.

Sa nepunih trideset godina, Jung počinje neku vrstu revolucije u svetu psihijatrije. Sasvim je moguće da je on prvi lekar koji razgovara sa ovako teškim pacijentima, u bolničkom okruženju, i piše o tome kako njihovi simptomi nose neki skriveni smisao, simboličko značenje, i to u trenutku kad Frojd nema iskustvo rada u bolnici, a Jaspers će, pre no što bude okončao svoje kratko bavljenje psihijatrijom, tvrditi da su psihotični simptomi nerazumljivi, nedostupni razumu.

U tom periodu, Jung razvija i poznati “Test slobodnih asocijacija”, u kome pacijent ili ispitanik treba da, kada čuje neku reč, kaže reč koja mu prva pada na pamet, a u drugoj fazi da na isti spisak reči samo ponovi svoje odgovore. Pomoću objektivnih pokazatelja, kao što su neobična dužina “potrage” za asocijacijom, zaboravljanje odgovora, odbijanje da se odgovori ili davanje vrlo neobičnih odgovora, Jung locira žarišta u nesvesnom – koja će kasnije biti nazvana “kompleksi” – s kojima su povezani važni unutrašnji konflikti. Ovaj test decenijama je bio u širokoj upotrebi, a smatrao se i za prvi empirijski dokaz ideje o postojanju nesvesnog dela ličnosti.

BURNO (NE)PRIJATELJSTVO

Jung šalje svoje tekstove Frojdu, te 1907. godine dolazi u Beč kako bi se upoznao s njim. Njihov prvi razgovor trajao je trinaest sati, a Frojdovu decu nervira to što Jung ne prestaje da drži predavanja ni tokom obroka. Sledi veoma učestala prepiska, a devetnaest godina stariji Frojd oduševljen je Jungovim talentom i pokušava da iskoristi činjenicu što Jung nije jevrejskog porekla, pa ga proglašava za svog “prestolonaslednika”, i ovaj postaje prvi predsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Tokom nekoliko godina njih dvojica zajedno putuju, posećuju se, savetuju, spletkare…

Frojd jednom prilikom, u Bremenu, usred razgovora o teoriji, pada u nesvest. Jung ga nosi u hotelsku sobu i Frojd je, kad ponovo dođe k svesti, svestan homoseksualnog aspekta te situacije. Nedugo zatim, na brodu kojim putuju u Njujork, zajednički (sa Ferencijem) tumače snove. Onda se udaljavaju, ogovaraju, prekidaju kontakt i pišu jedan protiv drugog. Gorčina je bila tolika da, četvrt veka kasnije, Frojd, već star i slab, negoduje zbog toga što je Jung dobio počasni doktorat a on nije. A Jung, tokom dve decenije nakon Frojdove smrti, više puta piše kritički o nekome ko se više ne može braniti.

Nema dileme da je Frojd gušio tuđu kreativnost i odbacivao bliske saradnike, optužujući ih da su iznenada postali psihotični i da ne mogu da podnesu njegov autoritet. U tom smislu, Jungova hrabrost u potrazi za samostalnošću svakako zaslužuje poštovanje. Ipak, ima tu još paradoksalnih detalja. Prvi se odnosi na veliku razliku u njihovim prirodama: dok je Frojd veoma mnogo pisao o ulozi seksualnog nagona, sam je živeo gotovo monaški; Jung je, s druge strane, pisao o religijskim idejama, ali je, uprkos tome što je bio oženjen i imao petoro dece, imao romantične i seksualne veze sa nekoliko pacijentkinja – na sukob je značajno uticalo i to što je jedna od njih, Sabina Špilrajn, došla u Beč, k Frojdu, da mu se na to sve požali – a druga je kasnije i živela u istoj kući s njim i njegovom ženom. Zatim, oko Junga se ubrzo okupila grupa sledbenika organizovana oko idealizacije harizmatičnog autora i, mada on sam nije bio tako restriktivan kao Frojd, logika odnosa unutar te zajednice nije se bitno razlikovala od one protiv koje je i sam protestovao.

U godinama nakon prekida ovog važnog odnosa, Jung je prošao kroz intenzivnu samoanalizu (kao i Frojd nakon smrti oca), zapisivao snove, neverovatno žive fantazije i crtao mandale. Sam je pisao kako je u nekim periodima bio i psihotičan, ali njegova autobiografija ne otkriva dovoljno da bi se išta moglo zaključiti sa izvesnošću, a on je smatrao i da je u detinjstvu jedno vreme patio od prisilne neuroze. Ono što je sigurno, po završetku ovog perioda Jung postaje izrazito kreativan i razvija samosvojnu teoriju ličnosti, psihopatologije i terapije.

DOPRINOS PSIHOLOGIJI

Jung iznosi jednu od prvih psiholoških tipologija i uvodi pojmove “ekstroverzija” i “introverzija”, koje danas koriste i savremene naučne teorije i testovi, a prisutni su i svakodnevnom govoru. Zahvaljujući svojoj fascinantnoj erudiciji i putovanjima u Afriku i Aziju, on primećuje da se slični psihološki motivi pojavljuju širom sveta i iznosi pretpostavku o tome da, osim individualnog, postoji i kolektivno nesvesno. Osnovne elemente tog (naj)dubljeg sloja nesvesnog naziva arhetipovima i smatra da oni mogu biti izrazito moćni izvori motivacije naših postupaka. Arhetipovi imaju samo formu, ali sadržaj tek moraju da dobiju: na primer, Jung veruje da svi narodi imaju arhetip heroja, ali da svaki bira drugog heroja na koga će se fokusirati, a često varira i tip heroja (vojskovođa, političar, pesnik, pa junak i čarobnjak iz bajki). Među arhetipove, po Jungovom mišljenju, spadaju i muški deo ženske ličnosti, ženski deo muške, kao i naša mračna strana, koju često ne želimo da upoznamo, odnosno neautentični deo nas, ono što prikazujemo drugima.

Veoma je zanimljivo bilo i njegovo shvatanje razvoja. Za razliku od praktično čitave tadašnje psihologije, koja nije videla nikakav razvoj po završetku adolescencije, Jung je pisao da se ljudi počev od otprilike 45. godine okreću duhovnijim temama i mogu da napreduju u onome što je nazvao procesom individuacije – susreta sa srži svog identiteta, s onim ko smo mogli biti i ko je trebalo da budemo. Tokom ovog procesa može nam biti potreban vodič, a Jung sugeriše da ga možemo otkriti i unutar sebe.

Nažalost, bavljenje kolektivnim aspektima psihe dovelo je Junga i do toga da opisuje “jevrejsku psihu” i izražava stavove koje neki smatraju antisemitskim. U Nemačkoj ga i danas mnogi optužuju za simpatije prema nacističkom pokretu, mada se čini da je situacija jako složena. Jung jeste pristao da, i dalje živeći u Švajcarskoj, postane potpredsednik nemačkog psihoterapijskog udruženja kojim je rukovodio Geringov bliski rođak i u čijim je listovima objavljivana nacistička propaganda. Već 1936. se, međutim, distancirao od svih ideja i udruženja, a kasnije je čak bio i savetnik savezničkih obaveštajnih službi.

Nema ovde prostora da se navedu sve Jungove originalne ideje, a ni ja nemam dovoljno znanja za takav poduhvat. Mahom sve čime se psihoterapeuti danas bave – snovi, ravnopravnost terapeuta i klijenta, interpretiranje, transfer, simboli, porodična istorija, shvatanje nagona – bilo je dotaknuto i promenjeno pod Jungovim uticajem, mada nove generacije toga neretko nisu svesne. Njegove knjige su često izrazito složene, zbog njegovog poznavanja različitih jezika, teoloških, filozofskih i antropoloških koncepcija, brojnih (za mnoge, egzotičnih) tradicija, ali baš zbog toga mogu biti izuzetno inspirativne.

Mnogi se ne bi složili sa mnom, ali verujem da je mnoge Jungove ideje vreme pregazilo. Njegovo poznavanje alhemije jeste impresivno, ali makar meni nije jasno kako bi ona trebalo da bude relevantna za neku pojedinačnu osobu koja pati. U starosti, a živeo je 86 godina i pisao do samog kraja, okrenuo se pisanju o astrologiji, za koju je nauka jasno pokazala da je besmislena, ili o neidentifikovanim letećim objektima, za koje nema jasnih dokaza da su ikad postojali, ali ne deluje da se zainteresovao za otkriće DNK. Njegove ideje korišćene su, izvan njegove kontrole, i nakon njegove smrti, na najrazličitije moguće načine, u nauci, umetnosti i politici – nekad briljantno, nekad bizarno. Bez obzira na te sitnice, Jungovo delo sigurno će ostati izvor inspiracije za mnoge grupe čitalaca, a naš osnovni problem s njim jeste to što danas niko ne dobija obrazovanje koje bi omogućilo da pratimo sve slojeve Jungove misli.

Autor je psiholog