Favorit sa istoka

„Tender za privatizaciju rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu biće raspisan početkom sledeće godine. U cilju privlačenja većih investicija u rafinerije nafte, Vlada Srbije planira da proda većinski udeo strateškom investitoru u prvoj polovini 2006. godine.“

Redovna konferencija za novinare u Vladi Srbije, održana 12. maja tekuće godine, bila je dosadna, kao i svakog četvrtka. Međutim, posle gore citirane izjave ministra Mlađana Dinkića i saopštenja koje je usledilo iz MMF-a, kako bi izjava dobila na ozbiljnosti i dramatičnosti, postalo je jasno da će ta konferencija ući u anale javnih energetskih preduzeća. Zagovornici prepisivanja stroge dijete za „utovljene državne energetske insekte“, kako bi ostatku privrede krenulo nabolje, napokon su odahnuli. Za većinu zaposlenih u tom sektoru i svih onih koji su godinama profitirali na propadanju državne imovine, 12. maj 2005. biće obeležen crnim slovom u kalendaru.

Ministarstvo rudarstva i energetike, ušuškano u toploj demagogiji, javno je odreagovalo veoma mlako, ponavljajući: „Ulaganja su nam potrebna, ali samo pod uslovom da strani ulagač ne postane većinski vlasnik NIS-a“. U potaji, međutim, preko PR službe sugerisano je bliskim novinarima da razapnu otrovne strele na kabinet potpredsednika Miroljuba Labusa i ministra Dinkića, što, eto, zaboravljaju na nacionalni interes i dozvoljavaju tamo nekom MMF-u da na našem NIS-u trenira strogoću.

INTERESI I REALNOST: Preporuka MMF-a da se prilikom privatizacije NIS-a većinsko gazdovanje nad rafinerijama prepusti budućem vlasniku, nije ostavila ravnodušnim ni poznavaoce i učesnike u naftnom biznisu u Srbiji.

„Ne deluje logično da MMF predlaže, a još manje da traži, da Vlada Srbije uradi tako nešto“, bio je prvi komentar Zorana Obradovića, predsednika kompanije Petrobart avia, u izjavi za „Vreme“. Obradović misli da se neophodne investicije za obnovu rafinerija mogu obezbediti i bez hitne prodaje većinskog udela. „NIS je na tome već radio i postigao je ozbiljne rezultate. Samo naša kompanija obezbedila je 50 miliona dolara preko konzorcijuma stranih banaka o čemu je nedavno sa Naftnom industrijom Srbije potpisan i Memorandum o razumevanju“, dodaje Obradović. Sagovornik ukazuje i na još jednu štetu koju može prouzrokovati većinska prodaja: „Ona automatski povlači gubitak distributivne prodajne mreže. Jugopetrol, NAP bez podrške rafinerija postaju lak plen budućeg vlasnika rafinerija“, objašnjava Obradović. On, međutim, ukazuje i na jednu neminovnost koju je nemoguće izbeći, ali koja može i manje da nas košta: „Bez stranog kapitala ne možemo, ali njegov dolazak treba osmisliti. Naime, činjenica je da postoje investitori, naftne kompanije koje bi bile spremne da postanu i manjinski partneri NIS-u, kao što je to slučaj mađarskog MOL-a u hrvatskoj INA. Verovatno će u budućnosti sada manjinski postati većinski vlasnik, ali će to biti po mnogo većoj ceni nego da je odmah prodat većinski paket. Jedina pozitivna konsekvenca promptne prodaje većinskog paketa u rafinerijama NIS-a jeste ta što će Vlada zasigurno morati da poštuje sadašnju ili, što je još verovatnije, neku novu uredbu o cenama. To će biti u korist nekog novog vlasnika kog nivo inflacije u državi Srbiji i ‘preporuke’ MMF-a uopšte neće interesovati“, konstatuje Obradović i podseća da su upravo nestručnost i nepoštovanje Uredbe o cenama derivata dokusurili rafinerije. „Da je u proteklih četiri-pet godina od strane Vlade bilo više stručnosti, a manje političke pripadnosti pri izboru čelnih ljudi NIS-a, danas bismo verovatno imali rafinerije dobrim delom modernizovane sopstvenim i kapitalom domaćih prerađivača. Naime, Uredba o formiranju cena predviđa u delu cene prerade sirove nafte nivo iznad „tržišnog“ upravo da bi se kod rafinerija ostvarila akumulacija potrebna za rekonstrukcije“, zaključio je naš sagovornik. Aleksandar Ćirilović, predsednik Odbora za energetiku DS-a, još je kritičniji od prethodnog sagovornika.“Na osnovu izjava zvaničnika iz Vlade Srbije i čelnika NIS-a stiče se utisak da još ne postoji kristalno jasna i usaglašena strategija po pitanju privatizacije NIS-a. To se sigurno ne postiže brzom prodajom rafinerija‚ ili ponajmanje rafinerija u ovakvom stanju. Nelogičan potez! Kako pravno restrukturiranje NIS-a još nije sprovedeno, ne postoje ni pravni uslovi za prodaju nekog njegovog dela“, konstatovao je Ćirilović, pritom dodajući da je strateški nedopustiva bilo kakva parcijalna privatizacija NIS-a ili prodaja većinskog paketa akcija u prvom krugu privatizacije, gde bi se potencijalnom kupcu predalo upravljanje nad strateški važnom državnom kompanijom, iako uvek ostaje solucija „zlatne akcije“ kojom država može zadržati kontrolu. Prema njegovoj oceni, samo bi se neozbiljna vlada odlučila za prodaju NIS-a u ovakvom stanju, bez „pokušaja“ povećanja njegove vrednosti. Ćirilović takođe podseća da je trenutna vrednost kompanije minimalna i predlaže postepenu prodaju akcija celokupnog NIS-a, kao paralelan proces koji će pratiti rast vrednosti kompanije kroz njen razvoj i modernizaciju.

Svoju tezu ilustrovao je na primeru mađarskog MOL-a, koji je prvih 10 odsto akcija 1993. godine prodao za 70 miliona dolara, a poslednjih 10 odsto se sada kotira oko jedne milijarde dolara.

U Kabinetu potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa nisu bili iznenađeni preporukom MMF-a.

To potvrđuje i izjava koju je za „Vreme“ dala Labusova savetnica za energetiku Zorana Milanović: „U prethodnom periodu su upravo javna energetska preduzeća vršila veliki inflatorni udar na privredu cele zemlje i to neopravdano velikim brojem zaposlenih, kroz disparitet cena i neefikasnost. Sada smo u situaciji da slobodno možemo reći da će činjenje ili nečinjenje u ovom sektoru u mnogome opredeliti budući razvoj zemlje.“

Menadžment Naftne industrije Srbije je takođe podgrejavao nadu u javnosti da će država i posle privatizacije biti glavni gazda, a strateški partneri ima samo da investiraju, ćute i čekaju dan D, kada njihovim novcem još više oporavimo NIS, pa počne da se deli dobit. Narodski rečeno, potencijalnim investitorima slata je poruka u stilu „Ne lipši magare do zelene trave“. Međutim, posle nekoliko razgovora sa ozbiljnim naftnim kompanijama, shvaćeno je da njihova koncepcija strateškog partnerstva „hoću novac i opremu odmah, a na većinsko gazdovanje morate da pričekate“ ne pije vodu. Otuda ih ni oštra poruka MMF-a nije mnogo iznenadila.

Što se potencijalnih investitora tiče njih je iz dana u dan sve više. Među naftnim kompanijama prvi je istakao kandidaturu za strateškog partnera ruski Lukojl. Početkom godine u Beograd je doputovao lično Vagit Alekperov, prvi čovek kompanije, a ugostili su ga svi redom: menadžment NIS-a, nadležna i nenadležna ministarstva, premijer, pa i predsednik države Boris Tadić.

Željko Popović, prvi čovek NIS-a, obavestio je javnost da državna naftna kompanija ima priliku da dobije respektabilnog partnera, koji je, pride, zainteresovan i za pančevačku Petrohemiju.

Zloslutna ptica, kakva sam po prirodi, bila sam ubeđena da nas je Alekperov udostojio posete da bi iskamčio produženje roka za investiranje u Beopetrol, odnosno da traži oprost za 40 miliona evra penala, koliko je trebalo da plate zbog nepoštovanja kupoprodajnog ugovora.

Potpuno zbunjena takvim obrtom situacije poslala sam Željku Popoviću SMS sledeće sadržine: „Poučena iskustvom Beopetrola, pre ću ja, sa svojih preko 90 kilograma, postati Sindi Kroford, nego što će se NIS ovajditi od Lukojla. Ovih dana Lukojl me je zaista ubedio da ima ozbiljne namere sa NIS-om. Naime, 6. maja direktno iz Moskve u Beograd je doleteo specijalnim avionom, Nikolaj Timofejević Čorni, prvi čovek Lukojla za Evropu, i to samo da bi patrijarhu Pavlu lično uručio vrednu rusku ikonu. Lukojl je, inače, dobro pozicioniran preko insajdersko-rodbinskih veza u Ministarstvu rudarstva i energetike. Pre ugovaranja posete Čornog patrijarhu Pavlu, pomenuta veza je dodatno ojačana partijskom obavezom jednog od činovnika za odnose s javnošću tog ministarstva da medijskim savetima pomaže koleginici u Lukojl–Beopetrolu, koja je slučajno pre zaposlenja u toj kompaniji, postala veoma blizak rod jednom od najviših funkcionera DSS-a.

Na osnovu navedenog i loših iskustava iz procesa privatizacije, oni malodušni među vama mogu prebrzo zaključiti da je, u stvari, već poznat kupac Naftne industrije Srbije i da ostali kandidati nemaju nikakvu šansu.

Ne sporim da nije mala stvar na ovim prostorima imati patrijarha Pavla na svojoj strani, pa i pod pretpostavkom da ne razlikuje benzin od sirove nafte. SPC je na ovim prostorima sigurna investicija za lobiranje i tu činjenicu prihvatam kao konstantu, ali su zato partijska i politička moć varijable, a ne treba zaboraviti činjenicu da se tender za prodaju NIS-a raspisuje tek početkom naredne godine. Upravo iz tih razloga nabrojaćemo i ostale kandidate, bez obzira na to što su iz sadašnje perspektive autsajderi.

Tako, pored Lukojla, koji je zainteresovan za kupovinu celog NIS-a, ruski Gazprom bi da kupi NIS-GAS, mađarski MOL želi samo rafinerije, dok Šel prvenstveno interesuje njihova modernizacija, odnosno kako da nam na kredit proda što više svoje opreme za naše rafinerije, a u toku su razgovori i sa drugim kompanijama.

Optimisti, među poznavaocima prilika u energetici, koji su ubeđeni da će strateški partner ipak biti izabran javno, na tenderu, smatraju da Lukojlu u takmičenju za kupovinu NIS-a može parirati jedino Britiš petroleum (BP), koji je, u stvari, najkompatibilniji NIS-u.

Menadžment BP-a je već uputio pismo NIS-u, resornim ministarstvima i premijeru Koštunici, i čeka odgovor na pitanje mogu li posetiti Beograd od 24. do 27. maja. Ta naftna kompanija, u odnosu na druge kandidate, jedina nema sopstvene prerađivačke kapacitete u regionu i omogućila bi NIS-u da zajednički izvoze oko 2,5 miliona tona derivata u okruženju. Pančevačku i novosadsku rafineriju ovih dana posetila je i delegacija kineskog Sinohema. Pančevački inženjeri su, dok su gostima pokazivali rafinerijska postrojenja, komentarisali između sebe, da su Kinezi došli po svoje, aludirajući na dug NIS-a prema Sinohemu od oko 150 miliona dolara nastao u vreme Miloševića za isporučenu naftu po „prijateljskoj“ceni. Da budemo precizniji, naftu je trebalo plaćati domaćim poljoprivrednim mašinama.

Međutim, ispostavilo se da traktori nisu bili pripremljeni za transport morem, pa su na putu do Kine zarđali, a probni primerci kombajna umesto da žanju, gazili su kinesko žito, pa su Kinezi odustali od barter aranžmana i ispostavili nam pozamašan dolarski račun.

Za kraj izjava Zorane Milanović: „Tačno je da su zainteresovanost za ulaganje u naše rafinerije pokazala mnoga velika svetska imena. To je još jedan razlog da se izborimo za najboljeg ili najbolje, ali i da niko od potencijalno zainteresovanih ne bude diskriminisan ili potcenjen.“