Fabrika sa hiljadu milionera

„Odlazak bez krvi i suza“, to je bio najčešći medijski refren povodom prvoaprilske promene rukovodećeg tima u fabrici Metalac iz Gornjeg Milanovca. U zemlji, gde se svaki odlazak s funkcije doživljava kao smak sveta, vest iz Metalca zazvučala je kao prvoaprilska šala. Ali, ko poznaje prilike u ovoj fabrici zna da se Dragoljub Vukadinović ne šali već 16 godina. Barem ne od kada je generalni direktor u Metalcu.

„Smatrao sam da čovek ne treba da umisli kako je nezamenljiv, da je on taj bog i da se ponaša u stilu ‘posle mene potop’“, kaže Vukadinović. „Još pre tri godine počeo sam da pričam sa Upravnim odborom i rukovodstvom kako treba da nađemo čoveka koji će da me zameni, a ja da ostanem u Metalcu i radim neke druge poslove. Dogovor je bio da ostanem još neko vreme, da pripremam čoveka koji će me naslediti, ali i da pripremimo ceo novi tim mladih ljudi koje smo tada školovali u zemlji i inostranstvu i koji su u međuvremenu prošli svu moguću edukaciju. I pošto mi je ostalo još 4,5 godine do penzije, mislio sam da je pravo vreme da postavimo nekog ko može biti operativni direktor, a da na čelu kompanije bude neko ko će razmišljati o strategiji, baviti se vizijom i usput biti predsednik Upravnog odbora. Na tu funkciju došao sam 1. aprila, a Petrašin Jakovljević je postao generalni direktor. Akcionari smatraju da će se ovakvim kadrovskim rešenjima obezbediti kontinuitet uspeha Metalca.“

„VREME“: Šta ostavljate nasledniku?

D. VUKADINOVIĆ: O tome šta ostavljam nasledniku u detalje su obavešteni svi radnici, ali da kažem samo dva „suva“ podatka: ostavljam dobit iz 2004. godine od 353 miliona dinara (ili 4,2 miliona evra) i neraspoređenu dobit od 1,6 milijardi dinara (ili 20 miliona evra).

Ali, postoji još mnogo toga što se ne meri samo novcem. Trudio sam se da kao generalni direktor integrišem energiju koja postoji u firmi, da se ona ne rasipa na stvari koje nisu korisne. Mislim da smo u Metalcu sve ove godine imali dobar tim, dobre odnose među ljudima, i između radnika i rukovodstva, i ta sakupljena energija bila je posvećena razvoju firme, a ne trzavicama i političarenju. Ja nisam član nijedne partije i zahtevao sam od članova rukovodstva fabrike da, po mogućstvu, ne budu članovi partija. Jer, naše je da se bavimo stvarima koje znamo, a da se politikom bavi onaj ko za to ima ambiciju. I od 100 visokoobrazovanih u fabrici niko nije bio član nijedne partije. Sad imamo jednog, a od hiljadu radnika mislim da je možda 15 učlanjeno u neku stranku. Dakle, ni po tom političkom osnovu nismo imali deljenja i svu energiju usmerili smo na progres Metalca. Tako smo napravili firmu koja liči na evropsku firmu, a partneri nam kažu da Metalac možemo premestiti bilo gde, u Francusku, Englesku, Nemačku i da se ne bi postideli.

Je li teško u Srbiji napraviti evropsku firmu?

Kad sam 1989. postao direktor, rekao sam u Privrednoj komori pred tadašnjim premijerom da se moraju sprovesti reforme i da se mora smanjiti broj zaposlenih, tad je bio popularan izraz tehnološki višak, što je bilo pogrešno jer za te ljude nije bilo posla. Tada su me napali i predsednik Vlade i mnogi direktori velikih sistema – Robnih kuća „Beograd“, Goše, MIN-a… To su bili naručeni govornici čiji je zadatak bio da „poklope“ nas trojicu-četvoricu mladih direktora. Sećam se, tada su nam rekli „nema viška zaposlenih, ima samo nesposobnih direktora“. Vratio sam se u Metalac i zarekao da to više nikad javno neću spominjati, ali da mi u firmi imamo 30 odsto viška radnika, da moramo ići u diversifikaciju proizvodnje kako bi taj višak zaposlili.

Tada smo napravili pakt sa radnicima da zarade budu 40 do 50 odsto veće od proseka u Srbiji, a da ostatak investiramo u modernizaciju proizvodnje i otvaranje novih programa. Za petnaestak godina investirali smo preko 35 miliona evra sopstvenih para. Stalno sam govorio radnicima da moramo sami da brinemo o sebi jer mi nismo neka važna fabrika u Srbiji za koju će Vlada da brine i da se sekira ako zakrčimo Ibarsku magistralu na dan-dva. Mi nismo dobijali od Vlade ni subvencije kad su državi uvedene sankcije, a znam firme i u Milanovcu koje su živeći na subvencijama bez razloga prestale da rade jer je Vlada obezbeđivala 70 odsto para za plate. Mi to nismo imali. Zato smo uvek imali strategiju, cilj, puteve da do njega dođemo, imali smo ljude da to odrade, znali smo kada to treba uraditi… Imali smo dobru komunikaciju s radnicima, mislim da Metalac ima dobru korporativnu kulturu.

Nikada se nisam udvarao radničkoj klasi. Za radnički savet sam govorio da je paravan za nesposobne direktore i da u njemu nije smeo da sedi niko ko ume da misli. Kad sam došao do programa Ante Markovića, kog sam inače podržavao i sada ne mogu ništa loše da kažem, bio sam među prvih pet firmi, uz Sintelon, Hemofarm… koje su krenule u tranziciju. Tada smo u Upravni odbor odmah izabrali pet najboljih jugoslovenskih eksperata iz pet različitih oblasti: strategije planiranja, menadžmenta, tehnike, bankarstva i finansija i marketinga. Cilj nam je bio da u Upravnom odboru ne mešamo uloge operativnog upravljanja i upravljanja i bili smo sigurni da oni više znaju od nas o upravljanju firmom.

Zatim smo stvorili klimu u kojoj mora da se radi. Prva lekcija koju smo naučili bila je da se za Zapad mora raditi kvalitetno i na vreme. Već 20 godina isporučujemo kupcima robu određenog dana u tačno određeno vreme, a ako ne možemo da isporučimo, onda ne prihvatamo te obaveze. Kao pouzdan i kvalitetan partner možemo da imamo i dobre cene koje nam donose profit.

Nije mali uspeh to što smo opstali na evropskom i svetskom tržištu u situaciji kad su sve fabrike posuđa iz republika bivše Jugoslavije propale, a mislile su da će opstati u Evropi. Mi smo opstali samo zato što smo znali šta je tržište i što smo uveli evropski kvalitet i evropsku produktivnost. Mogu odgovorno da tvrdim da Metalac danas ima 40 odsto veću produktivnost od svake privatne firme u Srbiji koja ima više od 200 zaposlenih.

Kako je tranzicija izgledala u svesti radnika koji su od samoupravljača postali vlasnici firme i industrijski radnici?

Ta promena je trajala jako dugo. Mi smo vrlo malo akcija podelili besplatno, najveći deo radnici su kupili. Tako je 600 radnika plaćalo deset godina od deset do 40 odsto od plate za otplatu akcija. A 400 radnika imalo je simboličnu količinu akcija, od jedne do pet, i oni nisu razumeli čitavu operaciju jer su mislili da kupovinom akcija kupuju radno mesto. Dok 200 radnika nije verovalo u tu operaciju. Uradili smo najpošteniju privatizaciju u Srbiji, rukovodstvo nije ništa muljalo, nismo imali firme kćerke, svi smo izvadili pare iz džepa i kupili akcije, a prednost su uvek imali radnici. Danas imamo jako bogate ljude u Metalcu koji su prodavali njive i krave da bi kupili akcije. Najveći akcionar je portir u fabrici i on je prodavao i zemlju i stoku da bi kupio akcije. Sa akcijama smo u aprilu 2002. godine izašli na Berzu i za tri godine svega 23 odsto akcija promenilo je vlasnika. Ponosan sam što je 77 odsto akcija još u rukama radnika. Trenutno, cena naših akcija je 3800 dinara, a niko ko je prodao akcije nije imao manju cenu od 5000 dinara. Ljudi su najzad shvatili vrednost papira koji imaju i šta znači Berza, trgovanje, kvalitet firme. Sad mogu da kažem da imamo hiljadu milionera u Metalcu. Jesu dinarski, ali ih je hiljadu.

Koliko je bilo teško da na mikro nivou izgradite radnu filozofiju kakva se nije negovala i poštovala u okruženju?

Najvažnije je da se sa ljudima razgovara i da im se da primer. Mi iz rukovodstva smo im primer. U Metalcu postoje vrlo strogi propisi, od čistoće do radne filozofije. Recimo, minut zakašnjenja na posao košta deset odsto plate, ko ne dođe ceo dan na posao to ga košta 30 odsto od plate, a ako ste dobro radili, vaša mesečna nagrada može da bude 40 odsto plate.

Kod nas postoje pravila, a direktori moraju prvi da ih se pridržavaju. Ako ste kao direktor primer ostalim radnicima, onda i oni slede taj primer. Sa radnicima se mora mnogo razgovarati. Mnogo polažemo na edukaciju radnika kroz koju ih upoznajemo sa poslovnom politikom firme, sa godišnjim biznis planom, sa svom zakonskom regulativom od koje zavisi poslovanje firme i šaljemo ih na stručne, specijalističke seminare kako bi se više obrazovali za radna mesta na kojima rade. Ali, o svemu tome nismo samo mi iz menadžmenta pričali radnicima, dovodili smo eksperte da čuju i od njih ono što smo im i mi pričali.

U Milanovcu već ima četiri-pet privatnih firmi koje nas kopiraju u svemu i mi smo ponosni što imamo svoje sledbenike.

Sad svi pričaju o putu u Evropsku uniju i govore kako nam za ulazak treba mnogo novih standarda. Metalac posluje na evropskom tržištu i kakva su iskustva?

Osim Rusije, mi samo i izvozimo u zemlje Evropske unije. Tri miliona šerpi prodamo u Evropi. Naš glavni kupac je Francuska, ali i Engleska, Španija, Nemačka, sad smo počeli da radimo za Ameriku. Posle 15 godina prvi put smo se pojavili na sajmu u Čikagu i evo već se javio kupac.

U Evropskoj uniji nema barijera, barijere su u našim glavama. Barijere za izvoz ne postoje ako imate kvalitetan i po ceni dobar proizvod. A za to vam trebaju tehnologija, dizajn, marketing, ljudi koji iza toga stoje. Od kada su nam 2001. skinute sankcije, od tada nema barijera i priče o tome su obične gluposti.

Da li ima zainteresovanih partnera koji bi da kupe Metalac?

Mi smo poslovna Grupa koju čini pet fabrika i ima separatno zainteresovanih kupaca za pojedine delove naše Grupe. Ja sam čovek iz domaćinske kuće i moja je filozofija da uvek kupujem a nikad ne prodajem i zato sam rekao mojima da kad budu prodavali prvo nek mene smene – jer ja ne mogu ništa da prodajem.

Imamo zainteresovanih. Akcije Metalca već su kupovali neki švedski i američki investicioni fondovi. Inače, sada do vlasnika dolazimo kroz investicione fondove, a prema najavama i neke francuske i engleske banke zainteresovane su za većinski paket vlasništva u Metalcu. I nemamo ništa protiv toga jer mislimo da više nije moguće neprijateljsko preuzimanje. Sad neka kupuje ko hoće kad smo postigli pristojnu cenu akcija na Berzi.

A zašto kao društvo tako loše stojimo?

Zato što ne postoje ljudi koji će gledati interes firme ako rade u firmi, ili interes države ako im je to posao. Taj interes mora im biti iznad ličnog ili partijskog. U Srbiji postoji vrlo malo takvih ljudi. Srećom, ima ih u Metalcu, jer smo mi lični interes videli kroz uspeh firme. Ali, ja ne poznajem u ovoj državi nijednog političara kome je državni interes iznad partijskog. To nije dobro i zato imamo ovakav brlog. Ja to zovem nemanjem elite.

Šta to još od uslova nedostaje u okruženju da bi nam bilo bolje?

Vlada mora da uradi još mnogo stvari. Neću da ulazim u političke probleme koji su uslov evropskih integracija. U ovoj zemlji treba da postoji konsenzus oko nekih glavnih pitanja: ko smo, kuda ćemo i šta hoćemo. Mi u zemlji još nemamo vladavinu prava, a država se baš i nije pretrgla da tu nešto uradi. Veliki problem je, na primer, što se donosi jedan zakon koji je u suprotnosti sa postojećim. Sad smo imali predstavljanje Zakona o privrednim društvima, koji je donet na brzinu i koji je u suprotnosti sa 19 postojećih zakona. Neću da kažem da je doneti Zakon loš, nego da ove druge treba popraviti. Zakon o radu donet je na silu i gori je od onog koji smo imali.

Ali, generalno rečeno, nema popravke naše privrede bez investicija. A da biste investirali, morate da za to imate ambijent, koji podrazumeva stabilnu političku situaciju i vladavinu prava i institucija.

Veliki problem je to što je proces tranzicije veoma spor i što nemamo više od 50 odsto privatizovane privrede. I za to je kriva država jer je preuzela 75 najvećih preduzeća i obavezala se da će ih restrukturirati i privatizovati. Tu se vrlo malo radi i ta preduzeća, čekajući državu, samo se urušavaju.

Mislim da privreda i dalje posluje pod velikim poreskim opterećenjima koja bi morala da se smanje za bar 20 odsto i to bi doprinelo većoj konkurentnosti naših firmi na evropskom tržištu. Država je preskupa u odnosu na potencijal privrede.