"Šta tražite u Kosovskoj Mitrovici? Zar se ne plašite? Šta će njima džez festival"
Naslušala sam se takvih poluzabrinutih, polupodsmešljivih pitanja od beogradskih prijatelja pred svoj polazak u Kosovsku Mitrovicu krajem maja. U vreme bečkih pregovora o statusu Kosova, kada svi mediji bruje o nacionalnom interesu i opstanku srpskog naroda u ovoj pokrajini, ovakvi stavovi su me zaista neprijatno iznenadili. Čini se kao da smo „mi ovde“ već digli ruke od „onih dole“ iako ih deklerativno podržavamo u „borbi da ostanu na svojim vekovnim ognjištima“. Ovu frazu mnogi očigledno doživljavaju bukvalno, kao vatru usred kuće oko koje neki, do zuba naoružani bradati ljudi, provode besane noći uz rakiju i gusle, iščekujući neprijatelja na kućnom pragu.
Mitrovica je danas grad u kome sve ključa od života. Ulična vreva, gust saobraćaj, prepuni kafići, povorke maturanata, svadbe, butici sa firmiranom robom i ulične tezge krcate turskom i kineskom garderobom deluju tako poznato. Ljudi se bave svakodnevnim poslovima i upinju se da žive normalno. Da nema sablasnog plavog mosta obavijenog žicom i ponekog UNMIK-ovog vozila, čovek bi se osećao kao u bilo kom srpskom gradu u tranziciji, gde su kontrastni prizori najnormalnija stvar.
Srećom, Srbi u severnom delu Kosovske Mitrovice imaju mnogo jasniju i mudriju predstavu o tome kako se „brani ognjište“. Ovi hrabri i ponosni ljudi, rešeni da ostanu „svoji na svome“, znaju strategiju i za vremena kada utihne oružje. Već četvrti put zaredom u severnoj Kosovskoj Mitrovici organizuje se manifestacija, dovitljivo nazvana North City Jazz & Blues Festival. Od skromnih početaka 2003. godine, kada se oslanjao isključivo na domaće, one hrabrije, učesnike, festival je danas izrastao u ozbiljnu, divljenja vrednu internacionalnu kulturnu manifestaciju. Grupa entuzijasta iz ovog grada rešila je da obnovi tradiciju koja je grubo prekinuta raspadom bivše Jugoslavije. Za one neupućene, sklone podsmehu, u našoj nekadašnjoj domovini Mitrovica je bila poznata po amaterskom big bendu koji je osnovao i vodio vrsni gitarista Petar Rakić, kao i po internacionalnom džez festivalu održanom ‘89. i ‘90. godine… Nekadašnji članovi tog orkestra, kao i mnogobrojni poklonici džeza i bluza nisu štedeli sebe u naporima da vrate džez muziku u svoj grad. Vaspitavani da je kultura nasušna ljudska potreba, sa jasno formiranim umetničkim ukusom, ovi ljudi ne pristaju na sumnjive kulturne sadržaje kojim ih „majka Srbija“ obilato obasipa u želji da ih osokoli. Kosovo jeste njihov dom, i baš zato oni neće dozvoliti da ostane crna rupa na karti Evrope. Svi njihovi napori su usmereni ka tome da razbiju predrasude o srpskom življu na Kosovu, koji svet često doživljava kao neko pobunjeno varvarsko pleme, i vrate ga u savremene civilizacijske i kulturne tokove.
Za razliku od nekih „dušebrižnika“ koji se plaše da je džez „američka muzika“ i da guši nacionalni identitet (tako je doslovce govorio i Tito dok mu Staljin nije okrenuo leđa), Mitrovčani razmišljaju kao građani sveta. Oni imaju svest o tome koliko je apsurdna i nedopustiva ideološka kategorizacija muzike u modernom svetu. Džez, kao autentična umetnička forma, ima snažan individualan pečat i samim tim neodoljiv duh slobode. Ona je potpuno rasterećena nacionalnih, rasnih ili ideoloških predznaka i danas predstavlja univerzalni, planetarni jezik. U ovom gradu kojim patroliraju strani vojnici i gde mučna neizvesnost lebdi u vazduhu, žive ljudi koji imaju snage i mudrosti da u takav dekor postave i odneguju džez festival i time pošalju jasnu, svetu razumljivu poruku.
„To je naša borba za opstanak“, u pauzi između koncerata kaže jedan mitrovački slikar. „Poštujemo svoju tradiciju i kulturno nasleđe, ali ne smemo da izgubimo korak sa svetom. Narod koji ne razume i ne prati svetske kulturne tekovine osuđen je na izolaciju. Ne smemo sami sebe staviti u geto.“
I dok Beograd živi u grozničavom iščekivanju Cecinog, dosad neviđenog spektakla na Ušću, Severna Mitrovica je prošlog vikenda imala muzički život dostojan Evrope.
U izvanrednoj sali Doma kulture u Zvečanu, tri večeri zaredom do ranih jutarnjih sati, mnogobrojni posetioci su uživali u raznovrsnom i kvalitetnom programu. Džez i bluz muzičari iz Austrije, Francuske, Grčke, Slovenije, Amerike, Slovačke i Srbije bili su veoma inspirisani i prijatno iznenađeni publikom, organizacijom i tradicionalnim gostoprimstvom domaćina. Iza kulisa se događala primetna opstrukcija od strane uprave Doma kulture, ali ulaženje u detalje ne bi bilo korektno prema ljudima koji su uložili svoje srce i enormnu energiju u pripremu festivala. No, takve pikanterije su već pitanje našeg mentaliteta i samo potvrđuju tezu da je Kosovo još Srbija. Nekolicina volontera, ljudi različitih profesija i godina, predvođenih neumornim izvršnim direktorom festivala, Bobanom Avramovićem i producentom Nenadom Ilićem, „padali su s nogu“ trudeći se da sve organizuju na najbolji mogući način i udovolje gostima i publici. Lokalni donatori i sponzori su se potrudili da se muzičari osećaju prijatno i odu iz Mitrovice sa najlepšim utiscima.
„Moja predstava o ovim ljudima i gradu bila je potpuno pogrešna“, izjavila je Lidija Filipović-Gato, džez pevačica srpskog porekla koja živi i gradi karijeru u Francuskoj. „Priznajem da sam na festival krenula sa zebnjom, ali utoliko je moje oduševljenje veće. Fascinirana sam organizacijom, koja ni po čemu ne zaostaje za sličnim manifestacijama po Evropi, i izuzetno pažljivom i kulturnom publikom. Najviše ću, ipak, pamtiti ljude koji su me očarali svojom toplinom, srdačnošću i iskrenošću. Francuzi iz mog benda su prepuni divnih utisaka i već su me pitali kada ću ih ponovo dovesti.“
Nažalost, ovakvi pozitivni i ohrabrujući događaji sa ovih prostora nikada ne zasluže dovoljnu pažnju medija, a ni odgovornih ljudi iz vlasti koji su zaduženi za nacionalni imidž. Osim Savetodavnog tela Opštine Kosovska Mitrovica, nijedna državna institucija nije stala iza festivala. Finansijsku potporu su velikodušno obezbedili ABS holding, Austrijski kulturni forum iz Beograda, Francuska kancelarija iz Prištine, Američka kancelarija za odnose sa javnošću iz Prištine i mnogobrojni mitrovački privatnici i firme.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
