"Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika", kaže Zoran Živković za "Vreme"
„Vlada DOS-a bila bi pala i da Zoran Đinđić nije bio ubijen“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković, premijer Srbije od marta 2003. do proleća 2004. Živković je u razgovoru manje rezigniran; više je gorak i lucidan posle sedam godina mirnog civilnog života. Ta je vlada, kaže on, bila protiv volje građana: narod je glasao za demokratiju, kapitalizam, poštovanje zakona itd. „Svi su sve očekivali, ali to je bila kolektivna hipnoza o boljem sutra, kao da se sve moglo popraviti odmah. Očekivanje je bilo tipa: ‘pazi da ne bole te reforme’.“ To nije bilo lako: Zoranova vlada je sve vreme imala sukob sa očekivanjima stanovništva i to je bio prvi problem.
Drugi problem, kaže Živković, bile su opozicija, poražene snage, kriminalne grupacije Miloševićevog doba itd.: svi oni radili su sve što su mogli protiv nove vlade i to im nije bilo teško.
„Treći stub sloma“, kako on to zove, „bili su mangupi unutar DOS-a, drčni dripci koji stalno traže još ovo i još ono. Bili su brojni i opasni, već takvi kakvi su, a još su usput i nagrizali koaliciju pretrčavajući stalno do Koštunice i natrag. Dok je Zoran bio živ, s tim se moglo: slušao ih je sve, za svakog imao reč strpljenja i smirenja. Ta njegova harizma sprečavala je rasturanje koalicije. Njegovim ubistvom cilj jednih je ostvaren – povratak unazad – a drugi su se ponadali da će dobiti ono što im Zoran nije davao. Navaljivali su na mene i pretili ostavkama. Rekao sam im da ostavke primam od 9 do podne i neka izvole. Ali ne: čekali su izbore.“
„Strani faktor“, kaže Živković, „nastupa tek kada se vlada već rastresla: nespretna smena Dinkića; sukob Dušana Mihajlovića i Nebojše Čovića; razni stalno traže pare. Onda se pojavljuje Bert Braun (Montgomerijeva desna ruka, jer je ovaj već otišao). Ali raspad je iznutra i to se videlo još pre ubistva Zorana Đinđića. Videlo se još tokom pobune JSO-a.“
Još tokom 2000. i 2001. trajale su rasprave u DOS-u o tome treba li Đinđić uopšte da bude premijer, seća se Zoran Živković; poslednja je trajala sedam punih dana. „Presudila je procena da, ako pustimo sve to tako kako je išlo, haos će trajati još pet godina. Napravljen je plan: da se Crna Gora otpusti mirno; da se insistira na podeli Kosova. Kasnije, decembra 2002, da se krene u realizaciju svega toga, da se raščisti s kriminalom, Legijom i tim; da se Vojska dovede u red, a da ja 2003. postanem ministar odbrane. Tom planu odupirali su se dva-tri potpredsednika vlade, neki ministri i kabinet Koštunice. Neki mediji su se pridružili. Imali smo tada i ponudu SPS-a: mi njima pare, a oni nama kvorum u Skupštini: pedeset hiljada evra mesečno. Pare nisu bile problem, ali već tada su se plele mreže u Demokratskoj stranci i drugde: od Vojske do tajkuna. Konačni ishod bio je kakav je bio.“
Vlada je izvela tri uspešne privatizacije: duvansku industriju (BAT), Bel pekedžing i Sartid. Posle izbora ostavila je u Narodnoj banci sve pare, nekih 500 miliona evra, sve čisto i pošteno.
A zašto vanredni izbori nisu bili raspisani odmah posle akcije „Sablja“?
„Istraživanja javnog mnjenja u vreme ‘Sablje’ bila su nepouzdana. Osim toga, trebalo je da prođe dva meseca do izbora. Posle smo iz istraživanja doznali da je Demokratska stranka mogla da računa na oko 30 odsto, a ceo DOS na još manje. U DOS-u niko nije bio srećan zbog ideje o izborima: bili su suviše posvađani. Ja sam očekivao, kad su već DSS i G17 ojačali, neku novu ‘proevropsku snagu’, ali sa manje ovih glodara, a i bez SRS-a i SPS-a, pa neka Voja Koštunica i Mlađa Dinkić dođu i pokažu nam sav taj ‘kriminal’ o kojem su pričali. Onda je ispalo da se nismo dogovorili, a jesmo: tačno smo se dogovorili ko šta dobija… Izbori su bili čisti.“
„Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika“, kaže Zoran Živković za „Vreme“.
Sledeća vlada koju je Srbija dobila nije bila bolje sreće, osim što je bilo manje članova koalicije; ona naredna takođe. Ova današnja i dalje je ostavljena na milost i nemilost koalicionih partnera zbog tanke većine u Skupštini, mada je donekle stabilnija, programski i čak ideološki. Iz dosadašnjeg iskustva, međutim, i ova vlada ima velikih razloga za brigu.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
