"Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika", kaže Zoran Živković za "Vreme"
„Vlada DOS-a bila bi pala i da Zoran Đinđić nije bio ubijen“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković, premijer Srbije od marta 2003. do proleća 2004. Živković je u razgovoru manje rezigniran; više je gorak i lucidan posle sedam godina mirnog civilnog života. Ta je vlada, kaže on, bila protiv volje građana: narod je glasao za demokratiju, kapitalizam, poštovanje zakona itd. „Svi su sve očekivali, ali to je bila kolektivna hipnoza o boljem sutra, kao da se sve moglo popraviti odmah. Očekivanje je bilo tipa: ‘pazi da ne bole te reforme’.“ To nije bilo lako: Zoranova vlada je sve vreme imala sukob sa očekivanjima stanovništva i to je bio prvi problem.
Drugi problem, kaže Živković, bile su opozicija, poražene snage, kriminalne grupacije Miloševićevog doba itd.: svi oni radili su sve što su mogli protiv nove vlade i to im nije bilo teško.
„Treći stub sloma“, kako on to zove, „bili su mangupi unutar DOS-a, drčni dripci koji stalno traže još ovo i još ono. Bili su brojni i opasni, već takvi kakvi su, a još su usput i nagrizali koaliciju pretrčavajući stalno do Koštunice i natrag. Dok je Zoran bio živ, s tim se moglo: slušao ih je sve, za svakog imao reč strpljenja i smirenja. Ta njegova harizma sprečavala je rasturanje koalicije. Njegovim ubistvom cilj jednih je ostvaren – povratak unazad – a drugi su se ponadali da će dobiti ono što im Zoran nije davao. Navaljivali su na mene i pretili ostavkama. Rekao sam im da ostavke primam od 9 do podne i neka izvole. Ali ne: čekali su izbore.“
„Strani faktor“, kaže Živković, „nastupa tek kada se vlada već rastresla: nespretna smena Dinkića; sukob Dušana Mihajlovića i Nebojše Čovića; razni stalno traže pare. Onda se pojavljuje Bert Braun (Montgomerijeva desna ruka, jer je ovaj već otišao). Ali raspad je iznutra i to se videlo još pre ubistva Zorana Đinđića. Videlo se još tokom pobune JSO-a.“
Još tokom 2000. i 2001. trajale su rasprave u DOS-u o tome treba li Đinđić uopšte da bude premijer, seća se Zoran Živković; poslednja je trajala sedam punih dana. „Presudila je procena da, ako pustimo sve to tako kako je išlo, haos će trajati još pet godina. Napravljen je plan: da se Crna Gora otpusti mirno; da se insistira na podeli Kosova. Kasnije, decembra 2002, da se krene u realizaciju svega toga, da se raščisti s kriminalom, Legijom i tim; da se Vojska dovede u red, a da ja 2003. postanem ministar odbrane. Tom planu odupirali su se dva-tri potpredsednika vlade, neki ministri i kabinet Koštunice. Neki mediji su se pridružili. Imali smo tada i ponudu SPS-a: mi njima pare, a oni nama kvorum u Skupštini: pedeset hiljada evra mesečno. Pare nisu bile problem, ali već tada su se plele mreže u Demokratskoj stranci i drugde: od Vojske do tajkuna. Konačni ishod bio je kakav je bio.“
Vlada je izvela tri uspešne privatizacije: duvansku industriju (BAT), Bel pekedžing i Sartid. Posle izbora ostavila je u Narodnoj banci sve pare, nekih 500 miliona evra, sve čisto i pošteno.
A zašto vanredni izbori nisu bili raspisani odmah posle akcije „Sablja“?
„Istraživanja javnog mnjenja u vreme ‘Sablje’ bila su nepouzdana. Osim toga, trebalo je da prođe dva meseca do izbora. Posle smo iz istraživanja doznali da je Demokratska stranka mogla da računa na oko 30 odsto, a ceo DOS na još manje. U DOS-u niko nije bio srećan zbog ideje o izborima: bili su suviše posvađani. Ja sam očekivao, kad su već DSS i G17 ojačali, neku novu ‘proevropsku snagu’, ali sa manje ovih glodara, a i bez SRS-a i SPS-a, pa neka Voja Koštunica i Mlađa Dinkić dođu i pokažu nam sav taj ‘kriminal’ o kojem su pričali. Onda je ispalo da se nismo dogovorili, a jesmo: tačno smo se dogovorili ko šta dobija… Izbori su bili čisti.“
„Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika“, kaže Zoran Živković za „Vreme“.
Sledeća vlada koju je Srbija dobila nije bila bolje sreće, osim što je bilo manje članova koalicije; ona naredna takođe. Ova današnja i dalje je ostavljena na milost i nemilost koalicionih partnera zbog tanke većine u Skupštini, mada je donekle stabilnija, programski i čak ideološki. Iz dosadašnjeg iskustva, međutim, i ova vlada ima velikih razloga za brigu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako je vlast zanemela posle hapšenja sada već bivšeg načelnika beogradske policije? Šta su pokazale objave odbeglog osuđenika i pripadnika “kavačkog klana” Miloša Medenice dok je policija ćutala? Zašto su tabloidi iznenada počeli štancati samo zvanična obaveštenja? Ko su Saša Vuković Boske i Aleksandar Nešović Baja? Kakav je bio javni imidž Veselina Milića, a kakvi njegovi odnosi sa Zvonkom Veselinovićem, Nikolom Petrovićem i Slavišom Kokezom? Zašto je bivši načelnik bio neka vrsta posebne vrste unutar sistema vlasti Aleksandra Vučića? Otkud Milić u organizaciji i prikrivanju ubistva koje ima mafijaški predznak i mogu li ovakvi slučajevi da se završe na jednom ubistvu
“VREME” istražuje: Ko obezbeđuje Klinički centar, kako i za koliko
Mesec dana nakon nasilja ispred Medicinskog fakulteta u noći izbora za studentski parlament, tužilaštvo je formiralo predmet o slučaju u kom se pojavilo i privatno obezbeđenje Kliničkog centra. Trag od te noći vodi do višemilionskog posla sa firmama za privatno obezbeđenje i pitanja ko rukovodi bezbednošću najveće zdravstvene ustanove u Srbiji
Do svog poslednjeg dana Predrag Koraksić Corax je radio i stvarao karikature koje su o društvu i državi govorile jasnije i pouzdanije nego hiljade reči. Iz dana u dan iscrtavao nam je golu i često gorku istinu razotkrivajući i ismevajući moćnike i uzurpatore vlasti. Prošle subote srce je stalo i okončalo dugu i plodonosnu životnu odiseju jednog od najznamenitijih karikaturista Balkana i jedinstvenog tribuna za slobodu i pravdu
Pred snagom zajedništva i željom za pravdom, pred radošću života koji ispliva uvek, čak i kad je okružen krvožednim lojalistima i kad se kašlje od suzavca. Reče neko ovih dana: na Slaviju se ne zove, na Slaviju se dolazi
Širok front može da okupi samo borba protiv korupcije jer ona nagriza birače vlasti i opozicije, prozapadne liberale i proruske nacionaliste, vernike i ateiste, urbane i ruralne, mlađe i starije, obrazovane i polupismene
Na Slaviji je održan najveći predizborni miting u istoriji. O tačnim brojkama niko ne treba da brine, jer je većina tu – samo sada to treba preliti u glasačke kutije
Zašto gore poznati lokali? Kakva je tu uloga Ćacilenda, najvećeg skupa kriminogenih osoba na otvorenom posle dvorišta Centralnog zatvora? I kako je MUP postao krovna organizacija konfederacije mafijaških klanova
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
