"Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika", kaže Zoran Živković za "Vreme"
„Vlada DOS-a bila bi pala i da Zoran Đinđić nije bio ubijen“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković, premijer Srbije od marta 2003. do proleća 2004. Živković je u razgovoru manje rezigniran; više je gorak i lucidan posle sedam godina mirnog civilnog života. Ta je vlada, kaže on, bila protiv volje građana: narod je glasao za demokratiju, kapitalizam, poštovanje zakona itd. „Svi su sve očekivali, ali to je bila kolektivna hipnoza o boljem sutra, kao da se sve moglo popraviti odmah. Očekivanje je bilo tipa: ‘pazi da ne bole te reforme’.“ To nije bilo lako: Zoranova vlada je sve vreme imala sukob sa očekivanjima stanovništva i to je bio prvi problem.
Drugi problem, kaže Živković, bile su opozicija, poražene snage, kriminalne grupacije Miloševićevog doba itd.: svi oni radili su sve što su mogli protiv nove vlade i to im nije bilo teško.
„Treći stub sloma“, kako on to zove, „bili su mangupi unutar DOS-a, drčni dripci koji stalno traže još ovo i još ono. Bili su brojni i opasni, već takvi kakvi su, a još su usput i nagrizali koaliciju pretrčavajući stalno do Koštunice i natrag. Dok je Zoran bio živ, s tim se moglo: slušao ih je sve, za svakog imao reč strpljenja i smirenja. Ta njegova harizma sprečavala je rasturanje koalicije. Njegovim ubistvom cilj jednih je ostvaren – povratak unazad – a drugi su se ponadali da će dobiti ono što im Zoran nije davao. Navaljivali su na mene i pretili ostavkama. Rekao sam im da ostavke primam od 9 do podne i neka izvole. Ali ne: čekali su izbore.“
„Strani faktor“, kaže Živković, „nastupa tek kada se vlada već rastresla: nespretna smena Dinkića; sukob Dušana Mihajlovića i Nebojše Čovića; razni stalno traže pare. Onda se pojavljuje Bert Braun (Montgomerijeva desna ruka, jer je ovaj već otišao). Ali raspad je iznutra i to se videlo još pre ubistva Zorana Đinđića. Videlo se još tokom pobune JSO-a.“
Još tokom 2000. i 2001. trajale su rasprave u DOS-u o tome treba li Đinđić uopšte da bude premijer, seća se Zoran Živković; poslednja je trajala sedam punih dana. „Presudila je procena da, ako pustimo sve to tako kako je išlo, haos će trajati još pet godina. Napravljen je plan: da se Crna Gora otpusti mirno; da se insistira na podeli Kosova. Kasnije, decembra 2002, da se krene u realizaciju svega toga, da se raščisti s kriminalom, Legijom i tim; da se Vojska dovede u red, a da ja 2003. postanem ministar odbrane. Tom planu odupirali su se dva-tri potpredsednika vlade, neki ministri i kabinet Koštunice. Neki mediji su se pridružili. Imali smo tada i ponudu SPS-a: mi njima pare, a oni nama kvorum u Skupštini: pedeset hiljada evra mesečno. Pare nisu bile problem, ali već tada su se plele mreže u Demokratskoj stranci i drugde: od Vojske do tajkuna. Konačni ishod bio je kakav je bio.“
Vlada je izvela tri uspešne privatizacije: duvansku industriju (BAT), Bel pekedžing i Sartid. Posle izbora ostavila je u Narodnoj banci sve pare, nekih 500 miliona evra, sve čisto i pošteno.
A zašto vanredni izbori nisu bili raspisani odmah posle akcije „Sablja“?
„Istraživanja javnog mnjenja u vreme ‘Sablje’ bila su nepouzdana. Osim toga, trebalo je da prođe dva meseca do izbora. Posle smo iz istraživanja doznali da je Demokratska stranka mogla da računa na oko 30 odsto, a ceo DOS na još manje. U DOS-u niko nije bio srećan zbog ideje o izborima: bili su suviše posvađani. Ja sam očekivao, kad su već DSS i G17 ojačali, neku novu ‘proevropsku snagu’, ali sa manje ovih glodara, a i bez SRS-a i SPS-a, pa neka Voja Koštunica i Mlađa Dinkić dođu i pokažu nam sav taj ‘kriminal’ o kojem su pričali. Onda je ispalo da se nismo dogovorili, a jesmo: tačno smo se dogovorili ko šta dobija… Izbori su bili čisti.“
„Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika“, kaže Zoran Živković za „Vreme“.
Sledeća vlada koju je Srbija dobila nije bila bolje sreće, osim što je bilo manje članova koalicije; ona naredna takođe. Ova današnja i dalje je ostavljena na milost i nemilost koalicionih partnera zbog tanke većine u Skupštini, mada je donekle stabilnija, programski i čak ideološki. Iz dosadašnjeg iskustva, međutim, i ova vlada ima velikih razloga za brigu.
Zašto je Vučić znao ili je morao znati sve o svim korupcionaškim aferama i skandalima, ugrađivanjima, masnim krađama i drugim “državnim poslovima”, poput onog sa vutrom na “Jovanjici”? Kakva je tu njegova lična uloga? Zbog čega se on i ostali naprednjaci obračunavaju sa ustavno-pravnim poretkom zemlje? I da li će građane hapsiti ćaciji nalik na “ajsove” u Trampovoj Americi
Kada se sprovodi negativna selekcija, stvari se zahuktaju i zgaze sve pred sobom. Najgore smenjuju još gori, lojaliste superlojalisti pa onda ultralojalisti. Za opskurni GONGO, koji je tema ovog teksta, ovo je pravo vreme, pošto je režim skinuo sve maske i pokazao prirodnu lepotu Fredija Krugera. CZDS je u svom svetu ono što je Kričak u policijskom – esktrem koji postaje norma
U svojoj “uhvati sve” političkoj poziciji, naprednjaci su prešli gotovo sve granice. Njihovo delovanje pokazuje jednostavnu logiku: ako neka oblast donosi zaradu i korist – tu oblast treba preuzeti i njome se baviti na “najbolji mogući način”
Kako je jedan koji se zaleteo da pregazi studentkinju optužen za pokušaj ubistva, a devojka koja je isto to uradila pomilovana jer se “zbunila”? Kako je dva i po meseca tražen napadač na ekipu N1 koji im je kameru razbio pred policijom, a potom optužen za ometanje štampanja i emitovanja, delo za koje su mnogi prvi put čuli? Kako je za zaplenu pet tona marihuane tužilaštvo zatražilo istragu za samo petoro osumnjičenih, a onaj što je ranije hapšen za tonu proglašen skoro za sveca dobročinitelja
U toku je sistematsko gušenje slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja, kao i ugrožavanje egzistencije i osnovnog ljudskog prava na rad umetnika i radnika u kulturi – rezultat je istraživanja “Hronika represije u kulturi”
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
