"Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika", kaže Zoran Živković za "Vreme"
„Vlada DOS-a bila bi pala i da Zoran Đinđić nije bio ubijen“, kaže za „Vreme“ Zoran Živković, premijer Srbije od marta 2003. do proleća 2004. Živković je u razgovoru manje rezigniran; više je gorak i lucidan posle sedam godina mirnog civilnog života. Ta je vlada, kaže on, bila protiv volje građana: narod je glasao za demokratiju, kapitalizam, poštovanje zakona itd. „Svi su sve očekivali, ali to je bila kolektivna hipnoza o boljem sutra, kao da se sve moglo popraviti odmah. Očekivanje je bilo tipa: ‘pazi da ne bole te reforme’.“ To nije bilo lako: Zoranova vlada je sve vreme imala sukob sa očekivanjima stanovništva i to je bio prvi problem.
Drugi problem, kaže Živković, bile su opozicija, poražene snage, kriminalne grupacije Miloševićevog doba itd.: svi oni radili su sve što su mogli protiv nove vlade i to im nije bilo teško.
„Treći stub sloma“, kako on to zove, „bili su mangupi unutar DOS-a, drčni dripci koji stalno traže još ovo i još ono. Bili su brojni i opasni, već takvi kakvi su, a još su usput i nagrizali koaliciju pretrčavajući stalno do Koštunice i natrag. Dok je Zoran bio živ, s tim se moglo: slušao ih je sve, za svakog imao reč strpljenja i smirenja. Ta njegova harizma sprečavala je rasturanje koalicije. Njegovim ubistvom cilj jednih je ostvaren – povratak unazad – a drugi su se ponadali da će dobiti ono što im Zoran nije davao. Navaljivali su na mene i pretili ostavkama. Rekao sam im da ostavke primam od 9 do podne i neka izvole. Ali ne: čekali su izbore.“
„Strani faktor“, kaže Živković, „nastupa tek kada se vlada već rastresla: nespretna smena Dinkića; sukob Dušana Mihajlovića i Nebojše Čovića; razni stalno traže pare. Onda se pojavljuje Bert Braun (Montgomerijeva desna ruka, jer je ovaj već otišao). Ali raspad je iznutra i to se videlo još pre ubistva Zorana Đinđića. Videlo se još tokom pobune JSO-a.“
Još tokom 2000. i 2001. trajale su rasprave u DOS-u o tome treba li Đinđić uopšte da bude premijer, seća se Zoran Živković; poslednja je trajala sedam punih dana. „Presudila je procena da, ako pustimo sve to tako kako je išlo, haos će trajati još pet godina. Napravljen je plan: da se Crna Gora otpusti mirno; da se insistira na podeli Kosova. Kasnije, decembra 2002, da se krene u realizaciju svega toga, da se raščisti s kriminalom, Legijom i tim; da se Vojska dovede u red, a da ja 2003. postanem ministar odbrane. Tom planu odupirali su se dva-tri potpredsednika vlade, neki ministri i kabinet Koštunice. Neki mediji su se pridružili. Imali smo tada i ponudu SPS-a: mi njima pare, a oni nama kvorum u Skupštini: pedeset hiljada evra mesečno. Pare nisu bile problem, ali već tada su se plele mreže u Demokratskoj stranci i drugde: od Vojske do tajkuna. Konačni ishod bio je kakav je bio.“
Vlada je izvela tri uspešne privatizacije: duvansku industriju (BAT), Bel pekedžing i Sartid. Posle izbora ostavila je u Narodnoj banci sve pare, nekih 500 miliona evra, sve čisto i pošteno.
A zašto vanredni izbori nisu bili raspisani odmah posle akcije „Sablja“?
„Istraživanja javnog mnjenja u vreme ‘Sablje’ bila su nepouzdana. Osim toga, trebalo je da prođe dva meseca do izbora. Posle smo iz istraživanja doznali da je Demokratska stranka mogla da računa na oko 30 odsto, a ceo DOS na još manje. U DOS-u niko nije bio srećan zbog ideje o izborima: bili su suviše posvađani. Ja sam očekivao, kad su već DSS i G17 ojačali, neku novu ‘proevropsku snagu’, ali sa manje ovih glodara, a i bez SRS-a i SPS-a, pa neka Voja Koštunica i Mlađa Dinkić dođu i pokažu nam sav taj ‘kriminal’ o kojem su pričali. Onda je ispalo da se nismo dogovorili, a jesmo: tačno smo se dogovorili ko šta dobija… Izbori su bili čisti.“
„Protivnici vlade DOS-a bili su svi prirodni: nestrpljivi građani, razočarani sopstvenim prevelikim očekivanjima; opozicija; mangupi iz DOS-a, ljudi naplavljeni tu, ali bez stranaka iza sebe; svi zajedno i još strani faktor koji sebi traži novog saveznika“, kaže Zoran Živković za „Vreme“.
Sledeća vlada koju je Srbija dobila nije bila bolje sreće, osim što je bilo manje članova koalicije; ona naredna takođe. Ova današnja i dalje je ostavljena na milost i nemilost koalicionih partnera zbog tanke većine u Skupštini, mada je donekle stabilnija, programski i čak ideološki. Iz dosadašnjeg iskustva, međutim, i ova vlada ima velikih razloga za brigu.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
