Entuzijazisti

Eto, i lokalni izbori samo što nisu završeni, još da se održi drugi krug za predsednike opština i gradonačelnike. Šta još valja reći, onako sumarno, pa da su predstvanici svih stranaka izjavili da su postigli uspeh, da su sijali, zračili i emitovali fantastično zadovoljstvo fantastičnim uspehom. Na drugoj strani je podatak da je na izbore, u proseku, izašlo najmanje birača otkad je višestranačje na delu, u nekim opštinama ni 30 odsto građana. Tu činjenicu su svi pobednici zanemarili.

Ovu temu je načeo tek poneki analitičar, i analitičar, objasnio da je na delu opšti zamor materijala, da su se birači zasitili izbora, neki razlog potražili u tome da je deo birača zadovoljan stanjem u zemlji, nema više Miloševića pa nema ni motiva, neki rekli da zasićenost dolazi stoga što su birači stekli utisak da od njihovog glasa ništa ne zavisi. Eto, ima i ovog poslednjeg. A šta je dovelo do toga da građanin stekne takav utisak, da od njega ništa ne zavisi, odnosno da zavisi utoliko da stranke na osnovu njegovog glasa vladaju u interesu svog članstva. Pa to je kapitalna posledica onih najvažnijih izbora iz jeseni 2000, svi su se zakleli da stranačka pripadnost neće biti odlučujuća, a kad se zaselo na vlast, naročito na lokalnom nivou, svaka stranka je, a toga bilo, svog bilmeza pretpostavila svakoj nestranačkoj stručnosti i sposobnosti.

Zato se desio tako mali odziv, zato je na ovim lokalnim izborima bio zanemarljiv broj ozbiljnih nestranačkih lista i kandidata. Na kandidature su se upecali samo slučajevi, nigde, ili retko gde, nije bilo onog boljeg dela Srbije, za koji je i Boris Tadić, da li udvorički, pred drugi krug predsedničkih izbora rekao da se nalazi van stranaka. Šansu opet dobio, i jašta nego iskoristio, fantastičan stranački potencijal. Sve ono što preko članstva u stranci traži verifikaciju stručnosti i sposobnosti. Koji je sve entuzijasta, i tako su se predstavljali, do u slovo, do u kurziv, dobio priliku da se slika, govori i čita. Tone plakata, jašta nego u boji, hiljade sati, jašta nego uživo, na televizijama i radionima za razne entuzijaziste.

Ajd malo lakše, pa bilo je tu raznog veselja, i veselja će, sva je prilika, tek da bude. Eto, pred drugi krug, mediji beleže programe, a i privatnu stranu kandidata, svi će sve da dovedu u red, i svi imaju da formiraju tim od najsposobnijih. A lično, jedan iz Užica najviše troši na benzin i pivo, favorit iz Kragujevca voli da gleda lepe žene, pogotovu na plaži, vodeći u Kruševcu voli da sretne lepu ženu, a njegov protivkandidat da supruzi pere sudove… Najodgovorniji, od odgovornih, najviše za narod, tu se takoreći ne pravi razlika između naroda i partije, kandidati Nove Srbije, oni obećavaju asfalt i rizlu i vozove, sve za džaba i sve po simboličnoj ceni, pogledaju rezultate, i ako dobro stoje, eto rizle i asfalta, do Mionice, gde njihov kandidat vodi pred drugi krug, asfalt stig’o, baš deb’o, o’zgo iz Republičke direkcije za puteve gde je njihov kandidat pomoćnik direktora.

Ajd se vratimo na temu, nedavno je Egon Savin, pozorišnim, a i inim, razlozima, upitao – Zašto se u kriznim trenucima oni najosetljiviji i najdragoceniji ljudi povlače, i prepuštaju sudbinu kolektiva ljudima koji su drski i primitivni? Gde je odgovor, kod onih koji će, da li sutra, i kad rezultati izbora budu kazivali da su glasali samo sami za sebe, to proglasiti za fantastičan uspeh. I koji će, ako nešto ne bude štimalo, ako rezultat, ne daj bože, bude išao na drugu stranu, znati, kao i dosad, da kažu da je odgovornost na strani građana, te da oni drže sudbinu u svojim rukama, ili je odgovor kod onih, e pameti, kod kojih je odgovornost. Ali, kaže li se, tranzicija je ovo, ‘de ćeš bez entuzijazista. Jer, naš je entuzijasta uvek spreman i na raspolaganju, jašta nego u opštem interesu, takva je važeća logika.