Enciklopedija do 2015. godine

Vlada Srbije je utvrdila Predlog zakona o srpskoj enciklopediji i uputila ga na razmatranje republičkom parlamentu. Na ovu vest najčešći komentar je bio: „Najzad!“

Naime, Srbija je jedna od retkih zemalja u okruženju, ali i u evropskim koordinatama, koja nema nacionalnu enciklopediju. Akademik Čedomir Popov čak izjavljuje da je sramota za ovaj narod da još nema svoju enciklopediju.

Ideja o srpskoj enciklopediji koja vaskrsava, ali se i gasi već više od jednog veka, čini se da konačno ima dobre izglede da bude i ostvarena:

„Ideja o izradi srpske enciklopedije, po informacijama koje imam, poslednji put je razmatrana na skupštinskim odborima 1990. godine, ali se do sada nikada nije ozbiljno ušlo u ovaj za svaku kulturu izuzetno važan poduhvat. Konkretna ideja je ovog puta potekla od krugova bliskih Srpskoj akademiji nauka.

Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine spremno je da ovu ideju podrži jer jedan deo projekata koje Ministarstvo inače finansira objektivno može da se uklopi u projekat stvaranja nacionalne enciklopedije. I Akademija nauka i Matica srpska, ali ne samo one, imaju programe koji praktično jesu to. Kada Zakon bude usvojen, prva ideja nam je da vidimo šta je ono što imamo, što već može da se uklopi, ili uz male izmene. Sigurno da imamo već postojeće projekte iz istorije, geografije, etnologije, muzikologije… Treba da utvrdimo i šta je ono na čemu tek treba da se radi. Ne mislim da krećemo od nule“, kaže u razgovoru za „Vreme“ dr Aleksandar Popović, ministar za nauku i zaštitu životne sredine u Vladi Srbije.

Predlog zakona o srpskoj enciklopediji zapravo je vrlo jednostavan: predviđa osnivanje uređivačkog odbora sa 24 člana, 12 koje će predložiti Srpska akademija nauka i umetnosti i 12 koje će predložiti Matica srpska. Ministar kaže da neće biti angažovani samo ljudi iz ovih institucija, već i iz celokupnog srpskog naučnog prostora: opredeljenje je da se oko rada na enciklopediji okupi zaista najbolji i najoperativniji tim.

Predlog zakona predviđa da postoje stručne redakcije po pojedinim oblastima, da postoji centralna redakcija, da SANU i Matica srpska budu stožeri organizacije rada na enciklopediji, a da Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava, kao izdavačka kuća koja pripada državi, bude u tehničkom smislu okosnica ovog posla.

„Plan je da do 2015. godine bude štampano, ćirilicom naravno, deset tomova enciklopedije. Predviđa se i mogućnost izdavanja skraćene verzije na engleskom jeziku, a verovatno i CD. Mislim da je to realnost“, kaže ministar za nauku.

Na pitanje zašto srpska, a ne enciklopedija Srbije, dr Popović odgovara:

„To će biti enciklopedija koja će govoriti o Srbiji kao geografskoj odrednici, dakle o onome što je Srbija u moderno doba, ali i o onome što je bila u prošlosti, to je enciklopedija koja govori i o njenim stanovnicima, bivšim i sadašnjim bez obzira na nacionalnu odrednicu, ali u svakom slučaju govori i o svim Srbima. Moguće odrednice su i Nikola Tesla, Šandor Petefi, Stiv Tešić, Karl Malden… Dajem samo primere, naravno da će azbučnik enciklopedije raditi uređivački odbor.“

Zakon o srpskoj enciklopediji važan je da bi se obezbedilo kontinuirano finansiranje ovog projekta, a ministar ističe da ova vlada shvata značaj takvog poduhvata: „Činjenica je da je nama kao narodu, kao državi, potrebna nacionalna enciklopedija. Videćemo kako će Predlog da prođe na raspravi u Skupštini. Mislim da o ovom pitanju treba da se izbrišu stranačke i političke razlike: ne vidim nijedan argument protiv, naravno da su poboljšanja zakona moguća i potrebna. Zakon o srpskoj enciklopediji će ipak biti jedno od nasleđa koje ćemo svi zajedno, i poslanici i izvršna vlast, ostaviti kao tekovinu svojoj zemlji i svom narodu.“

Početkom devedestih SANU, Matica srpska i tadašnja Vojvođanska akademija nauka i umetnosti dogovorile su se da počnu s radom na ovom kapitalnom projektu: došle su godine ratova, sankcija, bomardovanja. Ipak, u tih deset najgorih godina našega života SANU i Matica srpska radile su na azbučniku za nacionalnu enciklopediju, formirana su 34 uža stručna tima, naznačeno je više od 40.000 odrednica.

Akademik Čedomir Popov u izjavi za novosadski „Dnevnik“ poručuje da više ne smemo da čekamo jer je nacionalna enciklopedija kolektivno pamćenje svakog naroda i lična karta u globalnom svetu. Akademik Popov citira Lešeka Kolakovskog, koji smatra da će države zbog globalizacije morati da izgube niz atributa sopstvene suverenosti, ali ostaju narodi. Međutim, nestaće narodi koji ne budu negovali osećanje nacionalnog identiteta i kolektivnog pamćenja.

KRLEŽINA VREMENA: Pobednici pišu istoriju, pa i enciklopedije. Po mišljenju više sagovornika „Vremena“, gotovo sva leksikografska produkcija rađena posle Drugog svetskog rata bila je izrazito politički obojena. Bilo je više odrednica o marksizmu/lenjinizmu, radničkom pokretu, socijalizmu, samoupravnim institucijama, pojedinim aktuelnim političkim prvacima nego što im pripada po objektivnim, naučnim kriterijumima. U jednoj od tih enciklopedija odrednica o Stevanu Doronjskom, recimo, mnogo je veća nego odrednica o Lazi Kostiću ili Steriji Popoviću, u nekim enciklopedijama, opet, nema Crnjanskog…

Dok je postojao Leksikografski zavod Jugoslavije, on je imao takozvane republičke redakcije, kod nas u Srbiji na čelu ove institucije dugo je bio esejista i pesnik, predstavnik srpskog nadrealizma i Krležin stari prijatelj Marko Ristić. Ta redakcija se uglavnom bavila „snabdevanjem“ glavne, centralne redakcije tekstovima za jedinice koje se odnose na Srbiju, srpsku istoriju, kulturu, tradiciju.

Gotovo od samog početka bilo je velikih primedaba na rad te centralne, Krležine redakcije.

„Vođene su burne polemike ne samo o karakteru odrednica već i o veličini: ko je koliko dobio prostora, šta je izbačeno, a šta je ostalo. Najžešći u tim prepucavanjima bili su nacionalisti iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, Slovenije. Sećam se i jednog ličnog iskustva: David Albahari, Igor Primorac i ja smo krajem sedamdesetih uputili jedno protestno pismo Miroslavu Krleži, odnosno Leksikografskom zavodu jer u Enciklopediji nije bilo odrednice ‘antisemitizam’. Odgovor nikada nismo dobili.

I neke odrednice koje su ključne za istoriju srpske kulture bile su jednostavno izostavljene… Ne bih išao tako daleko da tvrdim kako je sve to vezano za hrvatski nacionalizam, ali je jasno da je četnički pokret bio više izložen kritici nego, recimo, ustaški. O tome je bilo dosta rasprava, one nisu bile glasne i javne, ali se o tome razgovaralo“, kaže za „Vreme“ sociolog Trivo Inđić.

Primedaba je bilo i druge vrste: Krleža je uspeo da u Leksikografskom zavodu zadrži, zapravo da preuzme i sačuva kadrove koji su za vreme NDH radili Hrvatsku enciklopediju. I to je bio kadrovski temelj Jugoslavenskog leksikografskog zavoda.

Dobro informisani sagovornici „Vremena“ tvrde da je Krleža svojim direktnim redaktorskim potezima u mnogo čemu učestvovao u tom reinterpretiranju čitave istorije, i srpske i hrvatske. Imao je velika ovlašćenja i to je često radio mimo znanja autora odrednica.

ODGOVORNOST ELITA: Iako se u nekim ovdašnjim intelektualnim krugovima kategorično tvrdi da se, dok je trajao jednopartijski sistem, nije moglo ni pomisliti da se radi nešto van te Jugoslovenske enciklopedije, ostaju neke činjenice koje ukazuju da razloge za nepostojanje srpske enciklopedije, pa i značajnije leksikografske produkcije u celini, možda treba tražiti i na drugoj strani. Slovenija je, na primer, već krajem sedamdesetih imala svoju, slovenačku enciklopediju, na slovenačkom jeziku naravno.

Hrvatska je, kao što se može videti iz hronologije događaja, takođe već imala svoju Hrvatsku enciklopediju. Možda odgovor treba tražiti u širem socijalnom i kulturnom miljeu. Istoričar Predrag Marković smatra da je „nepostojanje srpske enciklopedije i drugih sistemskih knjiga zapravo slika nezrelosti naših kulturnih i naučnih institucija“. I drugi naši sagovornici govore o odgovornosti i intelektualnoj lenjosti elita. Možda odgovor na jednostavno pitanje kako to da je Srbija jedna od retkih evropskih zemalja koja još nema svoju enciklopediju (drugi narodi su to uradili uglavnom u XIX i u prvoj polovini XX veka) treba tražiti i u megalomanskim planovima nekih ovdašnjih intelektualaca kojima se enciklopedijski fokus na Srbiju činio preuzak.

Obično se smatra da je najstarija srpska enciklopedija ona koju je uredio Stanoje Stanojević, istoričar i profesor Beogradskog univerziteta. To je zapravo četvorotomna Srpsko–hrvatsko–slovenačka narodna enciklopedija u kojoj je pretežno obrađena novija istorija jugoslovenskih naroda, a objavio ju je u latiničnom i ćiriličnom izdanju 1926–1929. Bibliografski zavod d.d. u Zagrebu. U Narodnoj biblioteci Srbije kažu da je ova enciklopedija i danas vrlo tražena. Očigledno, Stanojevićeva enciklopedija sadrži sumu znanja koja apsolutno prevazilazi granice tog vremena.

Iako je rađena u vremenu monarhije, Stanojevićeva narodna enciklopedija sadrži niz odrednica koje se odnose na republikansku i socijalističku tradiciju Srbije. Pričalo se da su ovu enciklopediju radili srpski masoni; u svakom slučaju, radili su je vrlo obrazovani, kvalifikovani i demokratski orijentisani ljudi, ocena je znalaca.

HRONOLOGIJA I INERCIJA: Malo je poznato da je među najstarijim srpskim enciklopedijskim delima Enkyklopedia ili kratkoe opisanie sviju nauka: ova knjiga objavljena je u obliku pitanja i odgovora u Budimu 1818. godine. Enciklopedijskog značaja jeste i delo P. Stamatovića Mladyj Serbl ‘in’ u vsemirnom’ carstvu, objavljeno 1834. u Budimu, sa uporednim naslovom Der junge Serb.

U XIX veku bilo je više pokušaja da se pokrene pisanje enciklopedija: Stojan Bošković je predlagao da Srpsko učeno društvo u zajednici sa južnoslovenskim učenim i književnim društvima izda naučni rečnik na srpskohrvatskom, slovenačkom i bugarskom jeziku; Petar Tomić se zalagao da se izda enciklopedija južnih Slovena, a Baltazar Bogišić za izdavanje enciklopedije Jugoslavije, ukazuje nam Slađana Stojković, načelnik referentnog odeljenja u Narodnoj biblioteci Srbije.

Akademik Popov kaže da je prva ideja da se napiše srpska enciklopedija nastala još tokom Prvog svetskog rata, na predlog Pavla Popovića, književnika i naučnika.

U Hrvatskoj se još u XIX veku radilo na objavljivanju popularne hrvatske enciklopedije, a dva profesora Osječke gimnazije Ivan Zoch i Josip Mencin su uz pomoć tridesetak saradnika sastavili Hrvatsku enciklopediju: Priručni rječnik sveopćega znanja: prvi tom, od predviđenih šest, pojavio se još 1887. a drugi tri godine kasnije.

U Zagrebu je 1941–1945. objavljena Hrvatska enciklopedija u izdanju Hrvatskog izdavalačkog bibliografskog zavoda.

Prva moderna Hrvatska enciklopedija, sa uporednim naslovom Encyclopaedia croatica, pojavljuje se nekoliko godina posle rata, a sredinom prošlog veka u Zagrebu je zvanično osnovan Leksikografski zavod FNRJ. Miroslav Krleža pokreće Enciklopediju Jugoslavije – bio je glavni urednik. Od 1955. do 1971. objavljeno je osam tomova. U drugom, dopunjenom izdanju Enciklopedija Jugoslavije pojavljuje se na srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom, 1983. na ćirilici, ali i na slovenačkom, makedonskom, a sledeće godine i na albanskom i mađarskom jeziku. Ovo pionirsko delo pružilo je mnogo podataka, ali je bilo i sumaran pregled kulture, civilizacije, ekonomskog i političkog života južnoslovenskih naroda.

U kraćem razdoblju pojavljuju se sa ove adrese, koja kasnije menja ime u Jugoslavenski leksikografski zavod, značajne višetomne enciklopedijske edicije: Pomorska enciklopedija, Medicinska enciklopedija, Muzička enciklopedija, Enciklopedija likovnih umjetnosti, Šumarska enciklopedija, Tehnička enciklopedija, Poljoprivredna enciklopedija, Likovna enciklopedija Jugoslavije…

Srbija sedamdesetih i osamdesetih godina nije imala nikakvu politiku u oblasti leksikografije. Častan izuzetak su izdavačka kuća Prosveta i „Vuk Karadžić“, koja je imala ambicije da radi i opštu leksikografiju i specijalizovane leksikografije, ali je to radila zajedno sa francuskim Larusom. Raspadom Jugoslavije taj projekat propada, izdavač „Vuk Karadžić“ nije mogao da plaća tantijeme. Objavljene su ipak Larusova opšta enciklopedija i Medicinska enciklopedija. Bilo je reči da se objavi još jedna serija specijalizovanih leksikona za filozofiju, istoriju, prirodne nauke, ali su se svi ti veliki izdavački planovi izjalovili zbog propasti ove izdavačke kuće.

Drugi centar leksikografskog rada bila je beogradska Prosveta, koja je prvo lansirala Malu Prosvetinu enciklopediju, imala je čak odbor i redakciju za leksikografiju; tu je dugo godina radio književnik Sveta Lukić. Prosveta je proširila svoju Malu enciklopediju i došla je do enciklopedije u tri toma, koja je i danas vrlo popularna i tražena, kažu u Narodnoj biblioteci Srbije.

I Prosveta je, kao što je poznato, zapala u ekonomsku krizu, kuća je dezintegrisana, a Prosvetin odbor za leksikografiju se razišao.

Zbirno, može se reći da posle Drugog svetskog rata u Srbiji nema značajnijih leksikografskih poduhvata: to se odnosi na leksikografiju opšteg tipa, na rečnike.

„Sve što je bolje urađeno iz leksikografije posle Drugog svetskog rata urađeno je u Zagrebu, tako da se Beograd i danas koristi rečnicima stranih jezika koje su štampali zagrebački izdavači. To je naravno velika bruka jer pokazuje kolika je inercija pre svega na univerzitetu: ljudi koji su po struci usmereni na filologiju nemaju ambicija ili nemaju snage da rade neke dugoročnije projekte kao što je leksikografija, kao što su rečnici. U Akademiji nauka urađen je Rečnik srpskog jezika, koji još nije završen, izašlo je 18 tomova. Završeni su rečnici poljskog i češkog jezika i to su zaista kapitalni poslovi, ali to je trud posebnih odbora koji su postojali pri Akademiji. Dakle, u Srbiji ne postoji jedan organizovani napor niti jedna organizovana institucija koja bi radila leksikografiju“, komentariše situaciju Trivo Inđić.

Više ambicije na ovom planu proteklih godina pokazivala je Vojvodina, a gradovi Novi Sad i Niš rade na svojim enciklopedijama.

Ovih dana kulturni događaj prvog reda jeste hronologija Moderna srpska država 1804–2004: Hronologija je nastala kao ideja Ministarstva kulture, odnosno Kancelarije za obeležavanje 200 godina od Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne države Srbije koju je u maju formirala vlada Zorana Đinđića. Realizacijom ovog značajnog, pionirskog poduhvata rukovodila je dr Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda.

Kako će u parlamentu proći ideja o donošenju zakona o srpskoj enciklopediji? Činjenica je da samo Demokratska stranka, odnosno njen odbor za kulturu imaju u svom programu strategiju za izradu enciklopedije srpskog naroda i stvaranje leksikografskog zavoda Srbije kao posebne institucije.

Više sagovornika „Vremena“ ukazuje da mi nemamo odgovarajuće kadrove koji se bave leksikografijom: svi misle da mogu da rade taj posao. Dobri poznavaoci ukazuju, međutim, da je jedan od većih problema prilikom stvaranja enciklopedije kako specijalizovano znanje prevesti na popularan jezik: velika je veština prilagoditi specifičan, često komplikovan i nerazumljiv naučni i stručni „žargon“ popularnom, jasnom i sažetom govoru enciklopedija, koje su namenjene najširoj publici. Enciklopedije su izraz nacionalnog i kulturnog identiteta, ali su pre svega namenjene širokoj publici, izvanredna su dopuna obrazovnom sistemu, a za mnoge su prvi siguran izvor podataka za dalje učenje i istraživanje.

NOVI–STARI VETROVI: I enciklopedije često zavise od talasa političkih moda i političkih kultura: oduvek su bile uočljive nesrazmere između pojedinih istorijskih perioda, pojedinih političkih, pa i kulturnih orijentacija. Bilo je krupnih zloupotreba, pa i apsurda: klasičan primer je Velika sovjetska enciklopedija koja je imala izrazite političke oscilacije od jednog do drugog plenuma ili kongresa: pojedinci, političke garniture ili događaji uklanjani su i brisani iz enciklopedija, ili se Velika sovjetska enciklopedija pojavljivala u prodaji sa isečenim stranicama!

Da li posle „levih skretanja“ preti opasnost od radikalnog okreta udesno?

Trenutno nas zapljuskuje talas neotradicionalizama i sigurno će u našim novim enciklopedijama biti više prostora posvećenog religiji, istoriji crkava, crkvenim velikodostojnicima i spomenicima verske kulture nego što je to ranije bio slučaj. Izvesno je da će, na primer, istorija monarhije i rojalistička tradicija biti zastupljenije nego što su bile do sada.

Da li će doći do nove reinterpretacije celokupne prošlosti? Trivo Inđić smatra da je veličina jedne sredine i njenog naroda u tome da ipak pri stvaranju ovakvih dela ima objektivan, nepristrasan pristup svim istorijskim iskustvima i dostignućima, da se kroz brigu o pluralnom mišljenju i uvažavanju svih tekovina, i političkih, i istorijskih, i umetničkih, i naučnih, i verskih, prikaže bogatstvo jedne sredine i jednog naroda.

Dr Aleksandar Popović

„Mislim da ćemo do kraja godine u tehničkom smislu kompletno prilagoditi našu infrastrukturu standardima EU-a. U nekim stvarima čak mislim da ćemo ići ispred pojedinih zemalja Evropske unije“

Dr Aleksandar Popović (33), ministar za nauku i zaštitu životne sredine, po mnogim mišljenjima zaslužio je titulu najboljeg ministra u Koštuničinoj vladi. Resor koji je po pravilu uvek bio u senci, da ne kažemo „u zapećku“, doživljava aplauze. Prema ovom nezvaničnom „piplmetru“, dr Popović je dobio izuzetno dobre ocene prvenstveno zato što je, za razliku od svoje koleginice dr Ljiljane Čolić koja je zaustavila reforme u obrazovanju i prekinula svaku saradnju sa svojim prethodnicima, već na samom startu otvoreno rekao: „Nisam došao na sam početak: nastavljam ono što je u ovom ministarstvu činjeno pre mene…“ Na svojim položajima ostali su i neki pomoćnici bivšeg ministra, što ukazuje da je novi ministar nauke pre svega vodio računa o kompetentnosti ljudi, a ne o njihovoj partijskoj pripadnosti.

Dr Popović kaže da o njegovom radu, sto se tiče nauke, treba da sudi naučna javnost. Misli da je u njegovom ministarstvu ipak dosta urađeno:

„Zadovoljan sam što sprovodimo politiku podsticanja kvaliteta u naučnim istraživanjima. Tako smo prošle godine prvi put nagradili najbolje istraživače. Nema i neće više biti uravnilovke. Ove godine će, na osnovu prošlogodišnjeg konkursa, koji će biti tradicionalan, 20 najboljih mladih doktora nauka otići na postdoktorske studije u inostranstvo, a njihove će troškove platiti država. Ove godine ćemo otpočeti i reformu sistema finansiranja domaćih naučnih časopisa i kongresa. Svako može da izdaje naučni časopis, svako može da organizuje kongres, ali ne mora država da stoji iza svega. Oni dobri, kvalitetni, ne u našim, već u regionalnim, evropskim i svetskim okvirima, dobiće mnogo više novca nego do sada, a oni koji kvalitet nemaju ostaće bez podrške države.

Dakle, u svim vrstama ispoljavanja naučne delatnosti država će mnogo više da stoji iza najboljih, sa mnogo više novca nego do sada. Ne više – malo svima, već najboljima – dosta, a lošima – ništa.

Verujem da ćemo u nauci, kada kroz Skupštinu prođe paket zakona koji je trenutno na javnoj raspravi (Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, Zakon o inovacionoj delatnosti, Zakon o Rečniku SANU-a), a to znači do kraja godine, potpuno uspostaviti kriterijume i napraviti sistem, znači, neku vrstu algoritma kako će srpska nauka ubuduće da funkcioniše. Zakon o naučnoistrazivačkoj delatnosti bitno će promeniti stanje stvari u srpskoj nauci, daće naučnoj javnosti mnogo jači glas i mnogo više vlasti, ali i odgovornosti. Moj ideal je, a to ovaj zakon koji je na raspravi praktično i obezbeđuje, da ovo ministarstvo bude samo tehnički organ, a da naučna javnost (matični odbori, zajednice instituta) de fakto rešava bitna, suštinska pitanja, da odlučuje o kriterijumima. Opredeljenje je da ovo ministarstvo ne bude nad naučnicima, već da bude stvarno u službi nauke.

Od 2000. godine postoji kontinuitet u povećanju sume novca koja se izdvaja za nauku iz budžeta. Sada smo na oko 0,4 odsto bruto društvenog proizvoda, što nije loše, znamo odakle smo krenuli 2000. godine, ali to nije dovoljno, potrebno je više. Potrebna su, zapravo, mnogo veća ulaganja iz privrede. Kako bismo privukli još novca ne samo iz srpske već i iz svetske privrede u našu nauku, pokrenuli smo dodeljivanje nagrade za najbolju tehnološku inovaciju, a u toku godine pokrenućemo i projekat ‘1000 srpskih tehnologija’. Nedostaje nam veza između nauke i privrede, ali i svest da privreda treba da ulaže u nauku ne zato što je to neki veliki patriotski cilj, već zato što nauka može da stvori novi profit za privredu, tj. zato što se ulaganja u nauku, jednostavno rečeno, isplate.

Mislim da ćemo do kraja godine u tehničkom smislu kompletno prilagoditi našu infrastrukturu standardima EU-a. U nekim stvarima čak mislim da ćemo ići ispred pojedinih zemalja Evropske unije.

Završili smo stanove za mlade naučnike u Beogradu i Nišu. Tu je, kao i u nekim drugim stvarima, ogromna zasluga i mog prethodnika, ministra Domazeta. To me čini zadovoljnim.

Čime nisam zadovoljan? Nisam zadovoljan otporima koji se javljaju pri pokušajima da se vrednuje kvalitet, da se kvalitet uvede kao jedini kriterijum. Mi u Srbiji imamo, na primer, samo četiri časopisa koji su na listi International Scientific Institutea za koje svet priznaje da imaju međunarodni uticaj. Daleko najuticajniji sa verovatnim impakt faktorom od 0,7 za 2004. godinu jeste časopis ‘Journal of the Serbian Chemical Society’ koji je na zavidnom naučnom nivou. Objavljivanje takvih časopisa moramo svesrdno podržavati.

Verujem da možemo da imamo i više međunarodno priznatih časopisa ako se dobro organizujemo. Problem je u tome što u većini oblasti koje nemaju časopise ovog renomea, verovatno usled neslaganja u naučnoj zajedinici, još nema predloga koji bi to bio časopis iza kojeg bi država značajno finansijski stala, ali s ciljem da on u budućnosti bude zapažen van naše zemlje. Siguran sam da gotovo u svakoj oblasti imamo intelektualne snage, da bismo mogli da iznedrimo takav časopis, časopis koji bi bio priznat u svetskim okvirima.

Uključivanjem u razne evropske naučne projekte može da se dođe do dodatnih sredstava, pre svega za infrastrukturu, i naši naučnici treba da budu mnogo ofanzivniji u nastojanjima da učestvuju na međunarodnim projektima, pre svega na onima koje podržava Evropska unija.“

S. A.