U prošli petak u kabinete resornih ministara stigao je zahtev da do ponedeljka obezbede tri do pet minuta video zapisa o sopstvenom radu i učinku i da ih proslede na centralnu adresu kako bi se, verovatno, montirao „bioskop“ o efektima reformske politike u prvih sto dana Vučićeve vlade koja traje već dve godine i tih sto dana.
Ova vest svedoči da će neka manifestacija u slavu kancelara ipak biti održana. Uostalom, to je najavila Maja Gojković, predsednica srpskog parlamenta i potpredsenica Srpske napredne stranke (SNS) još prošle nedelje kad su „naprednjaci“ pristali na Vučićev nagovor da ne prave kontramiting onoj šaci jada koja je protestovala protiv Zakona o radu.
Zaokret ka „kancelarskom upravljanju“ vidljiv je u poslednje vreme, posebno u tih „sto dana“ nove vlade, o čemu opširnije pišemo na stranicama ovog broja „Vremena.“
Teško je naći bolji dokaz o neophodnosti reformi u Srbiji od već opevanog „bus plus“ putovanja vlade u Niš, a povodom stogodišnjice Velikog rata. Ako su hteli repliku, trebalo je da se vlada, kao ona Pašićeva, ukrca u voz.
Čitaoci „Vremena“ videće, međutim, u jednom od tekstova koji slede da se pre sto godina, dakle 1914. godine, istom brzinom putovalo prugom od Beograda do Niša, kao što se, po redu vožnje, putuje i danas. Samo se tada red vožnje poštovao, a danas, sto godina posle – slabo.
Dobro, reći će svako dobronameran, za sto dana nije moglo da se popravi ono što je sto godina bilo zapušteno, i biće u pravu, ali to još nije razlog da budemo preplavljeni budalastim „selfijima“ ministara na ekskurziji i još budalastijim reportažama novinara koji su se ukrcali u taj „đir“ „firme Krstić“ (bez Lazara) iz kojih smo saznali ko je šta pevao i kako je Vučić (opet) nekog „odrao“ u šahu. Ovaj put imenjaka Vulina, koji je samoodbrambeno izjavio da Vučića već deset godina niko u toj igri nije pobedio.
Njihova razdraganost bila je u potpunoj suprotnosti sa životom naroda i, sudeći po opisima tog putovanja, to bi mogao biti predložak za nastavak kultnog filma „Ko to tamo peva“.
Tako smo ušli u veliko finale proslave sto dana ove vlade s jasnom namerom da nas „prevedu žedne preko vode“ i da im zaboravimo prethodne dve godine u kojima se gradio „kult vođe“ i sad ga imamo sasvim novog, novopečenog, nevinog i nedodirljivog, nepobedivog, barem u šahu otkad je Šešelj otišao u Hag.
DEFINISANJE CILJA: Ozbiljna analiza „sto dana“ rada Vučićeve vlade sledi na pozamašnom broju stranica ovog broja „Vremena“ jer to jeste dobar povod da čitaocima pružimo uvid u ono što se sada događa. U međuvremenu, Vučić se razobručio i pojavljuje se u svakom medijskom agregatnom stanju: informira nas, kuririše, obraća se „dragim prijateljima“ na društvenim mrežama i u „Politici“ odgovara na, kako sam kaže, uzgrednu primedbu slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, kome se učinilo da bi Srbija valjalo malo „da uspori s reformama“, mada, priznaje Mencinger, nije baš upućen u tu stvar.
Ali, svaki povod je Vučiću dobar pa i ta Mencigerova izjava za „Slobodnu Evropu“. Vučićevo dvodelno reagovanje, međutim, donelo je i nešto zbog čega premijera treba pohvaliti. Najzad je definisao ciljeve reforme: „Ne radi ova vlada sve ovo, zbog neke imaginarne Evrope, zbog članstva u bilo kojoj organizaciji, niti zbog bilo kakvih snova o ujedinjenom svetu, ili nekom njegovom delu. Mi, naravno i ja, imamo samo jedan san. Pristojnu, uređenu i zadovoljnu Srbiju. I iste takve ljude u njoj.“
Postavljanje opšteg cilja – da reforma učini ljude sretnijim – hvale je vredan poduhvat makar da je reč o opštim mestima. Uspešne reforme u svetu po ciljevima su bile vrlo konkretizovane. Recimo, da bi to u srpskom slučaju moglo biti definisano ovako: u narednih pet godina bruto društveni proizvod biće kumulativno povećan za pedeset odsto; Srbija će napokon definisati svoju teritoriju i braniće je svim sredstvima i, treće, podsticajnim merama biće obezbeđen porast broja stanovnika.
Onda bi sve ostalo, od članstva u Evropskoj uniji, preko oblika partnerstva sa Rusijom, mera, zakona i drugih propisa bilo tek sredstvo u ostvarivanju ta tri cilja. Ovde se sve pobrkalo, sredstva se predstavljaju kao ciljevi i, što je još gore, takva politika se i vodi.
Pre neki dan jedan od ministara u toj „stodanskoj“ vladi ubeđivao je autora ovog teksta u reformski duh u njegovom resoru – duh iz neke imaginarne Aladinove boce koju je on valjda protrljao pa mu je duh obećao da će da mu ispuni tri želje – jer, po ministru, svi dolaze na posao oko pola osam, ostaju dok ima posla, a rade i vikendom.
To je još gore. Nigde cilja, a sredstva su pomešana sa pukim mehanizmom, radnim navikama i činovničkom prilagodljivošću svakom vremenu.
POLITIKA I REFORME: Prema uputstvu Svetske banke reformski potencijal neke države analizira se na osnovu šest osnovnih elemenata vladavine: 1. Demokratija i polaganje računa; 2. Politička stabilnost i odsustvo nasilja; 3. Delotvornost državne vlasti; 4. Kvalitet državne regulative; 5. Vladavina prava i 6. Kontrola korupcije. To su osnovni standardi na kojima se u nekim rasponima meri sposobnost neke vlade da reformiše društvo.
Na tu politički dimenziju u svom autorskom tekstu na „Peščaniku“ podseća Vesna Pešić koja, između ostalog, piše:
„Oni koji duže pamte nisu zaboravili brojne neuspele ekonomske reforme, koje su preduzimane od šezdesetih godina do onih koje je vodio Ante Marković pred slom Jugoslavije. Ni reforme posle 5. oktobra, iako su ambiciozno obećavale promene društvenog sistema (ekonomskog, političkog, pravnog i vrednosnog), nisu bile uspešne. Odgovor na pitanje zašto su sve ekonomske reforme propale je odavno dat, pa je već samo postavljanje tog pitanja simptomatično. Jednom smo to znanje već bili osvojili, ali se ono zaturilo. Utopilo se u priči o neobavljenim ekonomskim reformama. Ta priča je samo simulakrum za netransformisanu političku moć koja blokira ustavno-pravno sređivanje države. Nekontrolisana politička moć bila je i ostala kočničar svih ekonomskih reformi. Čim bi one uznapredovale do postavljanja granica političkoj moći, znamo ko je u toj bici uvek odnosio pobedu. Posle 5. oktobra ekonomske reforme su krenule od lažne pretpostavke da su političke promene već obavljene. A tek su bile započele i nikada nisu došle do nivoa pravne države. Taj uslov uspešnih ekonomskih reformi tendenciozno se prenebregava; ispada kao da smo imali nekakav peh, jer eto nismo sproveli ekonomske reforme. A da je posle 5. oktobra postavljen ustavni temelj pravne države, koji bi prethodio zamašnoj privrednoj tranziciji, ne bismo zapali u močvare sistemske korupcije i ‘pljačkaške privatizacije’.
Pošto se to nije dogodilo, ponavljački smo se našli pred istim ekonomskim reformama. Danas reformsku muziku svira Aleksandar Vučić. Ta svirka zaista bolno odjekuje jer potvrđuje da se nismo odmakli od ‘decenijski neuspešnog socijalističkog obrasca’.“
To večno pitanje da li politika prethodi promeni ekonomske stvarnosti, posebno u dramatičnim reformskim vremenima, ili stvari pak stoje obrnuto, možda najbolje opisuje vic u kome Mujo pita Hasu. „Šta je bilo, bolan, prije – kokoš ili jaje?“ A Haso kaže: „Prije je bilo svega!“
1. „Novo radno vreme u javnom sektoru biće od pola osam ujutro. Cilj ove mere je bolja efikasnost javnog sektora, ali i da se pokažu posvećenost i promena svesti prema radu i obavezama.“
2. „Ključni uslov za reforme koje moraju da se sprovedu jeste promena svesti.“
3. „Pristojni ljudi kažu ‘izvini’ kad pogreše. Čekam gospodu iz OEBS-a.“
4. „Nije pitanje moje političke sudbine šta će sutra reći penzioneri ako im smanjim primanja, već je pitanje da li je to ostvarivo. Ja nisam bio u stanju da to sprovedem.“
5. „Ja sam najnapadanija ličnost u čitavoj Srbiji.“
6. „Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja ću morati zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren. Biće to i moj, lični poraz, u poslu u kojem nema ničeg ličnog.“
7. „Rekao sam nijednu reč da više nisam čuo, jeste me razumeli?! Ne interesuje me da li je ministar u pitanju ili bilo ko. Izađite napolje, ministre, ako kasnite na ovakve stvari!“
8. „Opomenuo sam sina da vodi računa kako se ponaša, jer ću morati da dam ostavku ukoliko bude umešan u nešto nedolično. Moj sin neće biti novi Marko Milošević.“
9. „Molim ljude u Šapcu da se ne ponašaju neodgovorno da bismo morali da provaljujemo u stanove i vadimo bebe, jer neodgovorni roditelji neće svoju decu da spasavaju.“
10. „Neka ministri 10 dana provedu gde god žele i na kojim god morima žele, ali neka se bar pet dana odmore i potroše novac na nekom jezeru, planini ili banjama kojih ima dosta u Srbiji.“
1. Objavićemo ugovore sa „Fijatom“ i „Etihadom“;
2. Spustićemo granicu aflatoksina u mleku na 0,05%;
3. Dovešćemo „Ikeu“ do proleća 2014. godine;
4. Objavićemo istinu o vlasništvu u „Politici“ i „Večernjim novostima“;
5. Siniša Mali neće biti kandidat za gradonačelnika Beograda;
6. Napravićemo najmanju vladu, sa samo 15 ministara;
7. Nikada neću sarađivati sa URS-om;
8. Struja će biti jeftinija za 20 odsto;
9. Smanjićemo zaduživanja;
10. Obezbedićemo deset milijardi evra investicija.
Vlada Republike Srbije obeležila je stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata svečanom sednicom u Nišu, gde je 25. jula 1914. evakuisan Ministarski savet Kraljevine Srbije. Premijer Nikola Pašić, Stojan Protić, Laza Paču i ostali ondašnji ministri u ratnu prestonicu otputovali su vozom; koliko im je tačno trebalo da stignu od Beograda do Niša nije poznato, ali, prema redu vožnje, najbrži redovni voz 1914. tu je relaciju prelazio za pet sati i devet minuta. Sto godina i tri dana kasnije, predsednik Vlade Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Zorana Mihajlović i drugi današnji ministri putovali su autobusom. To se pokazalo kao mudar izbor. Prema važećem redu vožnje, voz broj 337 za koji nije predviđeno zaustavljanje na svakoj stanici vozio je 29. jula 2014. od Beograda do Niša šest sati i dva minuta – predviđenih četiri sata i devet minuta plus zakašnjenje od sat i pedeset tri minuta. Istog dana, voz broj 2901 (češća zaustavljanja) istu udaljenost prevalio je bez zakašnjenja za pet sati i trideset četiri minuta. Inače, danas se iz Beograda za Niš u proseku putuje više od pet sati, otprilike onoliko kolika je bila najveća brzina 1914. Za sto godina baš i nije neki napredak.
R. V.
Tranziciono umiranje
Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana ili interesima kapitala? Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina
Piše: Nebojša Katić
Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju. Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi cena su takvog ekonomskog izbora. Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.
Tako bar sledi iz zapažene knjige The Body Economics: Why Austerity Kills Dejvida Staklera, statističara sa Oksforda, i Sandžaj Basua, lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira se na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. do poslednje Velike recesije, koja je počela 2008. godine. Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“, koji je obuhvatao, između ostalog, i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta.
Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana ili interesima kapitala? Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.
U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.
Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci u vezi su sa prostorom bivšeg SSSR (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.
Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.)
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike.
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu. Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.
Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije, koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona, i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nije nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.
Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da se zdravstveni problemi ruske nacije ne povezuju sa tranzicionim šokom, već sa lošim navikama u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegetarijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili.
Londonski The Economist nije se bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je, eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija, na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godina.
Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje. Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije. Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra. Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano. Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
Ovaj tekst je preuzet sa bloga Nebojše Katića.
Autor je finansijski i poslovni konsultant u Londonu.
