Dugi marš do pravde

Bilo je, izgleda, neophodno da prođu pune tri godine od demokratskih promena koje su se zbile u Srbiji pa da se neko iz vlasti seti da u jednom sobičku sumornog beogradskog hotela Bristol (kao u nekoj vrsti prinudnog smeštaja), i dalje bez porodice, penzije koja mu pripada i nekih osnovnih građanskih prava, živi general Vlado Trifunović, nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa. Prošle srede, teško bolesnog Trifunovića, inače „najspornijeg“ oficira minulih ratova (u Srbiji je svojevremeno osuđen kao „izdajnik“ jer se u Varaždinu navodno nije dovoljno odlučno borio i jer je svoje vojnike žive vratio roditeljima, u Hrvatskoj je za isti događaj proglašen za „ratnog zločinca“ zato što se previše borio, dok u Sloveniji tek odmeravaju kako da ga kazne za učešće u tamošnjem ratu), primio je srpski premijer Zoran Živković.

I Trifunović i njegov advokat Branko Stanić kažu da im je poziv iz Živkovićevog kabineta stigao pomalo iznenada, da je premijer strpljivo saslušao generalovu priču i da je, bez velikih reči i zaletanja, obećao da će sa svojim saradnicima proveriti kako je moguće pomoći čoveku koji već 12 godina živi pod nikada dokazanom optužbom da je „izdajnik“ i čija se građanska i ljudska obespravljenost i dalje zasniva na presudi izvučenoj iz jednog politički motivisanog i montiranog sudskog procesa. Prava pomoć ovom izmrcvarenom oficiru bivše JNA kome je suđeno tri puta (sve dok se nije došlo do sudske odluke koja se uklapala u histerične zahteve javnosti) bio bi novi sudski proces na kome bi se i konačno utvrdila istina o sudbini nekadašnjeg Varaždinskog korpusa. Naravno, pod uslovom da teško bolesni Trifunović bude u stanju da izdrži još jedno suđenje na kome bi iznova morao da dokazuje kako je u Varaždinu 1991. godine sa svojim vojnicima bio ostavljen na cedilu od strane Vrhovne vojne komande (to su svojevremeno potvrdili i čelni ljudi JNA iz tog vremena, generali Veljko Kadijević i Blagoje Adžić) i da je u tom trenutku doneo jedinu moguću vojničku i ljudsku odluku – pokušao je da spase živote svojih vojnika.

Istovremeno sa raznim inicijativama da se najzad ispravi nepravda prema Vladi Trifunoviću i ostalim nevino osuđivanim oficirima njegovog korpusa, i da se oni javno rehabilituju, čuju se i glasovi koji bi izgleda radije da cementiraju ono što je svojevremeno isfabrikovano u političkim presudama. Neka javna zalaganja da se Trifunoviću posle više od decenije života po prinudnim smeštajima i zatvoru dodeli kakav takav stan odmah su dočekana pričom da na stan čeka na hiljade oficira bivše JNA. Takva primedba je, naravno, potpuno tačna s tim što bi general Trifunović, da mu je omogućeno da regularno konkuriše za stan, odavno stajao prilično visoko na listi prioriteta. Reč je o oficiru koji se pre Varaždina selio 17 puta i koji je u vojsci skupio čak 43 godine staža, a koji je uz sve to i teško bolestan i ne traži nikakve generalske stanove, već samo elementarno pravo da negde okupi svoju porodicu. Trifunovićevo interesovanje za dodelu bilo kakvog stana dočekano je pomalo ciničnom opaskom da on ima stan u Zagrebu. Iz tog stana je odavno izbačena njegova ćerka jer je u Hrvatskoj smatraju ćerkom „ratnog zločinca“, a bilo bi veoma interesantno videti kako bi sam „ratni zločinac“ osuđen u Varaždinu na višegodišnju zatvorsku kaznu mogao u Zagrebu da ostvari svoje pravo na stan.

Ovih dana ponovo su se čule i teze da je Trifunović predajom Varaždinskog korpusa omogućio hrvatskoj strani da za vreme rata dođe do nekoliko desetina tenkova što je kasnije iskorišćeno za ubijanje srpskog življa u Hrvatskoj. Tu omiljenu priču nekih nacionalnih radnika i „patriotskih“ novinara iz 1991. ponovio je ovih dana general Momčilo Perišić, koga Trifunovićevi branioci odavno opisuju kao čoveka koji je svojevremeno bitno uticao da se komandantu Varaždinskog korpusa zalepi žig „izdajnika“. O tome šta je „izdaja“ (za nekoga je to očito pre sastajanje sa obaveštajcima stranih država po kafanama „krajputašima“, nego li spasavanje golobradih dečaka iz bezizlazne ratne situacije) verovatno će se još dugo raspravljati na ovim prostorima, ali nijednom Trifunovićevom vojniku koji je preživeo varaždinsku dramu nikada nije bilo krivo što je ostao živ i što je priličan broj tenkova tada pao u ruke hrvatskoj strani. Na suđenju generalu Trifunoviću i oficirima Popovu i Raduškom mnogo puta je ponovljeno da su ti tenkovi bez posada obučenih da njima upravljaju bili najobičnija gvožđurija. A upravo odlukama Vrhovne komande Varaždinski korpus je uoči rata ostao bez dovoljno obučenih vojnika.

O svim tim stvarima pisano je, naravno, bezbroj puta, pogotovo na stranicima ovog lista. Novina u slučaju generala Trifunovića ovoga puta je činjenica da se za njega zainteresovao i srpski premijer. Dok je Milošević bio na vlasti, generala koji još ima status „pomilovanog izdajnika“ brinuli su gotovo svi iz tada opozicionog DOS-a i zaklinjali se da će u postmiloševićevskoj Srbiji biti ispravljane nepravde nanete ljudima koji su svojevremeno nevini stradali.

Eto prilike da tri godine kasnije DOS bar malo uveća listu svojih ispunjenih obećanja i pokaže da bar neka moralna načela promovisana onog 5. oktobra važe i dalje.