U nedelju uveče, svega desetak minuta nakon što su biračka mesta na Kosovu zatvorena, na jednoj od najgledanijih beogradskih televizija pojavio se kajron sa obaveštenjem da je na tamošnjim lokalnim izborima pobedio – Aleksandar Vučić. Premda se predsednik Srbije, naravno, nije lično kandidovao, ubedljiva pobeda Srpske liste (SL) u svim opštinama u kojima većinu čine Srbi znači upravo to: trijumf Vučićevog projekta da sav politički život kosovskih Srba stavi pod svoju kontrolu.
Da je predsednik Srbije glavni junak izbornog procesa dobro se videlo nepun sat kasnije, tokom direktnog prenosa slavlja SL u severnoj Kosovskoj Mitrovici, neformalnoj prestonici kosovskih Srba. Tada se Vučić direktno obratio skupu preko zvučnika mobilnog telefona Marka Đurića, šefa Kancelarije vlade Srbije za Kosovo i Metohiju. „Radujem se večeras, to po mojem glasu ne možete da zaključite, možda jednako, a možda i više od svakog od vas“, poručio je skupu predsednik Srbije dodajući da mu se čini da „neki ne razumeju koliki je značaj ove pobede“. Potom je Đurić „spontano“ počeo da skandira „Aco Srbine!“ u čemu su mu se, posle nekoliko sekundi zbunjene tišine, pridružili svi ostali.
U čemu je, zaista, značaj ove pobede? SL bila je jedna od dvadesetak srpskih partija koje su učestvovale na izborima i pobedila je u prvom krugu u devet od deset opština sa srpskom većinom, dok u desetoj opštini (Klokot) ide u drugi krug. Pritom treba imati u vidu da opštine u kosovskom sistemu imaju mnogo veća ovlašćenja u odnosu na centralnu vlast nego što je to slučaj u Srbiji, naročito kad je reč o raspolaganju budžetom. Tako će ova stranka, čiji čelnici otvoreno kažu da su „glas i lice Aleksandra Vučića na Kosovu“, pored devet mesta u kosovskom parlamentu i četiri ministra u tamošnjoj vladi, imati i bar devet gradonačelnika, što joj sve zajedno daje priličnu težinu na svim nivoima vlasti na Kosovu.
Da bi se došlo do ovog rezultata, korišćena su sva sredstva. Od početka izborne kampanje, iz Beograda su uporno i nedvosmisleno slate poruke da iza Srpske liste stoji država Srbija, i da će svi koji joj se suprotstave biti tretirani kao državni neprijatelji. Oliveru Ivanoviću, lideru stranke SDP, zapaljen je automobil čim je objavio da će se kandidovati za gradonačelnika u Mitrovici, a isto se dogodio i nekim drugim konkurentima SL. U Mitrovici i drugde su tokom kampanje viđani džipovi bez tablica uz pojačano prisustvo snažnih mladića za koje niko nije mogao da kaže odakle su i zašto su došli. Đurić je za Ivanovića nekoliko puta rekao da je „razbijač srpskog jedinstva“ i optužio ga da radi za strance koji hoće da „porobe Srbe na Kosovu“… Pored svega toga, čudo je da je Ivanović ipak uspeo da dobije gotovo dvadeset odsto glasova u Mitrovici.
U ostalim opštinama, Srpska lista nije ni imala ozbiljnu konkurenciju, a tamo gde pretnje nisu bile celishodne, glasovi su se kupovali: prištinski mediji su uoči izbora objavili tonski snimak razgovora dvojice aktivista SL iz okoline Gnjilana, u kome se dogovaraju koliko treba dati kom domaćinstvu da bi glasao za ovu stranku. Obojica su nakon objavljivanja snimka na kratko privedeni, ali sve u svemu, međunarodna zajednica je, zadovoljna malim brojem incidenata tokom glasanja, proglasila izbore fer i poštenim, ignorišući sve što im je prethodilo.
Na ovaj ili onaj način, Vučićev cilj je ostvaren i država Srbija sada ima pozamašan uticaj na Kosovu. To bi se moglo olupati o glavu upravo kosovskim Srbima. Kada se krojio kosovski ustav, rezervisana mesta za predstavnike Srba i široka ovlašćenja za gradonačelnike bili su deo plana da se srpskoj manjini garantuju izvesna prava, a ne da ta mesta i te položaje dobiju ovlašćeni predstavnici Vlade Srbije, koja kosovsku državu ne priznaje i priželjkuje njen krah. Sadašnja vlada Ramuša Haradinaja, koja ima tanku većinu i jedva opstaje zahvaljujući (između ostalog) podršci SL, mora da toleriše ovu situaciju, ali ona neće trajati večno. Kosovski Albanci su i ranije Srbe mahom doživljavali kao smetnju svojoj suverenosti, a sada imaju argumentovan razlog da ih smatraju za pretnju, i u skladu sa time sa njima postupaju.
Druga opasnost je u načinu na koji je Vučićev cilj postignut. Džipovi bez tablica, uz kombinaciju pretnji i podmićivanja, viđani su i u centralnoj Srbiji tokom proteklih izbora, a etiketiranje svakog ko se suprotstavlja vladajućim naprednjacima kao izdajnika Srbije i narodnog neprijatelja već je postalo manir. Trijumf SL mogao bi ohrabriti već postojeće težnje da se SNS, poput SL na Kosovu, proglasi za državni projekat. Uklanjanjem preostalih granica između države i partije postiglo bi se puno nacionalno jedinstvo, a uostalom, reći će neko, ono što je dobro za kosovske Srbe dobro je i za Srbe u Srbiji. Zar ne?