Devijacija je ključna reč koja povezuje ponašanje države i huligana u decenijskom neprijatnom i nasilnom delu sportskog folklora u Srbiji. I država i huligani se voze pogrešnom stranom ulice i skrenuli su s pravog puta. Država dopušta, zapomaže i spinuje umesto da spreči nasilje u sportu. Huligani nisu navijači, već promoteri ritualizovane agresije. Država svojim ponašanjem omogućava huliganske ispade tako da sport nije više fer igra bez nasilja. Na terenu je nova negativna pojava u sportu: državni huliganizam.
Sprečavanje nasilja u sportu nije prioritet Vlade, već radi reda umetnuta rečenica na kraju 103. strane programa predsednice Vlade. I sada je sigurno. Institucije nemaju „snage“ da reše propratne pojave državnog huliganizma. Nedorasli su da podstaknu nenasilno ponašanje kod mladih. Nevoljni su da spreče nacionalistički narativ u sportu. Nemoćni su da zaustave huligansko nasilje i rasvetle ulične oružane okršaje u koje su neretko uključene vođe huliganskih grupa. Zato je važno da rešavanje državnog huliganizma bude osnovni prioritet novoformiranog Nacionalnog saveta za sprečavanje negativnih pojava u sportu. To je način da se „fer“ vrati u sport. I pravi je trenutak za drastične promene jer su se desile dve pozitivne stvari. Konačno su naši najtrofejniji klubovi prezimili u Evropi. Fudbalska reprezentacija se direktno plasirala na svetski šampionat.
ARKAN, KUBI, HIJENA, SALE MUTAVI: Promene podrazumevaju dve stvari. Najpre su potrebne izmene u sastavu tima jer u Savetu ne bi trebalo da bude mesta za neodgovorne političare već samo za profesionalce. Ministru koji za žrtvu vršnjačkog nasilja kaže da mu na čelu piše „muči me“ nije mesto u Savetu. Nema ni razloga da u Savetu bude ministar koji je dopustio osuđenom generalu za ratne zločine da predaje kadetima Vojne akademije. Isto važi i za ministra koji gubi „rat protiv mafije“ jer se ulični okršaji nastavljaju i sve su opasniji. Nema šta da traži ni ministar koji preporučuje novinarima da ne izveštavaju o nasilnim incidentima jer to, navodno, „nije prava slika Srbije“. Njihova politička neodgovornost ne doprinosi rešavanju „negativnih pojava u sportu“.
U Srbiji sigurno postoje osobe sa znanjem i voljom da zaustave ili za početak smanje nasilje u sportu. Zato je potrebno okupiti te profesionalce koji bi trebalo da podstiču nenasilno ponašanje mladih, spreče nacionalistički narativ u sportu, rasvetle slučajeve uličnih obračuna i zaustave huligansko nasilje. U timu bi trebalo da budu ljudi sa iskustvom i idejama iz policije, tužilaštva, sudstva, privatnog obezbeđenja, školstva, sporta, omladinskih organizacija, socijalnih službi, lokalne samouprave, urbanizma, građanskog društva. Obaveza je svih da prepoznaju potrebu zajedničkog delovanja i odgovornog učestvovanja, kao što lepo piše u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv nasilja u sportu, čiji rok važenja ističe sledeće godine. Tim profesionalaca bi trebalo da traži vođe navijačkih grupa umesto huliganskih, a da insistira na izgradnji sportskog reda umesto sadašnjeg revolveraškog.
Umesto huliganskih traže se vođe navijačkih grupa. Arkan, Kubi, Hijena, Sale Mutavi ili Velja Nevolja ne bi trebalo da budu idoli pravim navijačima u Srbiji. Svi oni su ubijeni u klasičnim sačekušama ili uličnim okršajima, a većina njih danas krasi zidove beogradskih zgrada. Na stadionima ne bi trebalo da bude mesta ni za transparente koji promovišu ratne zločince, rasizam ili mržnju. „Tvoje godine sve su Srbiji dale, srećan rođendan, generale.“ „Dok je dece Partizana, pamtiće se ime Karadžić Radovana.“ „Za čast, potomke i za zemlju svoju, srpska deca stajaće u stroju.“ „Niste hteli na popis, ali svi ste na spisku.“ „Puši kurac pičko i ponosan budi, kada Majo ustaša onako ti sudi.“ Nezamislive su i aktivnosti kao što su minut ćutanja za osobu koja je nastradala u klasičnom obračunu ili da „misteriozni“ isporuči majice fudbalerima i košarkašima sa likom nastradalog koje su sportisti kasnije obukli.
Neophodno je da socijalna integracija kroz sport bude dugoročan prioritet Saveta. Zamisao je da kroz programe prevencije i borbe protiv rasizma, promociju rodne ravnopravnosti, integraciju marginalizovanih i ranjivih, i dodatnim obrazovanjem aktivnih građana i građanki dobijemo vođe navijačkih grupa koje promovišu toleranciju i „fer plej“. I ne treba mnogo lutati. „Mondiali Antirazzisti“ u Italiji od 1997. godine rade na promociji socijalne kohezije i eliminisanju diskriminacije u sportu. U Velikoj Britaniji „Playdagogy“ već pet godina promoviše ravnopravnost dečaka i devojčica od 6 do 11 godina kroz sportske aktivnosti. U Nemačkoj se više od 20 godina održava fudbalski turnir „Come-Together-Cup“ u kome učestvuju marginalizovane grupe. Sada je najposećeniji turnir u amaterskom fudbalu. Kroz ligu „Escolhas“ u Portugalu klinci od 10 do 14 godina iz siromašnih krajeva jednostavno uče da igraju fudbal.
CRNA KNJIGA: Umesto revolveraškog traži se sportski red. Ulični okršaji u Srbiji se nastavljaju i sve su opasniji jer kriminalci ne biraju mesto gde će zapucati. Prema Crnoj knjizi, u poslednjih pet godina počinjeno je 98 mafijaških likvidacija od kojih je pravosnažno rešeno tek 5, a počinioci su nepoznati u čak 73 slučaja. Neretko mediji izveštavaju da su u tim obračunima učestvovali vođe ili osobe bliske huliganskim grupama u Srbiji. Ponavljaju se nasilni incidenti na mečevima, dok je drastična razlika u broju optuženih za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama i ono koje vidimo na utakmicama. Republički zavod za statistiku izbrojao je tokom 2016. godine 123 prijavljene osobe (zajedno maloletna i punoletna lica) zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi. U Beogradu je prijavljeno samo jedno lice. Brojevi su veći ako se uzme u obzir uopšteno nasilničko ponašanje. Prijavljeno je nešto više od 1800 lica u Srbiji, a u Beogradu blizu 400.
Kaznena politika je blaga i nema odvraćajući efekat jer su osude najčešće uslovne. U 2016. godini je zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi uslovno osuđeno čak 81 od 121 lica. Zatvorska kazna nije česta. Dvadeset osoba je prošle godine završilo u zatvoru zbog nasilja u sportu. U Valjevu je čak više pravosnažno kažnjenih igrača nego huligana. Mali je broj izricanja zabrane prisustvovanja utakmicama u odnosu na veliki broj incidenata. Štaviše, mera se ne izvršava na odgovarajući način. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, u Srbiji je 188 huligana kažnjeno zabranom prisustvovanja određenim sportskim priredbama. Nije poznat broj huligana koji su prekršili zaštitnu meru, ali su pojedini „poznati huligani“ viđeni na utakmicama bez obzira na zabranu. Sud nije zainteresovan za izvršenje mere jer policiji ne dostavlja presudu samostalno, već naknado, po zahtevu policije. Sud ne reaguje na obaveštenja policije o neizvršavanju zabrane prisustvovanja. Za to vreme u Engleskoj je prvi put izdata doživotna zabrana prisustvovanja sportskim mečevima zbog nacističkog salutiranja.
Neophodno je da Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu ozbiljno uzme u obzir ove probleme i zahteva ozbiljan odgovor sportskih organizacija, policije, tužilaštva i sudstva. Za početak je nužno regulisati rad redara, kvalitetno ih obučiti i razmisliti o profesionalizaciji ove profesije. Mera zabrane prisustvovanja mora da se izvršava u praksi. Tužioci i sudije treba da prisustvuju utakmicama, posebno visokorizičnim, kako bi prekršioci bili odmah procesuirani i osuđeni za prekršaj. Rešavanje mafijaških ubistava je jedan od ključnih faktora za smanjenje kriminala i povećanja percepcije bezbednosti. Pored jasne politike smanjenja nasilja neophodno je da tužilaštvo preuzme glavnu ulogu u vođenju istraga koja za sada postoji samo „na papiru“. U proceni rizika od nasilja u sportu potrebno je da učestvuju sportski organizatori i policija.
Dovoljno je za početak, nedovoljno za kraj. Huligani ne smeju da budu jači od države.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku
