Država u zagrljaju sa »navijačima«

Na jednom televizijskom snimku napravljenom 12. marta 2003. godine, vidimo poslanika Demokratske opozicije Srbije (DOS) Ivana Andrića kako čita neka dokumenta u sali parlamenta Srbije u kojoj se održavaju sednice odbora, pored njega su Sreten Lukić, u to vreme general MUP-a Srbije, i još neki narodni poslanici iz tog skupštinskog saziva.

Snimak je načinjen da bi se ilustrovala rasprava o nacrtu zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, kojim se toga dana bavio Odbor za bezbednost Skupštine Srbije. Snimak i sama rasprava postali su nebitni u trenutku kada se saznalo da je na tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića izvršen atentat, pa je sav medijski prostor popunjen izveštajima o tom tragičnom događaju.

U danu kada je ubijen Đinđić, od strane bande koju su pomešani činili pripadnici MUP-a i onoga što se zvalo „Zemunski klan“, Srbija je pokušavala da na institucionalan način reši problem huliganizma i nasilja na stadionima. U to vreme, pretnja koja je dolazila od članova mafije, bilo da su u institucijama ili van njih, bila je mnogo veća od one koja je dolazila sa tribina. Ali će docnije, izgleda, prostor koji je nastao likvidacijom „Zemunskog klana“, njegovih vođa i saradnika, uspešno popuniti razne huliganske grupe koje će svoje usluge nuditi novoformiranim „klanovima“.

KRIVICE BEZ KAZNI: Zakon koji je izglasan u vreme policijske akcije Sablja u aprilu 2003. godine nije doneo neku veliku promenu. Štaviše. Podaci koje su ranije objavljivani u beogradskim medijima, a prema onome što su policija i sud hteli da dostave novinarima, pokazuju da samo pet odsto onih huligana koji budu okrivljeni za neko delo iz „oblasti huliganizma“ bude i osuđeno i da su te kazne blage, gotovo nežne.

S druge strane, navijači vikendom postali su kriminalci radnim danima, i njihovo procesuiranje je često povezano sa mnogo težim delima od onih koje prepoznaje zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Ono što izgleda kao konstanta je da, ukoliko prežive na ulici, imaju velike šanse da na sudu budu oslobođeni, makar ih se teretilo za najteža krivična dela.

Tako se dogodilo da petnaest godina posle trenutka kada je država krenula u neku vrstu konačnog obračuna sa organizovanim kriminalom i njegovom stadionskom frakcijom, više i ne vidimo razliku između ove dve grupacije: prema svim izveštajima policije nakon brojnih ubistava po Beogradu i Novom Sadu, ali i u drugim mestima, organizovane navijačke grupe i njihove vođe postali su neka vrsta paralelnog sistema koji služi kao spona između politike i „čiste“ mafije.

Jedno ubistvo, počinjeno u oktobru 2016. godine u beogradskom naselju Vračar, pojačaće ovakve slutnje.

SALE MUTAVI I SLIČNI SLUČAJEVI: Po izlasku iz teretane, u automobilu marke BMW streljan je Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, osuđeni narko-diler i u tom trenutku vođa „Janjičara“, najuticajnije navijačke frakcije među navijačima Partizana.

Ova likvidacija, koja običnim građanima ne znači puno i koje se oni mogu sećati samo po kasnije načinjenoj zidnoj umrlici na zgradi pored koje je Stanković streljan u Bačvanskoj ulici, u neposrednoj blizini stadiona FK Obilić i zgrade centralnog zatvora, uzbudila je sam vrh srpske vlasti. Pamtimo usplahireno vanredno medijsko obraćanje ministra unutrašnjih dela dr Nebojše Stefanovića, koji je poručio da će ubice brzo biti otkrivene i da će stati na rep crnogorskoj mafiji (parafrazirano po sećanju). Nakon toga je usledila još dramatičnija poruka tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, da Srbija neće biti poprište obračuna raznih mafijaških bandi koje su uvezene iz drugih država regiona.

Međutim, od tih medijskih obećanja iz oktobra 2016. ostale su samo najave: u relanosti nije se dogodilo ništa, odnosno, kao i u mnogim drugim slučajevima organizovanog kriminala u kojima su uloge imali i pripadnici navijačkih grupa, sve što se dogodilo ostalo je u „fazi predistražnih radnji“.

Dok se policija, kao, trudi da otkrije motive, nalogodavce i izvršitelje ubistva Saleta Mutavog, bliskog prijatelja i saradnika pripadnika žandarmerije Nenada Vučkovića Vučka, u Beogradu se dogodilo još nekoliko mafijaških ubistava koja su izvedena na sličan način: profesionalne ubice su iz mitraljeza streljale žrtve koje su se nalazile u kolima. Jedino što smo mogli da saznamo osim identiteta žrtava, koje su po pravilu iz kriminalnog miljea i povezani sa različitim frakcijama narko kartela, jeste da su ubice zapalile auto kojim su se dovezle i odvezle, i to je sve.

NEZAVRŠENI RAT: Sedam godina pre nego što će Stanković poslednji put videti mural posvećen Željku Ražnatoviću Arkanu na zidu stadiona FK Obilić, od posledica prebijanja preminuo je navijač francuskog kluba Tuluz Bris Taton, koga je grupa huligana bacila sa zida pored javne garaže na Obilićevom vencu u Beogradu. Slučaj je bio u javnosti predstavljen kao ubistvo ovog mladića, ali je činjenica da je on preminuo u bolnici od posledica prebijanja i pada sa zida.

Tadašnje vlasti, predvođene DS-om i Borisom Tadićem, objavile su rat huliganima i mafiji koja je povezana sa sportom. U postupku koji je vođen nakon tog događaja osuđena je velika grupa izgrednika, navijača Partizana, koji su prepoznati kao učesnici u tom linču.

Suđenje Tatonu otkrilo je neke od mehanizama organizovanja huliganskih bandi, ali je na koncu izgledalo da je politička volja bila iznad pravosudne istine, jer je tako bilo „dobro za Srbiju“. Pored tog suđenja, u periodu drugog mandata Borisa Tadića od 2008. do 2012. godine borba protiv pravog organizovanog kriminala bila je prioritet, pa je tada puno „navijača“ završilo po „Zabelama“, što je dovodilo do velih protesta na samim stadionima protiv Tadića i njegove vlade.

Međutim, posle pada demokrata i dolaska na vlast političke grupacije okupljene oko Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao da je uspostavljena drugačija paradigma.

Naprednjaci su bili prepoznati kao „političko krilo“ huligana, odnosno jedina politička formacija koja može, navodno, da sa njima izađe na kraj. To „izlaženje na kraj“ se materijalizovalo kao legalizacija onih poslova kojima su se oni bavili što, opet, nije sprečilo krvave obračune među različitim huliganskim bandama.

PUT BEZ POVRATKA: Jedno istraživanje rađeno za potrebe MUP-a kaže da u Beogradu jedan „navijač“ bude ubijen na svakih 135 dana, a stanovnici glavnog grada mogu i sami da se uvere u krvavi bilans. Po pravilu, svaki od ubijenih „navijača“ ne samo da dobije zastavu sa likom na tribini, nego mu se oduže i ogromnom zidnom umrlicom u kraju u kome je živeo, i to su jedini grafiti koje niko nikada nije „naružio“, a njihovo uklanjanje izgleda teže od bitke na Sutjesci.

Put mladih huligana je jednostavan: regrutuju ih još dok su u osnovnoj školi i uvode u kriminalne poslove, jer ne mogu biti osuđeni za teška krivična dela do šesnaeste godine života. Regrutuju se u svim nivoima društva, jer svi vole klub bez obzira na socijalni status. Napreduje se u strukturi tako što se obavljaju prljavi poslovi za lokalnog vođu grupe, koji je po pravilu povezan sa nekim narko klanom.

Pored toga, učestvuje se u političkom životu Srbije: trenutno je dovoljno da tribina ne proziva pogrdno Aleksandra Vučića, i to je već znak da je on na tribini uspostavio kakvu-takvu kontrolu.

Kada se jednom postane deo grupe put je manje-više izvestan: radiš za lokalnog šefa i čekaš da napreduješ u hijerarhiji. Grupa ti je porodica, obezbeđuju ti posao, čine te da budeš „važan“, dobijaš novac koji je nezamisliv za tvoje vršnjake i čekaš trenutak kada će ti dati da vodiš neku ćevabdžinicu, auto-perionicu ili, ako se baš istakneš, balon za mali fudbal.

S godinama stiže iskustvo, postaješ i ti onaj koji se za nešto pita, dobijaš posao na nekom splavu ili u timu koji ide po gradu i sakuplja reket. Ako bude sreće i ne nastradaš u nekom obračunu, i ova vlast potraje, možda ćeš dočekati da vodiš svoju građevinsku firmu ili firmu za fizičko-tehničko obezbeđenje.

KAD DOKAZI IZBLEDE: U široj javnosti se ovakve stvari ne vide: mediji javljaju kada se dogodi neki obračun „navijačkih grupa“ ili kada bude ustreljen neko od „pripadnika navijačke grupe“. Takođe, kao u slučaju Veljka Belivuka zvanog Velja Nevolja, jednog od poslovnih saradnika pokojnog Saleta Mutavog, koji je bio uhapšen krajem 2016. godine pod sumnjom da je umešan u ubistvo još jednog „tvrdog momka“ Vlastimira Miloševića, vremenom dokazi počinju „da blede“. Ono što je u početku izgledalo kao izvesno i najavljivano na suđenju, preokreće se na novim ročištima koja traju u nedogled, i danas izgleda da će on biti na koncu oslobođen svake sumnje da je na bilo koji način učestvovao u tom ubistvu.

Poslednja vest iz sudnice je da se naknadno ispostavilo da ipak nema njegove DNK na mestu zločina, i da je policajac koji je radio uviđaj kontaminirao mesto zločina. U takav preokret malo ko veruje od onih koji su pratili suđenje, jer se ne dešava često da forenzičar promeni iskaz u odnosu na ono što je utvrdio u istrazi, kao što se sada dogodilo.

Ako nije to, zbog čega se onda oprašta ljudima za koje se opravdano sumnja da su umešani u teška krivična dela ili da su čak bili osuđeni pravosnažno na izdržavanje zatvorske kazne?

LJUDI SA TRIBINA: Pretpostavlja se da se to dešava zbog toga što su direktno povezani sa nekim delovima službi bezbednosti – i najočigledniji je slučaj Saleta Mutavog. Suviše je taj događaj potresao vlast u Srbiji da bi se verovalo da je on samo bio jedan od ljudi sa tribine. Mnoge stvari ukazuju da je bio izabran da odradi neke stvari za policiju/vlast na tribini koja je pokazivala neposlušnost, i nije bila odana ovoj vlasti u Srbiji.

foto: vladimir milovanović

Takođe, od trenutka kada je Stanković ubijen u jesen 2016, na Partizanovoj tribini se dešavaju „čudne stvari“ koje su bile kulminirale u poslednjem derbiju koji je igran na stadionu Partizana. Tada je došlo do antologijskog krvavog obračuna među „navijačima“, a izgleda da se radilo o tome ko će preuzeti tribinu, samim tim i ekipu od nekoliko hiljada mladih, jakih i besnih ljudi, koje je moguće upotrebiti za različite poslove, bilo kriminalne, bilo političke.

Srbija nije posebna po tome što se za fudbal vezuju nasilje i kriminal, ali je jedinstvena po tome što su to nasilje i kriminal usko vezani za politički kontekst i vlast u državi. Pokušaj prethodne garniture, koju je u bezbednosnom sektoru zastupao pokojni Miodrag Rakić, da jedan deo „navijača“ pohapsi i procesuira a da neke druge „civilizuje“, zamenjen je poslednjih godina otvorenom kolaboracijom sa najekstremnijim navijačkim grupama, jer je takva „saradnja“ trebalo da spreči nasilje u danu održavanja Parade ponosa i da ne bude protesta zbog „normalizacije odnosa sa Kosovom“.

U takvom političkom ozračju, teško je očekivati da će neki policajac ili tužilac rizikovati život u prikupljanju dokaza i pravljenju valjanih optužnica, koje bi trebalo da dovedu do oštrije kaznene politike srpskih sudova i bržeg procesuiranja ovih kriminalca.

„Čuvari pravde“ su, čini se razumno, procenili da bi svako insistiranje da se problem huliganskih bandi reši mogao njih lično da dovede u opasnost. Zato više nema ni zahteva poput onog koji je svojevremeno imao tužilac za organizovani kriminal Slobodan Radovanović, kada je 2009. godine bio pokrenuo postupak zabrane gotovo svih navijačkih grupa poimence. Njegov pionirski poduhvat je tada ismejan jer „kako da zabraniš nešto što nije registrovano“, ali taj cinizam institucija nije doneo ništa dobro.

Možda su nestali „Iridićibili“, ali su se pojavili „Vandal bojsi“. I neki vele, oni su vam mnogo bolji od „Janjičara“ i onih grupa sa severne tribine Zvezdinog stadiona. Oni su „čisti“. Tek toliko, da znate.