Drž’te pirate

Mora biti da su članovi postava Stereo MC’S i Asian Dub Foundation (pred Novu godinu gostovale su u Hali sportova na Novom Beogradu i novosadskom Spensu) bili zaprepašćeni kada su reflektori osvetlili publiku u sali: ne samo da je pokretima tela reagovala na muziku već je znala tekst gotovo svake njihove pesme, i to je veoma bučno pokazivala. Iznenađenje je bilo razumljivo, jer zvanično u našoj zemlji nije bio izdat nijedan disk pomenutih grupa. Prema tome, nije postojao nikakav pokazatelj koji bi poslužio za procenu sastava publike, broja i njenog poznavanja materijala. No, Stereo MC’s i Asian Dub Foundation nisu prvi, a po svemu sudeći, neće biti ni poslednji koji su se suočili s ovim fenomenom. Slična stvar dešavala se na letošnjem festivalu Exit… Čak i s komercijalnog stanovišta tako opskurna i gotovo zaboravljena grupa kao što je Tuxedo Moon, doživela je, pre nešto više od godinu dana na koncertu u SKC-u, da je publika ne pušta sa scene, pozivajući je pet-šest puta na bis i navodeći po imenu pesme koje je želela da čuje. Kurioziteta radi, nikada nije imala hit na top-listama. Ne verujem da je išta slično već vremešni Tuxedo Moon doživeo u svom skoro tridesetogodišnem postojanju. Pa onda, otkuda to da publika tamo negde na brdovitom Balkanu, uglavnom poznatom po ratnim krvoprolićima, ne samo dobro poznaje stvari koje već ulaze u istoriju popularne muzike već je potpuno u trendu kada je u pitanju današnja scena? Štaviše, zahvalnije reaguje od „razmažene“ evropske i američke publike.

SILOM PRILIKA U KORIDI: Paradoksalno ili ne, u vreme našeg opštedruštvenog i ekonomskog sunovrata dobili smo bolju muzičku ponudu nego ikad. Takozvani „bugari“ isprva stidljivo, a zatim sve masovnije, ispunjavaju vakuum zadovoljavajući potrebu za „artiklima“ koji nedostaju. Ne treba ni podsećati da su ovome u odlučujućoj meri kumovale delimična, pa potpuna zabrana trgovine s našom zemljom, kao i drastičan pad standarda; svi ugovori su poništeni ili suspendovani, a malo je bilo onih koji su bili spremni da plate svetske cene za originalne proizvode.

Kod nas se niko nije ozbiljno pozabavio istraživanjem koliko su „ulični prodavci“ i njihova roba uticali na formiranje ukusa generacija stasalih u prošloj deceniji. Rizikujući da izazovem bes moralista i dušebrižnika, neću se libiti da tvrdim da su ovi momci shodno svojim sposobnostima i ukusu izvršili neviđen kulturološki zadatak održavajući i šireći muzičke horizonte ovdašnje mlade populacije. Ova kulturološka gerila kao kakav ponosni matador vijorila je svojom zastavom u lice novim turbo magnatima i njihovim stupidnim „projektima“. Stoički trpeći i veliku hladnoću, kao i letnje vrućine, oni su nastojali da udovolje zahtevima svojih mušterija i da zarade tek pristojan džeparac. Zebnja mi prođe niz kičmu na pomisao kako bi sve izgledalo da nije bilo „bugara“ i „rezanaca“; da je sve prepušteno „business corectness“ proizvodima i njihovom učinku. To se nije desilo i ovdašnja muzička dešavanja su nedvosmislen dokaz da naša mlada publika apsolutno korespondira sa svetskim trendovima. Barem taj šav nije pocepan.

ODBRANA I POSLEDNJI DANI: Namera ovog teksta, kako bi se olako iz prethodno izrečenog moglo zaključiti, nije da brani, pa čak ni da opravdava pirateriju. Želja mi je da, suprotno tome, ukažem na neophodnost da se ona efikasno reguliše. Ali, to je ozbiljan posao za koji je potrebno puno više od vike po medijima a’la „drž’te lopove“ i „efikasne“ akcije tržišne i finansijske policije u saradnji s MUP-om. Ako je to maksimum koji današnja administracija može da osmisli, onda stvari ne idu dobro. Pooštravanje mera i drastične kazne najverovatnije će srediti haotično stanje u saobraćaju, ali tu propisi odavno postoje. U kulturi, a ovde govorimo o tome, oni ili ne postoje ili su prevaziđeni, odnosno, neusklađeni su s današnjim trenutkom. Ne postoji zakon koji jasno definiše autorska, izvođačka, proizvodna prava, pa samim tim određuje sankcije za one koji ih krše. Ako ga i ima, on je relikvija iz prohujalih vremena, sastavljana u drugačijem okruženju, i društvenom i tehnološkom. Pohvalno je to što naša administracija namerava da ovo stanje popravi; u najavi su mnogi zakoni koji će se više ili manje doticati ovih problema. Ali, u međuvremenu, trebalo je imati malo više mašte i volje, zasukati rukave i nešto uraditi kako valja.

KO SE BOJI … JOŠ: Pojam piraterija se široko koristi – za sve ono što je nelicencirano a nalazi se na tržištu, kao i za kopiranje i distribuciju onih proizvoda za koje postoje licenca ili autorska prava. To stavlja u istu ravan različite stvari koje su samo na prvi pogled istovetne. Karakteristično, ovaj pojam se vezuje uz kulturna dobra, mada ostaje nejasno koji termin upotrebiti za, na primer, cigarete koje sugerišu strano pakovanje s domaćim duvanom, viski s bombastičnom opštepoznatom etiketom sumnjivog sadržaja, ili farmerke, jakne i ostalu garderobu na koje su prišivene markice svetskih firmi, a prave se po krajnje sumnjivim aranžmanima u domaćim i susednim krojačkim manufakturama. Piraterišu se knjige, softver koji pokreće i omogućuje rad najrazličitijih stvari na računarima pa ispada da prosečni domaći vlasnik PC-ja ima u svojoj spravi programe o kome jedan Evropljanin ili Amerikanac neuporedivo višeg standarda može samo da sanja. Na kompjuterske igre ne treba trošiti reči…

Piraterija nije još jedna naša izmišljotina, ili nekakav naš specijalitet, to je globalni problem prisutan u visokorazvijenim zemljama u manjoj, i u srednje i slaborazvijenim zemljama u većoj meri. Negde je odlučujući socijalni momenat, a negde poprima oblike „tempiranih diverzija“ protiv dominantnog korporativnog kapitalizma. Sadašnji tehnološki nivo ne pruža adekvatnu zaštitu „originalnih“ proizvoda. Iako bih, verujem, za svaku od ovih oblasti, uprkos njihovim dodirnim tačkama i, naravno, specifičnostima, mogao da dam suvisle predloge – ovde ću se zadržati na oblasti za koju sam lično najzainteresovaniji, jer je najbolje poznajem.

MUZIKA NIJE SAMO ROBA: U vreme zapetljavanja situacije u prethodnoj Jugoslaviji od kada pratimo apsolutnu dominaciju politike nad svim ostalim oblastima življenja, svet je, odnosno, industrija zabave, u skladu s tehnološkim napretkom zamenjivao „zastarele“ vinilske ploče novim kompaktnim diskovima s digitalnim zapisom. Iako nije tako izgledalo u prvim godinama dok su audio CD izdanja probijala put ka tronu ultimativnog muzičkog formata, onog trenutka kada je tržište prihvatilo ovaj format, a cene kućnih „rezača“ i medija, naravno, počele da padaju, širom su se otvorila vrata za njegovu zloupotrebu. Muzička industrija je nekoliko puta pokušavala da osmisli sistem zaštite od kopiranja, na to je trošen ogroman novac, no nije se stiglo do zadovoljavajućeg rezultata. Sada se najavljuju novi sistemi zaštite; jedan je već u opticaju u Nemačkoj, ali ni on nije stoprocentno efikasan, jer zbog razlike u uređajima još je mnogo reklamacija. U međuvremenu, zahvaljujući nezadrživom tehnološkom bumu koji poslovično tromo zakonodavstvo ne uspeva da prati, u opticaju su novi formati muzičkog zapisa. Tako je i američki sistem od kongresa do vrhovnog suda, na zahtev vodećih magnata industrije zabave, vodio višemesečnu borbu s poznatim Napsterom, najvećom „bankom podataka“ o muzici u MP-3 formatu, ne bi li ograničio pa onemogućio njegovu distribuciju preko interneta. Napsteru su potkresana krila, ali bila je to Pirova pobeda, jer zapušena je tek jedna rupa – poplava se nije mogla zaustaviti.

Iako i ja, kao i mnogi, mogu samo da žalim za vremenom vinilnih izdanja – kada ste u rukama držali proizvod koji je i formom nedvosmisleno sugerisao šta je njegov sadržaj, kada je trebalo puno napora, a i novca, da sakupite opus svog omiljenog autora – iz perspektive ovovremenog konzumenta to neće zvučati više od lamenta za prohujalim vremenima, jer on danas sve to može da dobije na jednom ili dva CD-a u MP-3 formatu za bagatelne pare. Na takve izazove ni zemlje koje se diče razvijenom demokratijom i fleksibilnom ekonomijom nemaju adekvatan odgovor. Očigledno, ne možete podsticati potrošački duh, ceo sistem podrediti njemu, a onda u jednom trenutku reći – e, ovde su granice. A ovo je tek jedan od aspekata problema. I bez sumnje, u najskorijoj budućnosti biće ih sve više.

Ovi pomenuti već su prisutni na našem, zasad neuređenom tržištu i stoje u redu pred našim zakonodavstvom. Nisam uveren da parlamentarci hipnotisani borbom za primat u raspodeli moći, kao ni zakonodavci koji se trude da što pre prepišu pravila koja važe u Evropskoj uniji, makar naziru obrise zamki s kojima će se suočiti.

OBRNUTI REDOSLED: Umesto što organizuje antipiratsku asocijaciju koja sugeriše restriktivne metode u samo jednoj oblasti (filmskoj, pre svega, a i tu se zbog sastava nameće pitanje nije li u pozadini borba za monopol ili barem za primat), i neprekidno se bavi postavljanjem politički podobnih direktora kulturnih institucija, naše ministarstvo kulture, i bliska mu ministarstva, moglo je da formira odeljenje koje bi kao servis pomoglo današnjim piratima da izvrše „tranziciju“ i legalizuju svoje poslovanje. Pravno i stručno mogli su da upute ulične prodavce u to da je neophodna organizacija, da im otvore mogućnost da dobiju male kredite i da im pomognu pri sklapanju ugovora sa sličnim kompanijama u svetu. Rok se mogao omeđiti do donošenja zakona, a onda se moglo zapretiti kaznama. Ali, tu treba nešto i raditi, a ne samo brinuti o političkim poenima. Reforme u doba tranzicije, barem kako ih ja shvatam, znače uspostavljanje pravila i reafirmaciju slobodne utakmice u tržišnoj ekonomiji. U skladu s tim, sugerišu se pravila ponašanja. Restrikcije su tu samo krajnje, nikako osnovno, a ponajmanje početno sredstvo. Ako je ondašnja vlast proglasivši borbu protiv kiča (da li smo zaboravili čuvenu akciju „Lepše je s kulturom“, od koje je korist imalo nekoliko kompanija i individua) i sama uletela u kič, ovoj preti ozbiljna opasnost da doživi fijasko zbog samodovoljnosti i nekompetentnosti. Ovakvim akcijama će ispasti da je samo vuk sit, jer ovaca više nema. Glumeći efikasnost pred domaćom i svetskom javnošću, država se tako lišava i ono malo prihoda od carine, zakupnine pa i socijalnih dažbina, i umesto toga, dobija još koju stotinu socijalnih slučajeva. A da li je ikoga briga zbog toga što najveći broj uličnih prodavaca „bugara i rezanaca“ ne samo voli muziku već je i izvanredno poznaje. Ili je neko procenio da su pirati izvršili svoju misiju i da je vreme za veliki posao. Ubrzo će i to postati jasno. Kada se najavi potpisivanje ugovora s kompanijama kakve su Sony Music ili Virgin, krenuće odlučni udar na pirate. Neće me iznenaditi ako srećni potpisnik takvog ugovora bude neki uspešan poslovni čovek bogatog iskustva koje duboko seže u komunistička vremena, kao i njegov kapital. To da li će biti u stanju da, osim Madonne, Michaela Jacksona i Robbija Williamsa, natukne još neko ime više neće nikoga zanimati.

KRAJ, ILI…: I na kraju, osvrnimo se na početak. Da su se zapadni lideri početkom devedesetih kojim slučajem odlučili za drugačiju strategiju u pregovorima i ubeđivanju ondašnjih nadobudnih nacionalnih vođa, a ne za „štap i šargarepu“, da su imali malo više sluha, a možda i pravih informacija, shvatili bi da na ovim prostorima proporcionalno ima više mladih ljudi koji bolje poznaju njihovu kulturu od onih s kojima žive pod istim krovom. Da su imali nešto više sluha, možda i bolje sagovornike, da su svi zajedno čuli više od tri pesme Boba Dilana, mi danas možda ne bismo patili od inflacije političara i politikanata koji se spotiču na svakom koraku, a sećanja verovatno ne bi bila toliko gorka. Da su imali samo malo više poštovanja za sopstvenu i našu kulturu, ne bi im palo na pamet da i tako strašnim akcijama kakav je napad 1999. daju imena Rock’n’roll i Milosrdni anđeo.

Naša sadašnja politička elita koja tako razdragano pocupkuje na koncertu Zdravka Čolića slab je garant da razume stvarne razloge za postojanje piraterije. Ko ih ne shvata samo slučajno može pravilno da ih reši. Ne može se iz pogrešnih premisa izvesti pravilan zaključak. I kao što vatrogasci znaju da se vatra ne gasi kerozinom, bivši filozofi, a današnji političari, makar bi to morali da znaju.