Dragstor smrti

Bilo je to, ako me nepouzdano sećanje ne vara, negde u proleće 1997. kada sam prvi put nakon rata ušao u Sarajevo, truckajući se sa Vraca u udobnom Centrotransovom autobusu, koji je na tada još ne tako virtuelnoj međuentitetskoj „liniji razgraničenja“ sačekao šarenu ekskurziju iz Srbije i Crne Gore, sačinjenu od novinara, pisaca, umetnika i ponekog Kibicera Opšte Prakse iz Beograda, Novog Sada, Novog Pazara, Podgorice i Prištine. Prijehavši – što bi rekao odavno zagubljeni Štulić B. Johnny – u sadistički razlupan grad, blenuli smo iz autobusa prolazeći pored nekih od simbol-žrtava Opsade: zgrade Oslobođenja, tramvajskog depoa, nebodera znanih kao Momo & Uzeir etc.. Nije prošlo mnogo, a svako je od nas, pjehe i u vlastitoj režiji, obišao i Vijećnicu, i Markale, i ko-zna-šta-još, baš kao da smo nekakvi Morbidni Paraturisti koji su došli da vlastitom ručicom pipnu jedan leš ne bi li se uverili da uistinu ne diše, da je zamah malja kojim je opaučen bio dovoljno jak… Dok smo još uplovljavali u varoš nad kojom je stezao mrak (s celim kvartovima koji su i dalje bili bez ikakvog uličnog osvetljenja) neki je gotovo maloletni beogradski bizgovčić – navodno fotoreporter nečega – gotovo razočarano komentarisao kako grad i nije baš toliko razoren, vi’š ti šta radi belosvetska propaganda, i sve u tom smislu. To ga je koštalo hranjenja porcijom govana u režiji moje skandalozno nevaspitane malenkosti – koja tradicionalno, dosledno i veoma namerno ima kratak fitilj za idiote – a klinac mi se posle svetio otračavajući me kod ostalih učesnika ekskurzije kako sam na nekakvoj sarajevskoj televiziji pričao o Nama Srbima stvari koje se ne pričaju kad Nismo Među Svojima…

SVRABEŽ SAVESTI: Perverzno razočaranje jednog ne baš inteligentnog adolescenta ne bi bilo dostojno ni sećanja, a još manje spomena u ovakvoj prilici, da se u njemu nije mogao prepoznati simptom jedne masovne, pandemijske bolesti, proizašle iz paklene mešavine loše savesti i negovano lošeg pamćenja: da, projekat ubijanja Sarajeva nije bio baš posve savršeno izveden jer, eto, neki su ga ljudi ipak preživeli, i neke su zgrade i nakon njega ostale manje ili više useljive! Gotovo da pomisliš da bi se preživeli trebali osećati nekako krivim što su tako podbacili, što nisu zadovoljili jednu ćiftinsku „projekciju“, koja zapravo i nije tragala ni za čim drugim nego za „potvrdom“ da sve-to-i-nije-bilo-tako-strašno… Malograđanskoj imaginaciji ovakva je kvazirelativizacijska uteha nasušno potrebna, ovakvo joj je merkanje, licitiranje i banalizovanje Zla neophodno kao kiseonik i podsticaj za preventivno oslobađanje od svake moguće „neprijatnosti“ koju bi mogla izazvati nekontrolisana pojava svrabeža savesti. A to je, svakako, bolje sprečiti nego lečiti. Otuda se u „patriotskim krugovima“ ovde već godinama, s upornošću svojstvenom licemernim i slatkorečivim zlikovcima, toliko insistira na svakoj mogućoj, makar i mikronskoj, ma koliko za Celinu Stvari irelevantnoj „pukotini“ u strašnoj, sramnoj i do srži Onog Elementarno Ljudskog optužujućoj priči o opsadi Sarajeva i o sistematskom teroru nad njegovim stanovnicima, odnosno – ostavimo se sada svih blesavih „folklornih“ određenja – nad LJUDIMA koji su imali tu nesreću i „krivicu“ da se zateknu na određenom mestu u određeno vreme. Otuda onolika dokona i mizerna razglabanja o Markalama kao „muslimanskoj režiji“, o ulici Vase Miskina, o ovome i onome… Kao da bi išta od toga, čak i kada bi bilo tačno, moglo da poništi činjenicu četvorogodišnjeg danonoćnog sistematskog iživljavanja fašistoidnih umobolnika nad bezbrojnim hiljadama ljudi koji su im služili kao glineni golubovi, i nad čijom su se patnjom, strahom, glađu, smrzavanjem, povazdan besramno naslađivali i maloumno cerekali s Pala, kroz usta neverovatne antropološke pojave zvane Risto Đogo, i još mnogih njemu sličnih, samo manje „kreativnih“. Kao da bi sve te Smrti U Sarajevu ikada i ikako bile moguće izvan „okvira“ koji je Opsada postavila, i koji je značio automatsko ukidanje svih obzira i svih nasušnih pravila ljudskog – a ne ljudožderskog, dakle – življenja i opstajanja. Zato je TO priča o njima, takvima kakvi su bili, i zato je TO priča o Sarajevu, ne kao o plitkasto idealizovanom i idiličnom gradu rahatluka i merhameta, nego kao o nedužnom mestu (jer, svako je mesto nedužno!) u kojem su živeli i žive ljudi – mnogo, mnogo ljudi! – koje su neki drugi ljudi, sve vreme jako dobro znajući šta rade, u dragstorskom ritmu temeljito zatirali, a sve tobože u ime Nas Nevinih U Ludnici, nas koji smo, u ogromnoj većini, za sve to vreme Gledali Svoja Posla… Sve drugo što bi se o tome moglo reći, i tada i danas, tek su verbalne kerefeke. A te su kerefeke potrebne onima koji samo kerefeke i mogu da prilože u svoju odbranu – pred ljudima, pred Hagom, pred Bogom, sasvim svejedno.

SINDIKAT ZLOČINA: Nemam nameru da ovde podsećam na statistiku zločina, inače više nego „impresivnu“ (dovoljno je reći da 1800 dece nije preživelo Ubijanje Grada): oni koji do sada nisu „naučili“ tu statistiku, nikada je naučiti neće, ma koliko im bila ponavljana, jer ne žele da je nauče, jer su izabrali da o tome ne znaju ništa, ili – još gore – da „znaju“ Gomilu Ugodnih Laži, onih kojima se brzo i efikasno propire savest, ispire mozak i unapred zatire svaki „izdajnički“ embrion osvešćene i odgovorne ljudskosti. Ali, nije to samo sada, Posle Svega, tako: treba reći, ne u ime moralističke i „pravedničke“ strogosti, nego u ime lako proverljivih činjenica i zdrave pameti, da je svako i svačije Neznanje u Srbiji – od 1992. do danas – o onome što se događalo sa Sarajevom u njemu (i s Bosnom uopšte) bilo isključivo stvar slobodnog izbora. Bilo bi zaista preterano reći da su fakta o Sarajevu građanima Srbije baš nuđena na tacni – naravno da je sindikat zločina zvan „režim Slobodana Miloševića“ besramno lagao o tome, kao i o svemu drugom – ali se za saznavanje pouzdanijih podataka trebalo „pomučiti“ toliko malo (recimo, otići do prvog kioska ili namestiti tranzistor na neku SW frekvenciju) da je svako ko „nije ništa znao“ ili je „bio u zabludi“ svesno ili podsvesno Izabrao Stranu. I usput iscrtao upečatljiv autoportret.

HLADNI KIBORG: Čovek koji je stajao iza svega sada se patetično kočoperi i prenemaže po Hagu, hladan i prezriv kao kiborg na ego-tripu; duet njegovih glavnih saizvršilaca vileni po bosanskim šumama kao demonski Bob iz Twin Peaksa, a barem jednog od njih je koliko do juče čuvala i pazila – ‘ajde da verujemo da to više ne čini – vojska jednog demokratskog poretka, koji je dobio mandat da raskrsti sa zlikovcima!!! Onaj utamničeni postao je odavno opšteomražen, ali uglavnom iz razloga koji imaju najmanje veze sa Sarajevom ili Srebrenicom, na primer; ona dvojica „šumara“, kao nekakvi naci–Zagor i naci–Čiko, bauljaju dubokim balkanskim Darkvudima, i dalje obožavani od Beslovesne Gomile koju valjda seksualno-paganski uzbuđuje ljudska krv na njihovim ručerdama.

Desetine je puta od onomad, od šestog aprila devedeset i druge, snijeg pao na behar, na voće, zakrpljeno je Sarajevo koliko se god moglo i stiglo, a i Beograd je sebi konačno pružio nekakvu šansu. Od Zlopamćenja Autosakralizovane Žrtve nema vajde, i na njemu profitiraju samo secikese, lupeži i ubice; zato tog Zlopamćenja u Sarajevu gotovo da i nema, bar ne među „običnim“ svetom (a ima ponegde u salonskim političko-medijskim mešetarnicama), uverio sam se mnogo puta. Ali, da ostavimo to onima koji su izdurali Opsadu: „naš“ posao, na ovoj strani Drine, nije borba protiv Zlopamćenja, nego protiv Zaborava: ovdašnje secikese, lupeži i ubice u organizovanom Zaboravu pronalaze svoj interes. Zato ih treba stalno podsećati na to ko su i šta su, tek da se ne zanesu i pomisle da ono što o sebi misle može ikada da prođe kao istina i beleg života i smrti na Balkanu, na kraju XX veka. Jer, istina je o njima ispisana tragom ljudske krvi, na onom mostu na Miljacki na kojem su Admira i Boško ostavili svoje živote, žrtvovane u piru Ljudoždera. I ta istina će im suditi, ako ih Sud i mimoiđe.