Novinarka Tamara Skrozza u članku o televizijskom nastupu predsednikove savetnice Suzane Vasiljević ponovo piše o intervjuu koji sam za „Politiku“ uradio sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem u aprilu 2008. godine.
Skrozza navodi da „i dalje stoji iza svog teksta“ o tom intervjuu objavljenog u „Vremenu“ 17. aprila iste godine i da „i dalje smatra da se nekorektno i nedopustivo ponašanje savetnika (Nebojše Krstića) „kažnjava“ posebnim tekstom, antrfileom, bojkotom, bilo kako osim citiranjem interne komunikacije koja se dešavala tokom intervjua“.
Verujem da javnosti i kolegama, pa i Tamari Skrozzi, dugujem podsećanje na ono što se desilo u kabinetu predsednika Tadića aprila 2008. godine i nešto kasnije, pogotovo zbog toga što su neki od aktera i dalje važni u političkom životu, što je i dalje potrebno objašnjavati šta je cenzura i da ne postoji „interna komunikacija tokom intervjua“.
Predsednik Republike je krajem marta 2008. godine poslao pismo glavnoj urednici „Politike“ Ljiljani Smajlović zatraživši da državnim organima „hitno dostavi“ dokaze na osnovu kojih je pisan tekst o imovini preminulog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. I pre nego što je pismo stiglo do glavne urednice, objavile su ga novinske agencije bliske vlasti, čime je pojačan pritisak na uređivačku politiku najvažnijeg srpskog lista.
Ljiljana Smajlović je Tadiću odgovorila da novine ne rade za državne organe, već za čitaoce. „Neka nadležni državni organi rade svoj posao, a novinari ‘Politike’ će da rade svoj, u skladu sa zakonom i etičkim standardima. Nadam se da ih vaša intervencija s vrha državne i političke vlasti neće zaplašiti. Iskreno verujem da vam to nije ni bila namera“, napisala je Smajlović.
U toku je bila izborna kampanja posle iznenadne ostavke Vojislava Koštunice na mesto premijera, i Nebojša Krstić nam je predložio intervju s Borisom Tadićem, koji bi bio predizborni ali i prilika da se raščiste odnosi kabineta predsednika sa „Politikom“. Prihvatili smo ponudu.
Tokom intervjua, savetnik Krstić dobacivao je i odgovarao na pitanja umesto predsednika, sedeći u fotelji pored njega i mene. To je u jednom trenutku postalo neprijatno i Tadiću, pa mu je odbrusio: „Ja odgovaram.“
U skladu sa dobrom novinarskom praksom, intervju je pre objavljivanja poslat savetniku Krstiću kako bi proverio da li su predsednikovi odgovori tačno preneti. Krstić je, međutim, uzeo sebi za pravo da izbaci cele delove intervjua, uključujući i predsednikovu tvrdnju da je glavna urednica „Politike“ „krivotvorila“ njegovo pismo, a da je novinarka „Politike“ koja je uzela izjavu od jednog funkcionera Demokratske stranke počinila „teško krivično delo“ neovlašćenog snimanja razgovora. Ni ja, kao autor intervjua, ni Ljiljana Smajlović, kao glavna urednica, nismo prihvatili Krstićevo krivotvorenje razgovora s predsednikom. Objavili smo ceo intervju onako kako je tekao, sve sa upadicama savetnika Krstića.
To se nije dopalo ni Tadiću, ni Krstiću, a ni Tamari Skrozzi, koja u „Vremenu“ od 17. aprila 2008. objavljuje jednostrani komentar / analizu pod naslovom „Stenogram iz Predsedništva“ sa tvrdnjama da je „Politika“ prekršila sva novinarska pravila. Skrozza je tada napisala – a i danas „stoji iza svog teksta“ – da je praksa domaćih ali i „većine stranih medija“ da dozvole sagovorniku da „iz svojih odgovora izbaci šta želi ili da u njih ubaci nešto što smatra značajnim“. Moj razgovor s predsednikom nazvala je „svađom“, dodala da „opšti ton intervjua prevazilazi dopuštenu (i čitaocima uvek atraktivnu) formu konfrontirajućeg razgovora“, da „nekako ne priliči listu koji ima ugled kakav ima ‘Politika’“ i da se od medija kakav je „Politika“ „očekuje da pokaže makar elementarno poštovanje prema instituciji predsednika Republike“.
Skrozza se te 2008. čudi „kako je ovaj intervju uopšte objavljen“: „Kabinet predsednika Tadića, baš kao i neki drugi viđeniji kabineti u Srbiji, poznat je po detaljnim autorizacijama i pažnji posvećenoj svakoj reči, a to se ovaj put očigledno nije dogodilo. Izvori „Vremena“ iz pomenutog kabineta potvrđuju da autorizacije nije bilo – kako se navodi, „prepoznali su zlu nameru“, pa su od autorizacije odustali.
Skrozza nije pozvala ni autora intervjua ni glavnu urednicu da proveri tvrdnje svog izvora, prostor u novinama dala je samo istomišljenicima i izvoru iz kabineta (Nebojši Krstiću?) koji su napali „Politiku“, tvrdeći da objavljivanje intervjua nije bilo u skladu s pravilima novinarstva.
„Autorizacija“ kakvu podrazumevaju koleginica Skrozza i Nebojša Krstić ne razlikuje se od cenzure. Ni u jednoj slobodnoj zemlji novinar ne bi dozvolio sagovorniku ili njegovom savetniku da menja odgovore, izbacuje delove intervjua ili da zahteva da se intervju ne objavi. I zanima me gde mogu da pronađem definiciju „interne komunikacije“ u intervjuu ili je to kovanica koju je Skrozza smislila da bi i danas opravdala Krstićevo pravo da „autorizuje“, odnosno cenzuriše.
Pre intervjua s Tadićem uradio sam nekoliko intervjua s predsednicima država i nijednom se njihovi savetnici nisu nalazili u prostoriji u kojoj su intervjui vođeni, a kamoli da su sebi dopustili da ometaju intervju i odgovaraju u ime predsednika. Zbog verodostojnosti, kao i zbog potrebe da se javnosti predoči taj neobičan odnos predsednika i njegovog savetnika za medije, Krstićeve intervencije morale su da se nađu u intervjuu.
A kad smo kod poštovanja prema instituciji predsednika Republike, i dalje verujem da je minimum poštovanja da verno prenesete ceo tok intervjua i da ne pristanete na cenzuru. S ovim bi se danas, pretpostavljam, Tamara Skrozza složila. Ali ne i pre deset godina.
Tada joj je savetnik Krstić bio relevantan sagovornik i pored svih dokaza da se on i kabinet predsednika obračunavaju s neposlušnim novinarima. Skrozza u decembru 2009, pošto je Ljiljana Smajlović – dobrim delom i zbog intervjua koji je Skrozza kritikovala – smenjena s mesta glavne urednice „Politike“ i baš u vreme dok se Tadićev kabinet rešavao preostalih „politički nepodobnih“ novinara iz ovog lista, objavljuje intervju s Krstićem i dozvoljava mu da komentariše „Politikin“ intervju s Tadićem.
„Bio je to jedan od retkih neprofesionalnih i tendencioznih intervjua i on je bio sramota za novine i za urednika koji su ga takvog objavili. To je ocena većeg broja ozbiljnih novinara, a ne moja. Ali, sve to ide u rok službe. Moja uloga je uglavnom tehnička, u organizacijskom smislu. Dakle, ne naročito značajna“, izjavljuje tada Krstić, nazvan u naslovu „autsajderom sa Lekinog brda“. Skrozza „autsajdera“ ne pita ništa o pritiscima kabineta na uređivačku politiku i o otpuštanju novinara iz „Politike“, verujući Krstiću na reč da mu je uloga „uglavnom tehnička, u organizacijskom smislu“.
Šta se to promenilo kad je Tamari Skrozzi savetnik predsednika Tadića bio relevantan sagovornik, a poslednjih godina zamera kolegama koje razgovaraju sa savetnicom predsednika Vučića? Samo predsednik. Da neko danas napravi intervju sa Suzanom Vasiljević kakav je ona napravila s Nebojšom Krstićem ne postavivši mu nijedno provokativno pitanje, Skrozza bi nema sumnje tog novinara napala u „Vremenu“.
Kaže Skrozza „kad bi se danas neki medij usudio da u zagradama objavi svoju komunikaciju sa savetnicom Vasiljević, kad bi se drznuo da opiše sve što se dešava iza zatvorenih vrata, tokom organizacije predsedničkih putovanja, šta se dešava s novinarima koji „zgreše“… ne bi od tog medija ni kamen na kamenu ostao“.
Skrozza i mnogi drugi novinari koji su podržavali tadašnji režim okretali su glave dok su Tadić, Krstić i ostali iz Demokratske stranke „kamen po kamen“ razgrađivali kritičke medije. Neke kolege su zdušno, kao politički komesari, pomagale režimu u tom poslu.
Kao predsednik Udruženja novinara Srbije i urednik „Pištaljke“, jednog od medija sa spiska koji je savetnica Vasiljević pokazala u „Insajder debati“, znam da se ni 11 godina od mog intervjua s Tadićem situacija u medijima nije bitno popravila i da su za to, između ostalih, odgovorni i predsednik Vučić i savetnica za medije Vasiljević. Ono što je drugačije jeste da je Udruženje novinara Srbije jače nego što je bilo tada, kada je NUNS bio miljenik vlasti, funkcioneri NUNS-a politički komesari u glavnim medijima, a država u saradnji s NUNS-om pokušavala da otme imovinu Udruženja novinara Srbije.
Zato mogu da garantujem da će Udruženje novinara Srbije podržati svakog novinara i svaki medij koji kritikuju vlast i da neće ćutati ako bilo koji kolega zbog svog rada trpi politički progon.
Dosta nam je društveno-političkih radnika i političkih komesara u novinarstvu.
Autor je glavni i odgovorni urednik „Pištaljke“ i predsednik Udruženja novinara Srbije
