Na presudu Beogradskog okružnog suda Vrhovnom sudu Srbije podneli su žalbe i tužilac i branioci četvorice bivših čelnika Resora državne bezbednosti – Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića, osuđenih zbog odavanja državne tajne na po godinu dana zatvora, s tim što je Ćurčić dobio četiri meseca više.
Prvostepeni sud je „bez ikakve sumnje i sa najvišim stepenom sigurnosti utvrdio činjenično stanje koje je navedeno u izreci presude“, što zapravo znači da su optuženi neovlašćeno nepoznatim licima učinili dostupnim podatke koji su im bili povereni, a koji predstavljaju državnu tajnu, jer su po dogovoru skenirali i nasnimili na tri istovetna kompakt diska sadržaj petnaest osnovnih tajnih dosijea lica iz javnog, političkog i kulturnog života Srbije – Vladana Batića, Nebojše Čovića, Vuka Obradovića, Srđe Popovića, Zorana Đinđića, Vesne Pešić, Vojislava Koštunice, Dragana Milovanovića, Dragoljuba Markovića, Žarka Koraća, Milana Protića, Milana Jovanovića, Ivana Marovića, Slobodana Homera (sudija Sonja Manojlović je najverovatnije mislila na Slobodana Homena budući da Homer, koliko se zna, nije bio u opoziciji i da je odavno umro, ukoliko je uopšte postojao – prim. aut.) i Čedomira Jovanovića. Potom su, navodno, identična tri diska sa oznakama „državna tajna“ dobili Nikola Ćurčić, Rade Marković i Branko Crni, a Marković i Crni su svoje primerke izneli iz prostorija DB-a i tako stvorili mogućnost da neovlašćena lica saznaju sadržaj, što po oceni suda predstavlja odavanje državne tajne. Podatke narezane na diskovima može da pročita samo onaj ko za svaki disk zna šifru, odnosno različitu prostoproširenu rečenicu, lako pamtljivu kako korisnik ne bi mnogo lupao glavu pri otvaranju diska.
SKENIRANJE: U celoj ovoj akciji izvesno je jedino da su diskovi sa sadržajima bili načinjeni. Sve ostalo je sporno, tvrde branioci osuđenih. Glavni posao skeniranja dosijea i narezivanje sadržaja iz njih na diskove obavio je tadašnji načelnik Pete uprave (analitika) resora DB-a Miloš Teodorović, inače glavni svedok optužbe koji je tvrdio da je to učinio po naređenju Nikole Ćurčića, tadašnjeg zamenika načelnika RDB-a Radomira Markovića. Ćurčić tvrdi da je Miloš Teodorović predložio da se nabavi skener kako bi se obavilo skeniranje dokumentacije radi čuvanja, što je Ćurčić prihvatio jer se događalo s vremena na vreme da ponešto iz dokumentacije nestane ili procuri u javnost.
„O tome sam razgovarao samo sa Teodorovićem, nikad sa načelnikom Markovićem i Brankom Crnim. Teodorović mi je doneo jedan disk uz objašnjenje da je to za mene kao zamenika načelnika Markovića. Rekao sam mu da idem u penziju i da ga preda novom zameniku koji bude postavljen, te je on odneo diskove“, tvrdi Ćurčić.
Čin vraćanja diska Teodoroviću, po oceni optuženih, apsolutno ruši koncepciju tajne zavere trojice okrivljenih da počine krivično delo odavanja državne tajne. Teodorović tvrdi da je u kancelariji Marijana Zovića, šefa kabineta načelnika Markovića, tri inkriminisana diska predao Markoviću i Ćurčiću, s tim što je Ćurčić rekao da će on treći disk predati Branku Crnom. Međutim, sledeći put Teodorović menja iskaz. Kaže: „Treći disk sam ja predao Branku Crnom“ što sudu nije smetalo da mu bespogovorno veruje, iako je više nego očigledno da je kompletan aranžman bio skovan kako bi optuženi bili strpani u zatvor i da je izmena iskaza svedoka Teodorovića obavljana u hodu zavisno od promene situacije tokom istrage i procesa, zaključuju neki od trojice okrivljenih.
Zović je, međutim, bio kategoričan pred sudom: „Nikad se nije dogodilo da nečelnik Marković sa zamenikom Ćurčićem bude u mojoj kancelariji kad je u nju dolazio Miloš Teodorović.“ Zanimljivo je da je sudija previdela ovaj detalj i analizirajući ocene iskaza svedoka Teodorovića navela u presudi da se Zović „ne seća“ da je Teodorović dolazio u njegovu kancelariju kada su u njoj bili Ćurčić i Marković.
PROCEDURA: Tokom istražnog postupka istražni sudija pitao je jednog od okrivljenih: „Zašto bi Teodorović kao svedok lagao?“ „Zato što je to njegova jedina šansa da ne sedne na optuženičku klupu“, odgovorio je okrivljeni. Reč je o tome da je Teodorović direktno kršio zakon, nije se držao propisa o čuvanju državne tajne i stroge procedure zaduživanja i razduživanja materijala sa naznakom „državna tajna“. Kao načelnik Pete uprave Teodorović je bio dužan i odgovoran, odnosno morao je da u svoj delovodnik zavede koji materijal se šalje, kome, da upiše datum i broj uz obavezni potpis primaoca, a što nije činio. Međutim, sud na tu temu nije hteo da raspravlja, niti je potezao važno pitanje: ko je bio dužan da se stara o realizaciji propisane procedure, odnosno ustupanja materijala (dosijea) sa naznakom „državna tajna“. Teodorović je navodno jedan disk dao Branku Crnom koji mu nije bio nadređen i to bez zaduženja i objašnjenja, što je nezamislivo, budući da je reč o tzv. finalnom dokumentu strogo zaštićenom u Petoj upravi iz koje može da izađe i bude dat nekom u državnoj bezbednosti na korišćenje isključivo po propisanoj proceduri.
„Nikad od Teodorovića, Ćurčića ili bilo kog drugog nisam dobio nikakav kompakt-disk. A i da sam dobio, morao bih da se s njim zadužim uz potpis i revers“, tvrdio je Crni.
Konstataciju da su kompakt-diskovi izneti iz službenih prostorija branioci okrivljenih ne mogu ni da komentarišu jer ne znaju kako je do takvog saznanja prvostepeni sud došao. „Jedino ako sud zna nešto o čemu nije raspravljano u istrazi i na glavnom pretresu“, primećuju branioci. Inače, konstatacija suda da su diskovi izneti iz prostorija DB-a puka je pretpostavka koja nema osnova ni u jednoj činjenici. Zapravo, nema nijednog validnog dokaza da su okrivljeni uzeli diskove a najmanje da su ih izneli.
ŽALBE: „Prvostepeni sud ne objašnjava logično zašto je punu veru poklonio Milošu Teodoroviću koji je imao razloga da ne govori istinu da bi izbegao krivičnu odgovornost“, kaže jedan od branilaca okrivljenih naglašavajući da je sud morao sa puno rezerve da uzme u obzir Teodorovićev iskaz, a ne da takav iskaz, po tvrdnji suda, bude kostur dokaznog postupka. „Jer ako je kostur dokaznog postupka jedna ovakva izjava, onda nam je jasno zašto je prvostepena odluka ovakva kakva jeste.“
Na presudu Okružnog suda žalio se i tužilac Siniša Simić tražeći da se okrivljenima povećaju kazne i da Vrhovni sud preinači oslobađajuću presudu Okružnog suda kojom je Radomir Marković oslobođen optužbe za neovlašćeno držanje vatrenog oružja. Simić je u žalbi napisao: „Radi se o vatrenom oružju nepoznatog porekla koje je pronađeno kod optuženog, te činjenica da je on bio starešina resora DB-a, ovlašćeno službeno lice, ne znači i mogućnost da poseduje oružje kako je to učinio. Iz ovakvog zaključka prvostepenog suda proizlazilo bi da svaki starešina, bilo MUP-a ili Vojske Jugoslavije ima neograničenu mogućnost da poseduje svaku vrstu naoružanja kojim je naoružana njegova jedinica, tako na primer, tenk, avion, mitraljez i drugo…“
U odgovoru na tužiočevu žalbu, branilac Radomira Markovića, advokat Dušan Mašić, piše: „Nisu tačni navodi u žalbi da je oružje nepoznatog porekla, a tvrdnja tužilaštva da je Radomir Marković optužen samo za oružje koje nije vlasništvo MUP-a opovrgnuta je na glavnom pretresu kada je odbrana dostavila revers za revolver ‘ruger’, koji se prvi nalazi u optužnici i za koji je na upit suda od MUP-a stiglo obaveštenje da se Radomir Marković ne duži sa tim oružjem. Revers je pripadao MUP-u i iz toga se videla zla namera ili da ne postoji tačna evidencija MUP-a Srbije. Neverovatno je da zamenik Okružnog javnog tužioca koji postupa u ovom predmetu iskazuje toliko neznanje, te u žalbi meša oružje i oruđe jer po njemu bi svako ko upravlja avionom verovatno trebalo da ima oružni list. Za nauk tužiocu, avion kao oružje koristili su u II svetskom ratu samo kamikaze, a u novijoj istoriji teroristi. Odbrana ne zna nijedan pravni stav da su avion i tenk u bilo kojoj zemlji oglašeni za oružje.“
Kao što se zna suđenje je bilo zatvoreno za javnost, što je decenijama unazad bila uobičajena praksa kad nisu čista posla i kad od javnosti treba sakriti tok procesa, a sve sa pokrićem da je reč o državnoj tajni i interesima države. Ostala su u sećanju suđenja većoj grupi pripadnika DB-a koji su svojevremeno otvarali pisma i pakete poslate iz inostranstva našim građanima i iz njih uzimali devize i stvari a često odnosili kompletne pakete. Bili su kažnjeni simboličnim kaznama, a sud nije javno obelodanio presudu iako je na to bio obavezan po Zakonu o krivičnom postupku. Ili kad je jedan od Jermena koji su ubili turskog ambasadora u Beogradu bio osuđen i zbog ubistva jednog našeg građanina koga su zapravo usmrtili policajci u civilu misleći da je on jedan od atentatora. A nalaz balističara ukazivao je da je nesrećni mladić koji je jurio Jermene ubijen hicima iz pištolja manjeg kalibra nego što je bilo oružje atentatora. I jedan i drugi sudija posle ovih procesa napredovali su postavljenjem u Vrhovni sud Srbije. A i sa zločinom na Ibarskoj magistrali nisu baš čista posla. Postoje jake indicije da su u likvidaciju četvorice pripadnika SPO-a umešani još neki ljudi koje vlast očigledno štiti ne dozvoljavajući da se krivično gone. Formulacija da je reč o državnoj tajni i odluka da se sa suđenja isključi publika predstavlja čistu prevaru kako bi se izbegla kontrola javnosti i iznošenje istine.
U resoru RDB-a postoje samo dve funkcije koje imenuje Vlada SR Srbije: načelnik resora i njegov zamenik. Svi ostali zaposleni u DB-u su takozvana raspoređena lica koje imenuje načelnik resora. Ipak, zamenik okružnog javnog tužioca Siniša Simić (posle ovog procesa postavljen za republičkog javnog tužioca) koristi svaku priliku čak i u žalbi na presudu, da o okrivljenima govori kao o funkcionerima, što je, smatraju okrivljeni, smišljeno da bi kazna bila što veća.