Do kraja nasilja

„Zašto tučeš tu decu! Kako te nije sramota!“, vikala je pre nekoliko dana uzbuđena žena ispred prodavnice u Višnjičkoj banji, jednom od beogradskih naselja. Dobro obučen muškarac pedesetih godina, koji bi u nekoj drugoj situaciji delovao kao pristojan, miran komšija, udaljavao se brzim korakom sipajući psovke i noseći u rukama dugačak prut. „Svaki put kada dolazi ubere prut i onda nas udari. Bežimo uvek od njega, ali sada ga nismo videle“, pričale su dve desetogodišnje romske devojčice koje ponekad prose ispred prodavnice.

Ovako nešto za medije nije vest, sve deluje kao mučan, ali banalan incident. Vest je, međutim, to da su u noći između 10. i 11. avgusta, posle opijanja u parku u Ulici Ivana Ribara u Novom Beogradu, Dobrica L. (21), Dalibor V. (21), Milan J. (18) i maloletni G.M. (17) došli do romskog naselja, gde je Dobrica L. upaljačem zapalio najlon kojim je bila obložena baraka Save I. Onda su otišli do obližnje zgrade, odakle su vikali i vređali Rome. Grupa Roma je krenula za njima, a kada su ih sustigli izbila je tuča u kojoj su pomenuti mladići napali Savu, nanevši mu povrede opasne po život. Beogradska policija je podnela krivične prijave protiv osumnjičenih za napad zbog osnovane sumnje da su izvršili krivična dela nanošenja teške telesne povrede i izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Zajedničko za ova dva slučaja je to što su oba puta meta agresije bili Romi. Beogradska policija je prošle nedelje zabeležila pet napada na Rome, a Srđan Šajn, predsednik Romske partije i poslanik u Skupštini Srbije, kaže da se prema podacima stranke takvi napadi u Srbiji događaju u proseku jednom dnevno. Šajn u izjavi za „Vreme“ kaže da veruje da je broj napada na Rome isti kao i ranije, ali da Romi napade na nacionalnoj osnovi sada mnogo više prijavljuju. To objašnjava porastom poverenja u državne institucije u romskoj zajednici, mada na produbljivanju tog poverenja mora još puno da se radi. Šajn kaže i da u nekim sredinama policija profesionalno i na pravi način reaguje na svaki slučaj nasilja prema Romima, ali da su još uvek relativno česti i slučajevi gde i sami policajci iskazuju rasizam u postupanju sa Romima.

Stiče se ipak utisak da postoji čudna podudarnost između intenziviranja napada i pretnji i priče o skorašnjem raseljavanju Roma iz slama ispod mosta Gazele u Beogradu. Vlasti su objavile plan o raseljavanju tog naselja, ali ne i tačne lokacije na koje će se Romi preseliti, mada su neki delovi Beograda pominjani u tom kontekstu. Na primer, Borča u kojoj je pre nekoliko dana na jednoj romskoj kući osvanuo grafit „Smrt Romima“, Zemun, gde je 16. avgusta pretučen Femija Bajrami, Novi Beograd, gde su napadi i pretnje takođe česta pojava.

Gradske vlasti su 2005. godine zbog svakodnevnih protesta građana u naselju Dr Ivan Ribar odlučile da Rome koji žive ispod Gazele ne presele u to naselje. I u to vreme se znatno povećao broj nasrtaja na Rome. Zabeleženi su napadi u naselju na starom Sajmištu, na Bežanijskoj kosi. U ulici Tošin bunar u Novom Beogradu, tada je na jednu od kuća bačen Molotovljev koktel, a žitelji su više od nedelju dana bili na meti nepoznatih napadača. Tada je u Beogradu za dva meseca bilo četiri pokušaja spaljivanja romskih naselja.

Najava raseljavanja možda intenzivira nasilje, ali ono je uvek prisutno. U 2007. napadi na Rome su zabeleženi u Nišu, Leskovcu, Kikindi, Rumi, Boljevcu, Obrenovcu… Pažnju javnosti izazivaju samo najradikalniji slučajevi, poput onog kada su 1997. u Beogradu dva skinhedsa nasred ulice na smrt pretukla trinaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića. Građani su tada masovno osudili ovaj jeziv čin. Mnogi drugi slučajevi – poput prebijanja čistača ulica, ili napada na Šabana Mujarića, koga su 2001. u jednom beogradskom naselju trojica mladića držali iznad vatre, a potom u nju bacili, i koga je smrti spasao slučajni prolaznik – ostaju zabeleženi samo kao kratke, pomalo bizarne vesti.

Toga su svesni i mnogi Romi. Stanovnici slama ispod Gazele kažu da izbegavaju da noću sami prelaze ulicu koja ih deli od Sava centra, jer se često dešava da budu napadnuti od strane „nekih mladića iz blokova“. Na pitanje da li prijavljuju incidente, sležu ramenima i kažu da to uglavnom ne čine. „Koja je korist od toga? Čuvamo se sami, tako je najbolje.“

Svi se slažu da bi efikasnije akcije policije u otkrivanju počinilaca napada na Rome, njihovo strože kažnjavanje i donošenje antidiskriminacionog zakona pomogli u poboljšanju situacije, ali da je to tek deo rešenja. Kompletnu sliku mora da menja i stalan rad sa stanovništvom, u cilju smanjivanja zida predrasuda podignutog oko Roma. Bez toga, i nad Srbijom će ostati zloslutna senka događaja koji je nedavno šokirao Rusiju, video-snimka koji se pojavio na internetu na kome se prikazuje okrutno pogubljenje dva azijska imigranta, obojice tamnoputih, od strane maskiranih osoba koje se predstavljaju kao ruski nacisti. Možda se nekome to predviđanje čini preteranim, mnogi su skloni da veruju da napade na Rome izvode samo pijani životni marginalci, od kojih većina svoje nebulozne ideje iznosi na polupismenim pronacističkim sajtovima, poput Stormfronta (vidi okvir). Međutim, od udaranja prutom ispred prodavnice do brutalnog, smrtonosnog nasilja je mali korak, a suština oba ta čina je ista. Taj korak je mogao biti pređen još kada je planula najlonska baraka u Novom Beogradu, da je u njoj bio neko ko nije mogao da izađe brzo kao Sava I.