Divlja horda

Dok policija obilazi grad u potrazi za onima koji bi mogli da budu označeni kao organizatori ili inspiratori nasilja na beogradskim ulicama u prošlu nedelju i dok sudije Ustavnog suda peglaju toge pre nego što nam saopšte napokon da li će neke desničarske organizacije i navijačke grupe biti zabranjene, oni koji su u pritvoru verovatno i sami analiziraju u šta su se upustili kada su krenuli da sruše policijske kordone i pokažu homoseksualcima u Srbiji šta misle o njima.

Trinaest meseci posle prebijanja na smrt navijača francuskog Tuluza Brisa Tatona u centru Beograda, huligani su imali svoj novi performans koji je preko 100 policajaca oterao u bolnicu, a nekoliko stotina svojih članova u pritvor. Nova hapšenja se čekaju, javnost bi htela da vidi ko je zaista organizovao najveći huliganski napad na Beograd, koja je uloga nekih političkih partija, nekih delova bezbednosnih „struktura“ i crkve, koja je osveštala stav da je homoseksualizam bolest koja preti da uništi Srbiju.

Primeri iz prošlosti, zasnovani na iskazima i iskustvima onih koji su optuženi za „huliganizam“ (takva kvalifikacija ne postoji u Krivičnom zakoniku), mogu da nam delimično dočaraju profil ličnosti koja je proteklih godina u više navrata pokazala da je rešena da ruši sve pred sobom štiteći se ideologijom odbrane krvi i tla.

Kao što sada vidimo iz policijskih i novinskih izveštaja i kao što je svako mogao da se uveri ako je bio na ulicama Beograda poslednjih godina kada su grupe huligana pokušavale da „uzmu stvari u svoje ruke“, uglavnom imamo posla sa osobama koje su stariji maloletnici ili mlađi punoletni koji imaju između 16 i 24 godine. Oni čine huligansku pešadiju, dok predvodnike čine bilo oni koji su vodeći ljudi pojedinih „desničarskih organizacija“, bilo lideri navijačkih grupa.

Pripadnike pešadije je nemoguće postaviti u istu ravan i zato su tumačenja koja idu u pravcu „nezadovoljnika koji nemaju perspektivu“ poprilično usiljena i žele da usmere problem ka ekonomiji svakodnevice o kojoj ti „omladinci“ po pravilu ne razmišljaju. Oni sede u pritvoru i čekaju da se neko postara za njih, bilo od vođa, bilo iz policije sa kojom će možda biti moguće napraviti neki dogovor oko dalje saradnje u zamenu za blažu kvalifikaciju dela.

Reporter „Vremena“ je razgovarao sa roditeljima nekih huligana kojima se sudi za učešće u grupi koja je optužena za prebijanje na smrt Brisa Tatona i tu nije bilo „socijalnih slučajeva“. To su mladići iz „dobrih kuća“, koje je, kako roditelji tvrde, neko zaveo i „skrenuo na pogrešan kolosek“. Jedan od njih je trebalo da nastavi školovanje u inostranstvu, imao je tu opciju, ali je odustao jer „nije mogao da napusti klub koji voli“.

Da li roditelji znaju šta im deca rade? „Govorio mi je da ide kod tog nekog druga u Sremčicu da pišu slogane jer ima lep rukopis“, rekao je reporteru „Vremena“ jedan od roditelja objašnjavajući činjenicu da nije imao pojma čime se bave članovi navijačkih grupa.

Slučaj ubistva Brisa Tatona prošle godine bila je taktično-pokazna vežba, koja je pokazala na koji način se organizuje huliganski napad: vođa zove, određuje mesto sastanka, deli „oružje“, određuje pravce iz kojih se napad odvija, a pešadija bespogovorno sluša, jer ako bi neko odbio, bio bi proglašen za „sisu“, izdajnika i verovatno bi bio pretučen na licu mesta. Sve ovo se ponovilo i 10. oktobra povodom gej parade.

Taktičko-pokazna vežba većih razmera sprečena prošle godine, pokazala se ove jeseni u punom sjaju: huligani su napadali sa raznih strana vođeni rukom koja nije samo ideološka. Za nekoga ko ima 20 godina i manje ili koju više tuča sa „murijom“ jeste dobar način da se čovek zabavi i to postoji u skoro svim zemljama EU, da ne idemo dalje. Ali, ono što je ovde posebno interesantno jeste interes pravih organizatora koji ne može da bude odvojen od neke političke agende.

Na tom mestu profil „ozbiljnog huligana“ postaje zanimljiv jer tu vidimo neke starije momke koji su davno prestali da se „makljaju“ po ulicama i parkovima i koji vode neke poslove. „Nose se lepo“, voze automobile koji imaju veću kubikažu od autobusa GSP-a, sede u glavnim beogradskim kafićima i restoranima, pomažu izgradnju pravoslavnih hramova, vode svoju decu na tenis i engleski, plaćaju infostan i struju i daju dvesta dinara mesečno za održavanje zgrade u kojoj stanuju. Izgledaju kao veoma uzorni građani. Oni su „videli sveta“, vrlo dobro znaju šta je organizovano društvo jer mnogo njih „operiše“ po Švajcarskoj i Holandiji ili prenosi u patikama kokain iz Južne Afrike u Evropu. Policija i sve srpske „udbe“ znaju sve o njima, ali ih ne diraju. O njihovim vezama sa upravama klubova, političkim partijama i kriminalnim grupama bilo je mnogo reči, ali su izostale presude za dela iz oblasti kriminala kome su te vođe sklone.

Priroda delovanja huliganskih grupa je takva da tu ne postoji mogućnost iskakanja, odnosno, da se nešto dešavalo bez znanja „velikih vođa“: na tribini ne dobijaju batine klinci koji počnu da viču „uprava napolje“, a da to nije bilo dogovoreno na „višem mestu“. Obična provera imovine tih pedesetak ljudi koji se pojavljuju kao neformalni lideri navijačkih grupa bi pokazala da to što imaju i voze ne odgovara prihodima koje prijavljuju, to je tako jednostavno.

Međutim, to se nikako ne dešava i oni čija se imena sporadično pojavljuju u srpskim medijima bi mogli da tuže zbog uvrede časti i ugleda ili, jednostavnije, nalupaju nekoliko novinara koji su se usudili da ih stave u takav kontekst. Sada ćemo svi čekati na odluku Ustavnog suda kao da je delovanje koje je u suprotnosti sa Ustavom gore od činjenice da neko može da organizuje neku grupu koja će ići po gradu i terorisati one koji im ne izgledaju normalno. Je li to normalno?