Dinkić i građanin Tata

Kampanja se baš zahuktala, gde god kreneš, gde god pogledaš, političar. Ali samo najjači, što će reći partije koje sigurno ulaze u parlament, stižu svuda. I kako to izgleda – standardno, aktivisti noć pred dolazak stranačkih prvaka izlepe plakate, izbace štandove, pa se lideri sretnu sa građanima, pa im se reknu sa govornica, uglavnom u zatvorenom prostoru, jedino Vuk, i Velja mu, verni trgovima. Ima tu raznih tehnika, eto, recimo, Dušan Mihajlović se setio da se preko ekrana obrati i gluvima. Da li će još koja ovca progutati liberalsku „Crnu ovcu“ – a simbol im baš pristaje, što se to napatilo, što je to vazda bilo u kontri i ilegali – kao što se kaže, ostaje da se vidi. Batić nije crna ovca, ali i on ostavljen da bude samostalan, u izbore krenuo sa Oplenca, jerbo se zalaže za moral koji je iznad svake politike. Sa Oplenca, moralno, sišao u Kragujevac, i aktivnosti nastavio u obnovljenom zdanju Miloševe Skupštine, koja je pod zaštitom, i u kojoj su zabranjene stranačke sktivnosti.

TEGET PLAVUŠA: Pošto aktivnostima nema kraja, toliko partija, toliko kandidata, a i Srbija golema, kontamo da je za praćenje kampanje najbolje napraviti sačekušu u koju će stići sve što se nada mandatima, sve što ima ljude, program i viziju. Tako se namestimo u Valjevu, da vidimo šta kaže lice mesta.

Kao što se zna, listu prvi predao G17 PLUS. Tako prvo došao, i rekao se, na radiju i građanima, Miroljub Labus. Ali Labus bio, takoreći, na mah, tek Mlađan Dinkić bio izazov za praćenje. Dakle, hotel Grand, reklo bi se koktel, pa pres konferencija. Prostorija taman, veeliki, ko bilbord, plakat Labusa i Dinkića, specijalna govornica na kojoj piše Srbija na 1, sa tačkom, mestu. Plavuša u načisto plavom kompletu, sa PLUS plavom fasciklom, predstavi kandidate za poslanike, izazva Dinkića. Stade Mlađan za specijalnu govornicu, raširi ‘artije, reče se, prvo o ekonomskom delu „Novog programa za novu vladu“, pada proizvodnja, budžet će biti razvojni, eliminacija korumpirane birokratije, 60.000 stambenih jedinica, veća izlaznost građana će ukrupniti političku scenu i eliminisati parazitske partije. Biše pitanja, G17 će, u budućoj vladi, tražiti odrešene ruke za ključne funkcije, a što se tiče koalicionog partnera Orlića, on je njihova moralna obaveza, jer su uskratili poverenje vladi, da nisu, vlada ne bi pala. Bi kraj, aktivisti i kandidati udariše u aplauz, Dinkić odbrusi da nema potrebe, pa to je konferencija za štampu.

Onda Mlađan bi na programu Radio Valjeva. Po završetku gostovanja, kako izađe, udari na štand vrednih aktivista, tu ga prvi dohvati jedan što je i druge ljubio, pa se grupa, sa Dinkićem na čelu, zaputi u, takoreći, radni obilazak kvarta. Saviše levo, udariše preko ulice van pešačkog prelaza, uz, Samo izvol’te, šeširić policajke. Dođoše do štanda pred Robnom kućom, tu se Mlađanu prvi predade jedan brka, poznati SPS privezak, posle još pitanja, Dinkić stade da potpisuje Novi program, s lakoćom, uvežbano, velika, pisana, ćirilična slova, DINKIĆ. Oko njega kandidati, i jedan što je vezao kravatu preko otkopčane košulje, oko njega građani, jedan mu se baš primakao, uzeo da pita, o denacionalizaciji, ima i sugestije, pitanja još, ispostavlja se da je građanin tata poslaničkog kandidata. Pa šta, može i tata da dâ doprinos. Stiže još programa, u direktan odnos sa Dinkićem uđe jedan što slika slike, poznato da je mitinge opozicije slikav’o za policiju, taj bi načisto konspirativan, na uvo poverava svoja progresivna uverenja.

Bi i tribina, Dom kulture, na sceni ista ona specijalna govornica, u pozadini isti plakat ko bilbord, ista ona teget plavuša. Dinkić, u pratnji kandidata, uđe s leve strane, bi aplauz, sedoše. Na himnu „Bože pravde“ svi ustaše. Teget plavuša sve pozdravi, kandidati za poslanike se predstaviše s palčevima na gore, Dinkić izađe na binu, stade za specijalnu govornicu. Prethodna vlada se nije bavila problemima nego politikom, zato je potrebna nova, šta još reče, suverena Srbija, dosta je država tražila od građana odricanja, došlo vreme da država nešto uradi za građane, smanjenje poreza, podsticanje izvoza i stambene izgradnje… Ubi sat, ali, bi i konačno, mora se uspostaviti red u državi, reforma policije i sudstva… svima lično dobro i zdravlje, gotovo, pitanja jok. Siđe sa bine, opet ga dohvati građanin kandidata za poslanika Tata, nova pitanja, predlozi…

SREDNjE DUGME: Bi i Koštunica, isti Dom ista sala, samo dupke puna. Scenografija skromna, da ne kažemo kilava, na dve strane bine po tri zastave, među njima i savezne države, veliki transparent KO što narod kaže KOŠTUNICA, dugačak astal, govornica sa DSS plakatom okrenutim natraške… Voja, sa kandidatima, uđe po sredini sale, uz aplauze i dizanje ruku, jedan sa bine održa neku, poučnu i stihovanu, deklamaciju, pozva poslaničke kandidate, Koštunicu, svi za astal. Na intoniranje himne Voja, ustajući, zakopča srednje dugme sakoa. Sedoše, sede i Voja, srednjeg rasta, srednje podašišan, srednjeg broja odela, bela košulja, kravata na sitne kocke, ili će biti tufne. Za govornicu prvo izađe ženski kandidat, oni su lista običnih ljudi, izađoše i dva muška kandidata, pa nosilac liste dr Voja Koštunica.

Voja se nalakti na govornicu, pa se reče, ovo su važni izbori jer su način da počne da se menja Srbija. Pošto je u Valjevu, prilika da kaže da je pre 200 godina, i tu, počela ni iz čega da se stvara država, paradoksalno, ali i sada su nam potrebne institucije i zakoni. Nastavi o ustavu, posrtanju privrede, korupciji, da je DSS napisao sve zakone, ali ih skupštinska manjina nije prihvatila… Javna potrošnja da se smanji, ne može se rasipati kad narod bedno živi, ne traži da se svi ponašaju kao Stojan Novaković, koji je, kao predsednik vlade, za prepisku koristio svoje mastilo, ali morala mora biti. Skupština da donese zakone i to će se odraziti na život u svakom gradu, oni se ne razmeću obećanjima, važno je doneti zakone i primerom pokazati da se deli sudbina naroda, a Skupština i Vlada će biti slika naroda, neće se razmetati ekspertima, potrebna je odgovorna vlada, koja neće biti otuđena od naroda, ljudi koji će živeti kao narod, deliti njegovu muku. Da Srbija počne da se stvara i obnavlja, kao pre 200 godina. Kraj, aplauz, „Vostani Serbije“, i Voja i astal, i cela sala, stajali su deset minuta, do poslednjeg takta. Na izlasku pozdravljamo Ljilju Obradović, jedno vreme sekretara za informisanje Skupštine Beograda, možda sve to ne izgleda najbolje, ali pošteni su, brate.