Desetine miliona evra razloga

Okrugli sto u organizaciji dnevnog lista „Pregled“ sa temom „Zakonsko regulisanje rada stranih državljana“, održan krajem aprila u Beogradu, a o kome je „Vreme“ izveštavalo u prošlom broju, samo je zagrebao po površini jednog gorućeg problema domaće privrede sa katastrofalnim posledicama, o kome se već godinama ne govori. Zasute gorućim tranzicionim nedaćama, političkim, bezbednosnim i socijalnim, sve tri vlade od oktobra 2000. naovamo nisu uspele da zakonski spreče odliv stotina miliona evra iz budžeta kroz rad na crno nekoliko hiljada stranih državljana, samo na projektima obnove elektroenergetskog sistema Srbije.

Od oktobra 2000. pa do danas, samo preko EAR-a (Evropske Agencije za Razvoj) u obnovu elektroenergetskog sistema Srbije uložene su ogromne svote novca, koje daleko premašuju milijardu evra. Zbog nerešenog statusa stranih državljana, posebno iz zemalja bivšeg istočnog bloka poput Slovačke, Poljske ili Rumunije, ogroman deo tog novca izašao je iz Srbije, kroz rad na crno na tim projektima. Naravno, „povratak“ znatnog dela ovih donacija u zemlje EU-a bio je neminovan, pošto su uslovi međunarodnih tendera bili nedostižni čak i za konzorcijume najvećih domaćih kompanija, ali je to ipak imalo i svoje pozitivne aspekte, pošto su najveće svetske kompanije donele svoje iskustvo, tehnologiju i znanje, a takođe i u svojstvu lokalnih partnera i podizvođača angažovali domaće kompanije i domaću radnu snagu. Tako je manji deo velikog novca kroz legalne doprinose, poreze na zarade zaposlenih, ali i zarade samih domaćih kompanija, ostao u zemlji. Ipak, nije trebalo mnogo vremena da pojedine strane kompanije uoče pravnu prazninu koja nigde u Evropi ne postoji: Srbija je jedina zemlja u kojoj je rad stranih državljana potpuno zakonski neregulisan. Kada su shvatili da bez prevelikog rizika mogu da angažuju jeftiniju radnu snagu iz Slovačke, Rumunije, Poljske i još nekih zemalja, a da pritom državi ne plate praktično ništa na ime doprinosa i poreza na zarade, oni su tu šansu iskoristili. Tako je došlo do apsurda da naš državljanin iz Obrenovca bude skuplji za svog poslodavca od Slovaka iz Slovačke koji radi na Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu. I tako, umesto da se na ime radnih dozvola, poreza na zarade i ostalih taksi u budžet sliju desetine, čak stotine miliona evra, taj novac je preko zloupotreba raznih boravišnih ili turističkih viza i putnih naloga nepovratno otišao iz zemlje kroz džepove sezonskih radnika. Zato je kašnjenje sa donošenjem ovog zakona, koji je po rečima predstavnika Ministarstva za rad planiran tek za jesen, jedna od najskuplje plaćenih grešaka, čija se cena samo u elektroenergetskom sektoru meri stotinama miliona evra. O desetinama hiljada Rumuna i Kineza i njihovom radu na crno u trgovini, poljoprivredi, građevinarstvu i ugostiteljstvu da ne govorimo.

Zato je krajnje zabrinjavajuća lakoća Ministarstva za rad sa kojom se pristupilo donošenju ovog zakona. Cela koncepcija predloga zakona o radu stranih državljana, koji je predstavljen na okruglom stolu „Pregleda“, daje osnov za veliku zabrinutost da će ogromne pravne praznine kroz koje se odlivaju desetine milione evra iz domaće privrede svake godine ostati na snazi. Naime, ceo problem se želi rešiti visokim kaznama za rad na crno, koje treba da naplati poslovično neefikasna inspekcija rada, pored čijeg budnog oka u Srbiji godinama radi na crno skoro milion domaćih i više desetina hiljada stranih državljana. Dakle, postoji bojazan da će zbog neopremljenosti i malobrojnosti inspektora rada, ali i koruptivnog uticaja, praktična primena ove kaznene politike ostati mrtvo slovo na papiru. Takođe, zaštita domaćeg tržišta radne snage predviđena je kroz sistem kvota. Nije tajna da je i u najrazvijenijim zemljama EU-a taj sistem moguće zaobići na krajnje jednostavan način: ukoliko na tržištu lokalne radne snage ima dovoljno bravara, po sistemu kvota ne bi bilo moguće da strani bravari rade u toj zemlji bez obzira na cenu. Ipak, ukoliko se ti bravari prijave pod drugim zanimanjem, koje je deficitarno na lokalnom tržištu radne snage, oni bez problema ulaze u zemlju i rade, a i najrazvijenijoj inspekciji rada teško je da kontroliše da li on u stvari obavlja bravarske, zavarivačke ili metalostrugarske poslove. Takav sistem kvota, potpuno nedovoljan da sam po sebi zaustavi bilo šta, treba da predstavlja, prema postojećem predlogu zakona, poslednju liniju odbrane od rada na crno stranih državljana. Rešenje je, međutim, krajnje jednostavno, samo nije toliko u domenu kaznene, inspekcijske ili sindikalne sfere, već isključivo u domenu finansija.

Kao i svuda u svetu, radne dozvole se naplaćuju, tako da ovaj zakon ni u kom slučaju ne bi bio shvaćen kao protekcionistički, već kao normalan deo zakonodavstva svake uređene zemlje. U Nemačkoj, mesečna radna dozvola po čoveku košta 75 evra, a na zaradu se plaća 16 odsto poreza budžetu Nemačke. Zato je pitanje svih pitanja: ima li država Srbija snage da naplati radne dozvole i poreze od stranih državljana, a ne da li će inspekcija rada da naplati kazne od poslodavaca koji zapošljavaju strane državljane na crno. Zato je neophodno da se novim zakonom propišu realne cene za radne dozvole, stopa poreza na zarade stranih državljana koji rade u Srbiji, iznos pratećih taksi, i da se onda, kao i u fiskalnoj sferi, krene sa ozbiljnom naplatom tih prihoda.

Jedan pravac rešavanja ovog problema jeste ugrađivanje zakonske obaveze u sve tendere koje raspisuju državna preduzeća i državne institucije, kojom bi svi ponuđači bili obavezni da unapred dostave kvalifikacionu strukturu i broj zaposlenih koje planiraju da angažuju na projektu za koji je raspisan tender. Nakon dobijanja posla, svaki ponuđač bio bi dužan da unapred dostavi spisak imena i prezimena svih radnika koji će raditi na tom projektu uz potvrdu 1) za strane državljane: o dobijenoj i plaćenoj radnoj dozvoli; 2) za domaće državljane: potvrdu nacionalne službe za zapošljavanje sa obrascem M4 kao dokaz da su u stalnom radnom odnosu. Tako bi se, po uzoru na sličnu proceduru koja postoji u zemljama EU-a, potpuno sprečio ulazak stranih državljana bez radne dozvole u zemlju, i osujetilo ulaz u objekte EPS-a, NIS-a ili neke od cementara, bilo kog radnika koji nije na unapred dostavljenom spisku ponuđača. Tako bi se potpuno osujetila mogućnost zloupotrebe zakona o radu stranih državljana zbog koje se dešava da domaća preduzeća sa nekoliko zvanično zaposlenih radnika dobijaju višemilionske poslove za koje je neophodno stotine radnika, a takođe bi se potpuno tržišno regulisalo stanje cena radne snage, tako da bi ponovo naš državljanin iz Obrenovca bio konkurentniji za rad u Obrenovcu od radnika iz Slovačke ili neke druge zemlje.

Drugi pravac rešenja jeste kaznena politika, koja neće biti usmerena samo protiv poslodavaca već i protiv radnika, tako da bi onaj ko radi sa turističkom ili boravišnom vizom mogao po zakonu da dobije zabranu ulaska u zemlju na više godina, i uz to plati adekvatnu novčanu kaznu. U tom delu, bilo bi neophodno znatno unaprediti tehničku i kadrovsku osposobljenost inspekcije rada i dati joj znatno veća ovlašćenja.

Takođe, efikasan zakon lišio bi Vladu dodatnih tenzija sa sindikatima, kojima bi bilo zaista nemoguće objasniti politiku borbe protiv nezaposlenosti u kojoj se na jednoj strani opravdano otpušta višak zaposlenih u državnim i javnim sistemima, a na drugoj strani nebrigom omogućava nekontrolisani priliv desetina hiljada stranih radnika koji svojim sezonskim radom konkurišu stotinama hiljada nezaposlenih sa najnižom stručnom spremom. Takvih je, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 36 odsto od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji.

Nije tajna da će u narednom periodu Ministarstvo finansija biti pod velikim pritiskom, i da će epilog mukotrpnih pregovora koji traju sa predstavnicima MMF-a u Beogradu biti zahtev za dodatno kresanje potrošnje, otpuštanje velikog broja zaposlenih u državnoj upravi i javnim preduzećima, ali i smanjenje budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita. Zato će i samom ministru finansija svaki dodatan izvor prihoda za budžet biti dragocen, posebno ako je u pitanju ovako velik prihod koji na godišnjem nivou ne bi smeo ići ispod nekoliko desetina miliona evra. Važna napomena: pošto niko nema tačne podatke o broju ljudi koji iz drugih zemalja rade na crno u Srbiji, nije nemoguće da ova cifra na godišnjem nivou bude daleko veća. Računica je jasna: svaki ponuđač koji na tenderima u Srbiji konkuriše sa stranim radnicima koji rade na crno i dobije posao kao najpovoljniji ponuđač zbog niske cene, nanosi milionsku štetu budžetu Srbije na ime neplaćenih radnih dozvola, poreza i taksi. Prihod samo od radnih dozvola, bez poreza i taksi, za sezonsku radnu snagu iz Rumunije i Kine, ukoliko bi njihova vrednost iznosila 75 evra mesečno, doneo bi prihod koji se meri desetinama miliona evra na godišnjem nivou, s obzirom na to da tih radnika ima na desetine hiljada širom Srbije. Tu su i prihodi od poreza na zarade sezonske radne snage iz inostranstva.

Zato se s pravom može reći da ministar finansija ima najmanje nekoliko desetina miliona evra razloga godišnje da bude zainteresovan za efikasan zakon o regulisanju rada stranih državljana. Ne samo zbog budžetskog priliva već i zbog toga što bi bio smanjen budžetski i spoljnotrgovinski deficit, povećani konkurentnost domaćih kompanija i prihodi budžeta po tom osnovu. Budžet Srbije dobio bi znatan i stabilan izvor finansiranja, koji bi, ako se uzme u obzir očekivani priliv velikih stranih investicija, rastao iz godine u godinu. Zato nije svejedno hoće li zakon o regulisanju rada stranih državljana biti efikasan ili neprimenjiv, kao što svakako nije svejedno hoće li biti usvojen u junu ili novembru. Ukoliko se usvoji u junu, ovaj zakon može doneti budžetu Srbije desetine miliona evra, ali ukoliko se po starom zlom običaju sve prepusti stihiji redovne skupštinske procedure, još jedna budžetska godina ostaće bez ikakvih značajnih prihoda po ovom osnovu.

Autor je finansijski direktor Termoelektra a.d., Beograd