Dragoljub Mićunović jedan od retkih aktera na srpskoj političkoj sceni koji može da kaže da je bio učesnik svih dosadašnjih parlamentarnih izbora, i svedok povratka višestranačkog sistema u Srbiju. Na 20. godišnjicu uvođenja višepartijskog sistema, 2010. godine kao jednu od najvažnijih tekovina istakao je to da je demokratija u Srbiji konačno pustila korenje. Na početku razgovora za „Vreme“ kaže da i danas misli isto: „Prvi višestranački izbori 1990. godine bili su neravnopravni, naročito iz dva razloga. Socijalistička partija imala je na raspolaganju državu, njen aparat, tehniku, infrastrukturu, zgrade, automobile, a mi nismo imali ništa. Sve bogatstvo Socijalističkog saveza radnog naroda, gde su bile sabrane sve društvene organizacije, omladinske, ženske, boračke, stručna udruženja, sportska društva i jedina partija, Savez komunista Srbije, kasnije preimenovan u Socijalističku partiju. Nemogućom matematičkom operacijom sabrali su se i ujedinili „deo i celina“, pa je sve pripalo Socijalističkoj partiji Srbije, kao jedinom nasledniku. Mi nismo imali ni telefon, ni auto, ni prostor. Onda su oni rekli: hajde sada da se takmičimo.“
„VREME„: Da li se ukorenjenje demokratije odnosi pre svega na legitimitet izbornog procesa danas?
DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Drugi momenat je bila kontrola izbora. Mi nismo imali razvijenu stranačku infrastrukturu, nismo imali kontrolore, a i tamo gde smo ih imali bili su neiskusni. Nikad nećemo saznati stvarne rezultate tih izbora. Delegacija OEBS-a bila je samo u Beogradu, gde su naši kandidati pobedili u svim centralnim gradskim opštinama. Sumnjivo je bilo što smo mi dobijali sa 53 odsto do 55 odsto glasova, a oni većinom sa 50,01 odsto ili 50,1 odsto, što znači da je bilo presipanja samo koliko je dovoljno da se pobedi. Ovim ne želim da kažem da smo tada pobedili, razbuktavanje nacionalizma im je išlo naruku, već želim da kažem samo da su uslovi bili neravnopravni. Kampanja nije imala odlike sadašnje prljave kampanje.
Koju kampanju pamtite kao najprljaviju?
Na narednim izborima, jačala je naša kontrola i slabila njihova prednost. Ali kako se njihova prednost topila, tako su jačali oblici represije prema stranačkim aktivistima na ulici. Vrhunac je bio drski pokušaj izborne krađe 1996. godine, putem poništavanja lokalnih izbora u Beogradu i mnogim gradovima. To je bio veliki skandal, ali višemesečnim protestima građana i intervencijom komisije OEBS-a priznata je velika pobeda opozicije. Poslednji pokušaj krivotvorenja izborne volje građana zbio se na predsedničkim saveznim izborima septembra 2000. godine, koje je sprečeno najmasovnijm protestom do tada, 5. oktobra 2000. Od tada nije bilo više većih nepravilnosti, mada su kampanje ponekad izlazile iz okvira korektne borbe. Početak ove kampanje, nažalost, karakteriše hajka na Demokratsku stranku, besprizorna upotreba tabloida i neravnopravan pristup medijima.
Nedavno ste izjavili da ne pamtite ovakvu hajku vlasti protiv jedne opozicione stranke kao danas. Gde vidite hajku i po čemu je ona specifična u odnosu na prethodne?
Bila je, u bliskoj prošlosti, na delu „partijsko-policijska diktatura“, koja je trpala ljude u logore, osuđivala na višegodišnje robije za „verbalni delikt“, i svaku kritičku reč o vlasti proglašavala za kažnjivu „neprijateljsku propagandu“. Mnoge hiljade ljudi prolazile su kroz zatvore i robije za kritiku ili protivljenje vlastima. Ta su vremena trenutno iza nas, između ostalog zahvaljujući i borbi Demokratske stranke i drugih boraca za demokratiju u ovoj zemlji. Ali, kad govorim o „hajci“ protiv Demokratske stranke, mislim na upornu, višemesečnu, brutalnu kampanju „policijsko-tabloidne sprege“, koja proglašava, bez dokaza i sudskih presuda, čelne ljude DS kriminalcima, ne poštujući zakonom propisanu pretpostavku nevinosti do pravosnažne sudske presude, dakle, čineći krivično delo ne snoseći posledice.
Da li tu ima elemenata diktature?
Diktatura je samo ekstremni oblik nedemokratskog poretka, ali postoji čitava skala nedemokratskih poredaka. Nekažnjeno klevetanje ljudi, sejanje straha, zloupotreba institucija bezbednosti, kontrola privatnosti građana, uzurpiranje nadležnosti, sudska i policijska korupcija, slabljenje institucija, ugrožavanje sigurnosti građana, sve su to simptomi nedemokratske vlasti. Kada, na primer, tabloidi objave, nekoliko dana unapred, ko će biti pozvan na informativni razgovor ili uhapšen, zatim izveste šta stoji u policijskom zapisniku, šta je osumnjičeni rekao na tajnom saslušanju, onda imate opasnu spregu policije i tabloida za širenje straha i ugrožavanje sloboda građana.
Ali, to se opravdava velikom borbom protiv korupcije i kriminala kao najvećeg zla u društvu.
Normalno je da se svaka vlada bori protiv korupcije i kriminala i nema demokrate koji to ne prihvata. Ali, nema nikakvog opravdanja za kršenje ljudskih prava, ona su svetinja demokratskog poretka. Demokratska stranka, svojim imenom, svojom istorijom jeste stranka koja mora da brani demokratiju, braneći ljudska prava i slobode građana. To je njena misija i to je adresa svakom građaninu da zatraži i dobije podršku, kad su mu ugrožena ljudska i građanska prava. Misija Demokratske stranke je odbrana demokratije i dok je Demokratska stranka ovde ne može se obnoviti „vladavina jednog čoveka i jedne partije“.
Na proslavi 24. godišnjice Demokratske stranke citirali ste naslov svog govora prilikom osnivanja stranke: „Za demokratiju protiv vladavine jednog čoveka„. Kako vam danas posle skoro četvrt veka zvuči taj naslov?
Veoma aktuelno. Ali treba dodati da je demokratija uvek u opasnosti od demagogije i uzurpacije narodnog suvereniteta. Kada smo najavili osnivanje Demokratske stranke, decembra 1989. godine, istakli smo da nam je cilj da ukinemo monopol jedne stranke i jednog čoveka na politički život države. Argument koji sam navodio poticao je još od Herodota, pisca Istorije, koji je prvi upotrebio, pre 2500 godina, ime demokratije, ističući da je to lepo ime za vladavinu naroda, „u kojoj se ne mogu dešavati stvari koje se dešavaju u vladi jednog čoveka“. Demokratiju krasi ravnopravnost svih građana, koji biraju, kritikuju i smenjuju vlast, koristeći slobodu, koja nije ničija privilegija, već je svima jednako data. Dok vladavina jednog čoveka porobljava i ponižava sve građane.
Kad je reč o Demokratskoj stranci, u njoj je bilo dosta potresa i ranijih godina. Po čemu su trenutne podele specifične?
Iako je u skoro svim strankama dolazilo do podela i otcepljenja, u SPS-u, SRS-u, SPO-u, DSS-u i drugima, Demokratska stranka se najviše percipira kao stranka sklona podelama. Razloga ima više, a prvi je neautaritarnost utemeljenja demokratije, pa i njenih političkih stranaka, koje proističu iz načela ravnopravnosti i slobodne debate i kritike, koja u našem mentalitetu dobija lični karakter i vodi do razlaza. Međutim, Demokratska stranka je jedina koja je za četvrt veka postojanja imala četiri predsednika, koji su dolazili na tu funkciju na tajnim stranačkim izborima sa više kandidata i koja je po pravilu imala debate na svojim najvišim forumima.
I vi ste napuštali DS i osnovali svoju stranku, Demokratski centar.
To nije tačno, iako se tako često interpretiralo u medijima. Ja nikada nisam napustio Demokratsku stranku. Ja sam bio prvi predsednik DS-a i posle prvog mandata ponovo izabran 1992. godine. Nisam se slagao sa rastućom željom u rukovodstvu stranke da uđemo u Miloševićevu vladu i, da ne bi došlo do podele stranke, podneo sam ostavku na Skupštini stranke 1994. godine. Ostao sam u stranci i bio jedno vreme i dalje šef poslaničkog kluba DS-a u Saveznom parlamentu. Zajedno sa grupom intelektualaca iz stranke i jednim brojem istaknutih intelektualaca nestranačkih ličnosti osnovao sam nevladinu organizaciju „Fondacija Demokratski centar“, koja se bavila zaštitom ljudskih prava i demokratskom edukacijom i brzo postala veoma aktivna i popularna, što je izazvalo izvesno podozrenje i nerazumevanje kod dela rukovodstva DS-a, koje me je udaljilo iz stranke, ali sam ostao poslanik DS-a jer sam bio nosilac liste. Znatan broj najznačajnijih stranačkih intelektualaca napustio je tada stranku i aktivirao se u „Fondaciji Demokratski centar“. Tek posle godinu dana od jednog dela Fondacije osnovana je politička stranka Demokratski centar, koja je uvek delovala kao jedno „krilo“ DS, u svim koalicijama oko DS-a: Koalicija Zajedno, Savez za promene, DOS, i bio sam neprekidno poslanik na listama DS-a do danas. Kad su me posle 5. oktobra pozvali na skupštinu DS-a, cela sala je ustala i na taj način pozvala na „povratak“. DC se ujedinio sa Demokratskom strankom, staž se svima računa od dana kad su ušli u Demokratsku stranku prvi put.
Sasvim je bio drugi slučaj sa odlaskom ljudi koji su otišli da bi stvorili Srpsku liberalnu stranku i DSS.
Sada imate i odlazak bivšeg predsednika Borisa Tadića i stvaranje Nove demokratske stranke. Kako gledate na taj gest?
Naravno da mi je vrlo žao i da sam bio veoma iznenađen. Zasluge Borisa Tadića za stranku su nesporne, ali baš zbog toga ne mogu da nađem razumevanje za gest počasnog predsednika stranke, koji je na početku izborne kampanje napustio svoju stranku, u kojoj je proveo više od dve decenije i vodio je skoro deceniju. Možda ja drukčije razumem odgovornost prema stranci koju sam osnovao i jedno vreme je vodio. Bio sam često nezadovoljan njenim odlukama, kritikovao ih na forumima stranke, trpeo nepravde, ali nikada nisam imao nameru da je dobrovoljno napustim, jer sam takav čin razumevao kao političku autodestrukciju.
Kako gledate na početak ove izborne kampanje?
Mislim da su vladajuće stranke bile u kampanji od prvog dana dolaska na vlast. Počeli su sa Moravsko-vardarskim kanalom, kroz planine i druge države, od Dunava do Egeja. Milijarde su pristizale iz Kine, Rusije i Arapskih Emirata, na desetine i stotine milijardi dok je jedan ministar „ponudio“ i desetine hiljada milijardi! Narod jeste često lakoveran, ali ne treba ga toliko potcenjivati.
Ali, da se ograničim na ovu sadašnju, zvaničnu kampanju. Ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti trijumf populizma i demagogije, koji će u tome prevazići sve dosadašnje kampanje, u čemu kolo vode vodeće stranke dosadašnje vladajuće koalicije. Pritom, iako su tvrdili da su bili uspešna i harmonična vlada, koja ima viziju i program brzog izlaska iz krize, sada nastupaju sa potpuno suprotnih ekonomskih stanovišta, predsednik Vlade sa socijalističkih, a prvi potpredsednik sa neoliberalnih. Ali, ono što je zapanjujuće jeste ignorisanje stvarnosti u kojoj živimo i svi je osećamo na svojoj koži. Ogromna nezaposlenost koja raste, sve dublje siromaštvo, stagnacija privrednih aktivnosti, porast sive ekonomije, rast javnog duga, budžetski deficiti, pad realne vrednosti plata i penzija, srozavanje nivoa obrazovanja, zapuštenost zdravstva, krah socijalne politike i veoma zabrinjavajući porast nasilja i ugrožavanja bezbednosti građana i njihove imovine. Da li je moguće da mnogi politički lideri to ne vide?
Zar populizam nije uobičajeno sredstvo u izbornim kampanjama?
Uobičajeno je, ali to treba da ima mere, da ne bi vređalo inteligenciju birača. Demagogija je prerasla u čisto opsenarstvo. Na jednoj strani obećava se patetično čerčilovski: „znoj i suze“, da će biti „bolno“ i „teško“, da moramo udvostručiti rad i odricanja. A odmah zatim sledi bajka o „Beogradu na vodi“ koji će biti izgrađen za pet godina, koji će zaposliti celu Srbiju, dovesti najbogatiji svet ovde na uživanje. Sve me to podseća na religijske forme: trpite, iskajte svoje grehe zbog lenjosti „u znoju lica svog“, a onda vas očekuje „rajsko naselje“! Ta religiozna trancendencija: „sada trpite, ali uskoro dolazi dan kad će sve biti dobro i lepo“, izgleda da je trajna forma obmanjivana masa, kroz istoriju.
U ozbiljnim i starim demokratijama političari se klone toga, jer javnost pamti šta je ko obećavao i obmanjivao, pa birači kažnjavaju takve političare. Kod nas kao da raste „trava zaborava“ i birači zaboravljaju, ne prepoznaju ljude koje decenijama gledaju i slušaju, zaboravljaju šta im je govoreno i obećavano. Ali, verujem da su naše siromaštvo, strah od budućnosti, nesigurnost i očajanje mnogih uzroci ovog „zaborava“ i hvatanja za skute „nove nade“.
Šta danas Demokratska stranka govori biračima?
Pre svega ih suočava sa istinom, razgrće svakodnevno zatrpavanje javnosti neistinama, proizvoljnim „ocenama“ stvarnosti i novim obmanama. Pored toga, govorimo o propuštenim prilikama i sopstvenim greškama u proteklom periodu, jer je to pošteno i lekovito. Svesni smo da Srbija nije izolovano ostrvu u svetu, da svetska društvena i ekonomska klima mora zahvatiti i nas, nastojimo da prepoznamo buduće trendove svetskog događanja, da uočimo „ideje kojima dolazi vreme“, a ne samo da slepo sledimo utabana kompromitovana rešenja. Na globalnu svetsku društveno-ekonomsku krizu gledamo kao na dugoročno neodrživo stanje. Teško da može dugo opstati civilizacija na ovakvoj raspodeli svetskog bogatstva, na nejednakostima koje su bile nezamislive u stvaranju građanskog sveta, u kome par procenata stanovnika drži u rukama više od polovine svetskog bogatstva. Smatram da nema budućnosti civilizacija zasnovana na najgoroj ljudskoj osobini: gramzivosti. Taj nagon, koji se ispoljava kroz gomilanje profita, kao jedine mere efikasnosti i jedinog smisla ljudske aktivnosti, ugrožava drugi dominantni ljudski nagon, nagon za održanjem vrste, koji poseduje i većina životinjskih vrsta. Ekonomija postoji ljudi radi, a ne ljudi profita radi. Kao stranka socijaldemokratske orijentacije, predlažemo sve mere koje doprinose boljem životu svih članova zajednice, ne ostavljajući nikoga bez društvene zaštite. Solidarnost je pretpostavka opstanka svake zajednice.
Socijalnu pravdu smatramo generatorom stvarne ravnopravnosti svih članova zajednice, uz vrednosti vladavine prava i poštovanja svih ljudskih prava. Demokratska stranka u prvi plan stavlja brigu za sve građane, i obezbeđenje: zaposlenosti, zdravlja, obrazovanja i sigurnosti života i imovine. U ekonomiji: temeljan inventar svih privrednih resursa, uz jasnu procenu o mogućoj revitalizaciji. Pogled u budućnost, procena konkurentnosti pojedinih privrednih grana i proizvoda na evropskom tržištu, koje treba favorizovati. Suprotno neoliberalnom dogmatizmu da je samo privatno vlasništvo efikasno, podršku preduzećima pružati na osnovu efikasnosti i poslovnog uspeha, a ne na osnovu vrste vlasništva. Argumentacija za neophodnu privatizaciju javnih preduzeća jer su „izvor skrivene stranačke korupcije i nediscipline“, ne uzima u obzir mogućnost i dužnost suzbijanja korupcije i uvođenja discipline, već olako javnu brigu prepušta privatnoj brizi, koja često zaboravlja na „javni interes“.
Da li biste se složili sa ocenom da je Demokratska stranka tradicionalno bolja opozicija nego vlast?
Jedan od najvećih propusta u prethodnoj vladavini Demokratske stranke bio je prepuštanje resora zdravstva i obrazovanja koalicionim partnerima, u vladi koja je bila postavljena na „feudalnim“ principima, svaka stranka je imala svoj feud u koji joj se drugi nisu mešali, a opšta odgovornost za žalosno stanje u tim oblastima svalila se na Demokratsku stranku kao vodeću u vladi. Posebno zabrinjava nebriga Vlade za ustanove kulture i stanje u medijima. Nastojanje za totalnom tablodizacijom svih medija donelo je u medijski prostor poplavu vulgarnosti, tabloidne pornografije i svih oblika skarednosti, pretvarajući javnu scenu u estradni prostakluk. To je porazno za stanje duha i ukusa nacije.
U tom smislu, može li se porast nasilja i kriminala objasniti ekonomskom i, uslovno rečeno, krizom kulturnih vrednosti?
Očekivano je da u periodima krize i velike nezaposlenosti dođe do porasta kriminala i nasilja. Ali, zabrinjavajuće je širenje nasilja na sve delove društva. To ukazuje i na slabost državnog mehanizma za zaštitu sigurnosti građana i suzbijanja organizovanog nasilja. Izostala reforma policije i nedostatak ozbiljne državne i društvene kontrole njene delatnosti, dovela je do izvesnog „osamostaljivanja“ ove ključne službe državne represije u očuvanju sigurnosti života i imovine građana i ostvarivanja njihovih prava. Učestale pojave sitne korupcije, a kasnije i opasnog kriminala, bili su prvi znaci koji su zahtevali reagovanje. Onda su se pojavili sukobi u vrhovima policije, koji su se zataškavali. Ali, otkazivanje obećane Parade ponosa zbog pretnji huligana i desničarskih organizacija i otkazivanje dela policije da obezbeđuje najavljenu mirnu manifestaciju, koju svim građanima Ustav garantuje, bio je znak za uzbunu. Celodnevnom raspravom svih službi bezbednosti, sa koordinatorom na čelu, zaključeno je da se ne može građanima obezbediti miran prolaz ulicama grada. Uprkos svim objašnjenjima i tvrdnjama da niko nije jači od države, ispalo je da su jače grupa huligana, ekstremista i „neposlušna“ policija, što je poljuljalo autoritet Vlade.
Kako se osećate kao opozicija u parlamentu?
Postoje među našim političarima dve vrste razumevanja politike. Po jednima politika je borba za vlast i očuvanje vlasti, jer se tako obezbeđuje moć da se sprovode svoji programi, al’ i želje. Drugi smatraju da je cilj politike da se izbore reforme i napredovanje društva u pravima i slobodama građana, da se kontroliše vlast da se ne zloupotrebljava na štetu građana. Opozicija tu ima ogromnu i izuzetno korisnu ulogu. Ne verujem da postoji „dobra vlast“, već samo „dobro kontrolisana vlast“. Nije se lord Ekton prvi setio da „svaka vlast korumpira, a apsolutna vlast korumpira apsolutno“, to pokazuje celokupna politička istorija. Nikada ne bi došlo do širenja prava i sloboda, do napretka čovečanstva da je to zavisilo od dobrote careva, kraljeva, knezova i „prosvećenih vladara“, već je bilo iznuđeno pritiskom opozicije, pojedinaca i masa. Ako budemo opozicija, sa velikim žarom branićemo tekovine demokratije, protiv svake uzurpacije, i prisiljavati vlast da poštuje zajemčena prava, institucije i slobodnu delatnost opozicije. Takvim radom ponovo se zadobija poverenje građana.
