Dan posle

U utorak, 8. marta, premijer kosovske Vlade obavestio je na zatvorenoj sednici članove svog kabineta da mu je uručena optužnica haškog Tribunala i podneo neopozivu ostavku. Dan kasnije, već je bio u Hagu. Uprkos mnogim strepnjama i nadama, nebo se nije srušilo tog dana, na Kosovu nije buknuo opšti ustanak, uopšte, sve je proteklo toliko mirno i dostojanstveno da je vest o Haradinajevoj predaji već posle prvih nekoliko sati nestala sa spiska udarnih naslova svetskih agencija i elektronskih medija. Ovo ne znači da pomenuti događaj neće imati krupne posledice na ceo region, ali trenutno izgleda, apokalipsa je odložena na neodređeno vreme.

Niko ne može da kaže da je bio šokiran i iznenađen optužnicom protiv Haradinaja: naprotiv, na tu optužnicu se čekalo još od 1999, kada je Tribunal najavio da će se istraga voditi protiv lidera Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) za koje postoji sumnja da su odgovorni za ratne zločine. Na listi sumnjivih, Haradinaj se od početka kotirao visoko, s obzirom na reputaciju koju je stekao tokom svoje kratke i burne karijere. Pre samo deset godina, Haradinaj je bio izbacivač u švajcarskoj diskoteci. U međuvremenu je postao proslavljeni i ozloglašeni ratni komandant, posle rata lider treće po snazi političke stranke na Kosovu, da bi ga krajem prošle godine Ibrahim Rugova izabrao za koalicionog partnera i dao mu mandat da sastavi kosovsku Vladu. Kao premijer, jedva je sastavio četiri meseca, dok nije stigao poziv koji se nije mogao odbiti. U stvari, nije imao izbora: kratko vreme pre nego što će postati mandatar, Haradinaj je bio ispitan od strane istražitelja Tribunala, koji su mu lepo objasnili da se protiv njega vodi istraga. Iako je u svakom intervjuu koji je kao premijer dao govorio da nije kriv i da su optužbe protiv njega „fabrikat Beograda“, verovatno ni sam nije iskreno verovao da će ga optužnica mimoići. Mada ta optužnica još nije objavljena, on sam najbolje zna čime ju je zaslužio. A da ju je zaslužio, u to nema nikakve sumnje: važio je za najokrutnijeg od svih komandanata UČK, čoveka koji je uterivao strah u kosti i Srbima i Albancima. I pre nego što je postao premijer, bio je neprikosnoveni gospodar jugozapadnog Kosova, oblasti koje Albanci zovu Dukađin, a Srbi Metohija. Bez njega se u tom kraju ni jedan posao nije mogao završiti, a ko mu je stao na put, skupo je to platio.

To su na svojoj koži iskusili članovi porodice Musaj, sa kojom je bio u krvnoj zavadi: u junu 2000. Haradinaj, koji je u tom trenutku bio zamenik komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, napao je kuću porodice Musaj sa još tridesetak pripadnika KZK. U puškaranju koje je usledilo bilo je više ranjenih, uključujući i Ramuša. Umesto da bude uhapšen, Haradinaj je američkim vojnim avionom bio prebačen u vojnu bolnicu u Nemačkoj, da bi potom bio pozvan u Ameriku kao gost jednog kongresmena. U međuvremenu je protiv njega pokrenuta istraga, koja nikada nije okončana: jedini član porodice Musaj koji je pristao da svedoči o incidentu bio je izrešetan u po bela dana ubrzo nakon Haradinajevog povratka iz Amerike.

Osim na strahu, Haradinaj je svoju moć crpeo iz još tri izvora: prvi je bila veza sa kosovskim biznismenom Ekremom Lukom, koji je bogatstvo stekao na švercu cigareta i, u novije vreme, mobilnoj telefoniji (vidi tekst „Kosovska veza“ iz prošlog broja „Vremena“); drugi izvor bile su dobre veze sa Amerikancima koje je uspostavio tokom rata; treći je političko savezništvo sa Ibrahimom Rugovom, koji je u Haradinaju video korisno oruđe u borbi protiv Hašima Tačija, svog glavnog rivala u borbi za neprikosnovenog lidera Kosova. Iako su obojica proizašli iz UČK, Tači i Haradinaj se nikada nisu podnosili, kao ni Tači i „Pacifista“ Rugova. Tako je Haradinaj, po logici „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ zaslužio Rugovinu naklonost i, na kraju, dogurao do premijera.

Da to neće dugo trajati, znao je sigurno i Rugova, i to je možda bio deo njegove računice. Na poslednjim izborima, Rugovin Demokratski savez Kosova osvojio je preko četrdeset odsto glasova, ali ipak nedovoljno da sam formira vladu; sa svojih osam odsto, Haradinaj mu je došao kao poručen. Sem toga, postoje indicije da je Rugova namerno izabrao partnera sa kratkim rokom trajanja, kako bi posle Haradinajevog odlaska u Hag popunio vakuum nekim od svojih ljudi i tako stekao totalnu vlast na Kosovu.

U međuvremenu se obruč oko Haradinaja neumitno stezao. Brat Daut mu je uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu zbog reketiranja, a i Ramuš umalo da se nađe na istoj optužnici (prema nekim izvorima, Haradinaj je svoj dobrovoljan odlazak u Hag uslovio Dautovim puštanjem na slobodu). U danima pre nego što je optužnica uručena, snage KFOR ojačane su za par hiljada vojnika, uključujući britanske i američke specijalce dovedene čak iz Iraka i Avganistana. Naporedo, tekle su političke pripreme sa ciljem da događaj prođe bez incidenta: relevantnim liderima diskretno je skrenuta pažnja na posledice koje bi mogle uslediti ako neko pozove narod na proteste. Tu ionako nije trebalo mnogo truda: mnogi su Ramušev odlazak dočekali sa olakšanjem, mada to niko nije javno rekao.

Atmosferu na poslednjoj sednici Haradinajevog kabineta preneo je za radio B92 Slaviša Petković, ministar za povratak u kosovskoj vladi: „Haradinaj je potpisao i primio optužnicu, održali smo sednicu Vlade, on je na sednici saopštio da daje ostavku i da u sredu redovnim letom sa prištinskog aerodroma putuje u Hag. Pozvao je sve predsednike odbora svoje stranke na Kosovu, apelovao na njih da ne bude incidenata, da se suzdrže. Bilo je tu plakanja, bilo im je žao, počeli su da plaču. Rekao je da se ne oseća krivim po optužnici i da smatra da neće biti osuđen na osnovu onoga kako je optužnica napisana“, rekao je Petković. Naknadno je Haradinaj ponovio da je nevin i izjavio da je „međunarodna zajednica napravila veliku grešku kada je stvorila haški Tribunal, koji se na isti način odnosi prema borcima za nezavisnost i prema agresorima koji su uništili čitave nacije i pretvorili region u ruševine“.

Proteklih nedelja, mnogo se pričalo o tome da Sjedinjene Države vrše pritisak na sud da odustane od optužnice protiv Haradinaja zarad očuvanja stabilnosti na Kosovu. Podizanjem optužnice Tribunal je spasao kredibilitet, ali je na Kosovu stvoren politički vakuum koji neće biti ni brzo ni lako popunjen. Haradinaj je za svog naslednika predložio potpredsednika svoje stranke Bajrama Kosumija, čoveka sa reputacijom ekstremiste koji je deset godina proveo u zatvoru kao studentski vođa iz 1981. Rugova se o tom predlogu još nije izjasnio, ali valja pretpostaviti da ima sopstvene planove, kao i Tači, koji sada ostaje jedini politički baštinik UČK. Borba za prevlast na albanskoj političkoj sceni biće duga i žestoka, a dok se ona ne završi, nema govora o početku ozbiljnih pregovora o statusu Kosova. Videćemo da li da će Beograd to poklonjeno vreme umeti pametno da iskoristi.