Dafinini pilići

Ukoliko ne pobede na parlamentarnim izborima dvojica srpskih političara mogli bi da se uhlebe u bordu direktora smederevskog US Steela. Istina, vest nije potvrđena, ali u Srbiji ništa više nije nemoguće. Navodno, generalni menadžer US Steel Srbija Tomas Keli 13. decembra prisustvovao je u Smederevu predizbornom mitingu Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije i slušao kako Vuk Drašković i Velimir Ilić planiraju da oporave železaru Sartid. Kelijeva reakcija na „plan oporavka“ za sada je nepoznata bar iz dva razloga. Prvo, jer se Železara u Smederevu više ne zove Sartid nego US Steel Serbia, pa Keli ne razume o čemu su dvojica srpskih političara pričali. Zbog drugog razloga glavu lupaju timovi američkih eksperata koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta se uopšte tiče tandema Drašković–Ilić kako će se oporaviti Železara u vlasništvu jedne američke kompanije. Pa valjda je to posao o kome treba da brine Tomas Keli i njegovi dobro plaćeni menadžeri?

Prava pomama zahvatila je sve srpske političare pred novogodišnje parlamentarne izbore. U „stara dobra Miloševićeva vremena“ znalo se šta je važno učiniti u predizbornoj kampanji: pretendenti na poslanički mandat utrkivali su se ko može dalje da pljune, recimo do Brisela ili Vašingtona, ili nadgornjavali oko toga čija je zlatna kašika više zarđala. Otkako pobednici u pljuvanju i vlasnici zarđalog escajga sede iza haških rešetaka, u Srbiji pred izbore niko više ne crta granice i ne lupa u ratne bubnjeve. Ali, zato svi šetaju ulicama i trgovima sa digitronom u ruci i obećavaju manje poreze, veće plate, nova radna mesta i jeftinu klopu. U taj scenario pokušao je da se uklopi duet Drašković–Ilić, ali su na pogrešnom mestu zapevali pogrešnu pesmu. Smederevska Železara sa pet-šest hiljada zaposlenih bila je idealno mesto za predizbornu kampanju Slobodana Miloševića, koju je tako seriozno pripremao bivši direktor i SPS-a aparatčik Dušan Matković. Vremena su se, međutim, promenila a izgleda da to niko nije smeo da kaže Vuku Draškoviću i Velji Iliću, pa su oni nepozvani ušli u „ozdravljenje“ privatne imovine kompanije US Steel.

Nisu Drašković i Ilić jedini „provalili“ da na ovim izborima „boj ne bije svijetlo oružje“, nego bajke o punoj trpezi i „zadriglom“ novčaniku. Među prvima to su shvatili srpski radikali, oni nekadašnji ljuti branioci srpstva oko Karlobaga i Virovitice. Oni su naprasno navukli odeću Deda Mraza i svakom seljaku obećali kad dođu na vlast po jedan „audi“ (ne zna se samo da li „četvorku“ ili „osmicu“), a svakom građaninu kilo ‘leba za tri dinara.

Zatim je nastala „mrtva trka“ predizbornih šarenih laža. Kao što je do pre nekoliko godina biračima obećavana nebeska Srbija, sada je građanima ponuđena ovozemaljska Srbija, ništa manje nego kao država blagostanja. Po gorljivosti političara koji obećavaju Srbiju-dembeliju, čini se da je demagogija ona zajednička nit ondašnjeg i sadašnjeg vremena. S tim što je onda „opijum za narod“ bila nacionalna, a sada socijalna demagogija.

Nesumnjivo da je socijalna demagogija benignija i bar više liči na predizborne kampanje u normalnim državama. Jer, u svim demokratskim društvima, u predizborno vreme počinje bitka za duše birača kao poreskih obveznika. Tada svaki građanin obično počne da računa koliko je dotadašnja vlast bila skupa za njegov porodični budžet i hoće li opozicija kad dođe na vlast biti jeftinija. Računica nije jednostavna, ali se u suštini svodi na visinu poreza i punjenje budžeta, odnosno prohteve države. A iz toga kasnije proističe svašta u ekonomiji – od visine kamatne stope do rasta investiranja i kreiranja novih radnih mesta.

U poslednjih dvadesetak dana birači u Srbiji imali su priliku da se naslušaju raznih slatkih obećanja: zapošljavanje od 150.000 do milion ljudi, odobravanje 60.000 do 150.000 stambenih kredita, otvaranje 30.000 do 180.000 malih i srednjih preduzeća godišnje, poništavanje ili preispitivanje dosadašnjih privatizacija, procvat sela kroz veći agrarni budžet, dugoročne beskamatne kredite seljacima i garantovane ekonomske cene poljoprivrednih proizvoda, ulazak u Evropsku uniju, smanjenje poreza na zarade sa 77 na 49 odsto… Sve to lepo zvuči u državama koje praktikuju demokratiju i tržišnu ekonomiju duže vreme. U Srbiji koja je tek pre tri godine izašla iz političkog bunara, sa slabašnom privredom i građanima nenaviknutim da kvalitet života vezuju za kvalitet rada olako obećano blagostanje zvuči sasvim primamljivo, mada se iza njega krije veoma loša verzija socijalne demagogije.

Da bi se proverilo koliko su Srbi zaista lakoverni i koliko veruju u bajkovita predizborna obećanja trebalo bi samo pustiti Dafinu Milanović iz zatvora i dozvoliti joj da u predizbornoj kampanji ponovo otvori „banku“. Svi oni koji bi stali u nepregledne redove da zarade na Dafininim kamatama, potencijalni su „pacijenti“ socijalnih demagoga koji kao neki Dafinini pilići, ovih dana krstare Srbijom u takozvanim predizbornim karavanima.

Niko od njih, nažalost, nije imao političke hrabrosti i državničke mudrosti da izađe pred birače i kaže da će sledeće četiri godine biti vreme „znoja i suza“. To je jedina realna tranzicija koja čeka Srbiju i na kojoj, posle neuspelog bizmarkovskog modela (koji je pokušao da sprovede pokojni premijer Zoran Đinđić), treba napraviti društveni ugovor svih socijalnih slojeva i nacionalnih institucija.

Političari se trenutno trude da u ovoj predizbornoj kampanji zaborave na činjenicu da je Srbija pre tri godine postala deo sveta i da je u obavezi da poštuje neke međunarodne standarde. Koliko je poznato ni na jednom predizbornom skupu nije se dogodilo da neko od prisutnih građana priupita nekog od kandidata za premijera kako, recimo, misli da ne dozvoli poskupljenje struje iduće godine kad je to jedan od ključnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda. Ili, ko je to od političara u Srbiji spreman da prekine saradnju sa Haškim tribunalom ako od toga zavisi dalja neophodna podrška međunarodnih finansijskih institucija srpskoj tranziciji.

Svi političari tezu o svojoj modernosti grade na odricanju od ekonomskog modela kojim je Milošević upravljao Srbijom deset godina. Ali, kad treba da saopšte svoj ekonomski program, onda im je najmilije da se posluže „alatkama“ kojima je Sloba tako spretno baratao u privredi. Naime, ekonomski programi najvećeg broja partija svode se na „goli“ državni intervencionizam u kome gotovo da nema mesta za tržište i njegove mehanizme. Sve će država da obezedi: nova radna mesta, javne radove, jeftine kredite, niske kamate, stanove, automobile…

Posebno poučna priča za ponašanje građana-poreskih obveznika pred sve buduće izbore vezana je za izborna obećanja oko budžeta. Na tom pitanju u razvijenim demokratskim državama obično se dobijaju ili gube izbori, i o predizbornim obećanjima smanjenja poreza napisano je mnogo ozbiljnih ekonomskih knjiga.

Najčešće „radovanje“ srpskim poreskim obveznicima u predizbornoj kampanji bilo je smanjenje poreza na zarade sa 77 na 49 odsto, ali je obećavano i ukidanje poreza na automobile, oružje, mobilne telefone i finansijske transakcije. Oni koji i dalje sumnjaju u zdrav razum poreskih obveznika u Srbiji nudili su s jedne strane smanjivanje poreza, a s druge strane povećanje socijalnih davanja što inače utiče na rast budžetskih rashoda. Ali, tema „niski porezi“ nije lako štivo niti baš samo specijalitet Srbije.

Sličnu vrstu socijalne demagogije na svojoj koži osetili su i Amerikanci za vreme predsednika Ronalda Regana, koji je 1982. godine došao na vlast s popularnom parolom smanjenja poreza. Tada je, naime, ekonomista Artur Lafer ubedio Regana da će ako brutalno smanji poreze, povećati poresku bazu i time imati više para u budžetu. Tako je u ekonomskoj teoriji nastao pojam Laferova kriva kojim se objašnjava rast/pad poreskih stopa i istovremeno rast/pad budžetskih prihoda. Za nepune dve godine Regan nije uspeo da ubere više prihoda od poreza u budžet. Istovremeno, nije uspeo da smanji rashode, oni su porasli naročito za odbranu i nastao je u istoriji SAD najveći budžetski deficit od 320 milijardi dolara.

Ukoliko bi Srbija ušla u sličan scenario smanjenja poreza ali sa željom da na dosadašnji način zadovoljava stečene prohteve 1,5 milion penzionera, 40.000 policajaca, 60.000 zaposlenih u Vojsci, 150.000 zdravstvenih radnika i 130.000 ljudi zaposlenih u prosveti… morala bi bukvalno preko noći da pronađe novih 650.000 poreskih obveznika. Ukoliko se to ne dogodi, po proračunu odlazećeg ministra finansija Božidara Đelića, mogla bi da nastane rupa u budžetu (deficit) od 108 milijardi dinara.

Budžetski deficit Amerike Ronald Regan uspevao je da pokriva uz pomoć Japana. Naime, američki predsednik ponudio je japanskim proizvođačima da ili prihvate povećanje carina na njihovu robu koja ulazi u SAD ili da kupe američke državne obveznice i time finansiraju smanjenje američkog deficita. Japanci su se odlučili za obveznice i to je trajalo čitavu deceniju. Skoro 15 godina bilo je potrebno da se budžet vrati u normalu, a to su već pozne godine Klintonove vladavine.

Šta bi bilo rešenje za slučaj da se Srbiji desi takav peh s budžetskim deficitom, pošto je izvesno da nam Japan ne bi priskočio u pomoć? Dve su opcije: da se zakine svima koji žive od budžeta (penzioneri, policajci, lekari, sudije, oficiri) ili da se kopira Miloševićev model trosmenskog štampanja dinara u topčiderskoj štampariji?

Na kraju pitanje, dakle, nije da li je moguće smanjiti poreze. To je lako. Ali, nije lako odgovoriti kako u Srbiji za jednu noć pronaći novih 650.000 poreskih obveznika da bi se nadomestilo smanjenje poreskih stopa.

Problem nije lako rešiti. O tome će morati da misle oni koji su obećali državu blagostanja.

A da predizborna obećanja ne bi izvetrila kao bezbroj puta do sada pobrinuo se Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID). Marko Blagojević, portparol CEeSID-a, obećao je da će popisati sva predizborna obećanja i kasnije ih upoređivati sa delovanjem poslanika svake stranke u parlamentu. Kad i toj skupštinskoj postavi istekne rok trajanja, CEeSID će imati ličnu kartu svake partije.

Pa neka sada neko obećava šta mu padne na pamet.