Da više završimo s tim

Svake godine ista priča: udari grad, a protivgradnih raketa nema, padne jača kiša pa poplavi kuće i štale, pa kuku i lele: dobar razlog da se upita tamo gde treba ima li država Srbija odgovor na tako teške izazove kao što su pljuskovi i grad.

„Upravo je konstituisan Republički štab za vanredne situacije“, ogovara Predrag Marić, načelnik sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova. „Nije to neko tamo vladino telo koje se tu i tamo sastaje i nešto sugeriše, već je reč o telu sa kapacitetom i ovlašćenjima da kad treba i tamo gde treba reaguje, preuzme komandu i odgovornost. To je značajan korak napred: u Republičkom štabu je pet resornih ministara, ljudi iz Generalštaba, direktori javnih preduzeća, direktori zavoda – Seizmološkog, Hidrometeorološkog, Zavoda za zaštitu zdravlja, sekretar(ka) Crvenog krsta… Ukupno 25 članova. O vanrednim situacijama govorim – požarima, poplavama, zemljotresima, a ključna reč je odgovornost, ne samo u otklanjanju posledica nego i u preventivi.“

„VREME„: Preventiva je kod nas po pravilu postfestum tema: da je to–i–to urađeno na vreme, posledice ne bi bile kakve jesu. Da budem konkretan: padne kiša, potopi pola grada, a posle se konstatuje da su odvodni kanali zagušeni, da treba da se pročiste, što će „u narednom periodu“ i da se uradi… Sledeće godine opet padne jaka kiša, pa se opet postfestum ustanovi da kanali nisu pročišćeni.

PREDRAG MARIĆ: Preventiva je pre svega u planovima koji će biti izrađeni u opštinama, gradovima, okruzima, pokrajinama, pa i u Republici. Za razliku od nekih ranijih vremena, ovi planovi neće biti spiskovi nečega što nikada nikom neće biti potrebno, nego konkretan plan za konkretno mesto. Da uzmemo Zaječar za primer. Šta Zaječaru preti? Na prvom mestu bujične poplave, na drugom požari, na trećem hemijski akcident. Šta se radi u kom slučaju? To, to i to. Šta se preventivno preduzima? To, to i to. Plan verifikuje Republički štab i tačka. Nema više skrivanja, u bilo kom pogledu, za bilo šta i za bilo koga, od predsednika opština do samog vrha države: postavili smo pravila, moramo po njima da igramo i svi su na ispitu, uključujući i mene i moje ljude – ako sam za nešto odgovoran, snosiću posledice.

Kad je tako, koristim priliku da vas pitam zašto nema dovoljno protivgradnih raketa, mada je „nema dovoljno“ previše blag izraz za stanje kakvo je.

Nema ni dve nedelje kako je Sektor za vanredne situacije preuzeo na sebe protivgradnu zaštitu. Šta smo zatekli? Manje od četiri rakete po lansirnom mestu, sve zajedno oko 4000, a treba da ih je tri puta više. Nema raketa, nema ničega, sem velike želje nekih pojedinaca da budu na čelu te službe.

I sad?

Za početak, protivgradna zaštita više neće biti samostalna služba u Sektoru za vanredne situacije, već deo Uprave za upravljanje rizicima, što podrazumeva novu kadrovsku organizaciju i potpuno nov način funkcionisanja službe. Recimo, strelci više neće biti plaćani iz republičkog budžeta, nego iz budžeta lokalnih samouprava. Lokalna samouprava će voditi računa o popunjenosti mesta, ali i o obuci strelaca, i tako će preuzeti deo odgovornosti za protivgradnu zaštitu na svojoj teritoriji. Nema tu više šta da se čeka, ima da se radi i tu popusta neće biti, jer će sutra seljak, recimo, u Preljini, ako mu grad pobije useve, mene da psuje. A ja zaista ne želim da me iko psuje. Nije ovo „Kalimero priča“, ali odbijam da odgovaram za nešto što je bilo pre nego što smo preuzeli protivgradnu zaštitu.

A rakete?

Odmah po preuzimanju obratio sam se premijeru za pomoć, u četvrtak je to već bilo na sednici Vlade, novac je već prebačen i očekujem da ćemo iduće nedelje imati te tri hiljade raketa koje su nam neophodne.

Svega tri hiljade? Za sezonu se u proseku ispuca više od 12.000.

U ovom momentu te tri hiljade raketa su „gašenje požara“. Naravno, biće ih nabavljeno još.

Dolazi leto, približava se sezona šumskih požara. Ima li razloga da brinemo?

Ministarstvo unutrašnjih poslova raspolaže sa dva protivpožarna helikoptera, Vojska sa četiri. Tokom jula, na niškom aerodromu će biti i protivpožarni avion „iljušin 76“ i jedan helikopter Mi 26 ruskog Ministarstva za vanredne situacije, koji će, ako bude trebalo, gasiti požare u celom regionu, ali i zemljama Evropske unije. Ako je vaše sledeće pitanje koliko to košta, evo odgovora: ne košta ništa, sem goriva koje se u intervenciji potroši i smeštaja posada.

Nisam to hteo da vas pitam, mada jeste o novcu: da li je istina da se Sektor za vanredne situacije „ugrađuje“ u svaki litar prodatog motornog goriva pa je i zbog toga, između ostalog, domaća cena benzina i dizela najviša u regionu.

Prema Zakonu o vanrednim situacijama, koji je stupio na snagu pre godinu dana, prvi put u istoriji Sektor za vanredne situacije je dobio sopstveni izvor finansiranja – Fond za vanredne situacije, koji se puni novcem od naplaćenih kazni za kršenje propisa iz oblasti zaštite i spasavanja, od premija osiguranja i od velikih pravnih lica koja se bave prometom nafte i naftnih derivata, a imaju velika skladišta za naftu i naftne derivate.

Znači, istina je.

Ne, nije. Privredni subjekti koji se bave proizvodnjom, preradom, skladištenjem, distribucijom i prodajom naftnih derivata u obavezi su da na godišnjem nivou uplate pola procenta vrednosti maloprodajne cene po litru, ali ne od svakog prodatog litra, nego prema veličini skladišta, po formuli kapacitet skladišta puta maloprodajna cena, pa od toga pola procenta.

Koliko je to ukupno para?

U drugoj polovini prošle godine iz sva tri izvora prikupljeno je oko 250 miliona dinara. Taj novac, koliko da ne bude zabune, nije namenjen za kupovinu luksuznih automobila za glavešine, već za kupovinu radne uniforme za svakog vatrogasca u Srbiji, koju nemaju, eto, već sedmu godinu, kao i za kupovinu zaštitne uniforme za 1500 od ukupno 3000 vatrogasaca, e da bi onaj u Trgovištu bio obučen kao i ovaj u Beogradu. Novcem od ove godine planiramo da kupimo i neko novo vatrogasno vozilo, da dopunimo opremu jedinicama za odbranu od poplava, pa i protivgradne rakete.

O uniformama koje nedostaju razgovarali smo pre godinu dana, pa i pre dve godine. Hoćemo li i iduće?

Tri hronična problema nas tište. Prvi je mali broj ljudi – na platnom spisku je 2950 vatrogasaca-spasilaca, a po evropskim standardima trebalo bi da ih je 7000. Drugi je plata od 32.000 dinara, a treći je lično dostojanstvo – da čovek izgleda kao čovek, da kad ide u intervenciju bude siguran da ono što nosi na sebi može da ga zaštiti, a ne da mu ja pričam da mu je svetla budućnost nadohvat ruke, ali da se još malo strpi. A ti ljudi su uvek na raspolaganju, da uskoče i u vatru i u vodu, figurativno i bukvalno. Zbog toga prvi novac koji smo dobili na naš račun ide ka njima. Da više završimo s tim.