Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi

Otkako su Srbija i Kina potpisale (prvi) sporazum o strateškom partnerstvu, trgovinska razmena između dve zemlje je udvostručena – sa jedne na dve milijarde dolara, od čega je vrednost srpskog izvoza negde između 1 i 2 promila ukupne razmene. Zbog tolike disproporcije u trgovinskoj razmeni, vest da bi ubuduće kinesko tržište moglo da se „otvori“ za srpske stočarske proizvode značajnija je nego što se na prvi pogled čini: ako je tona govedine u makrotrgovini (recimo) 3000 dolara, razmena bi mogla da se uravnoteži izvozom (recimo) pola miliona istranžiranih junadi i isto toliko takvih jagnjadi.

VELIKI USPEH: Sve ove dobre vesti, štaviše – ogroman uspeh Srbije, kako je premijer novinarima koji su ga u Kinu pratili opisao značaj svega potpisanog, ostale su bez značajnijeg odjeka u srpskoj javnosti: (ne)uspeli državni udar se ispostavio kao draža i izdašnija tema.

Kako god bilo, ovaj veliki uspeh srpske politike, njene vlade i premijera je već/tek treći po redu u poslednje tri godine i u svakom cugu najviši predstavnici Kine i Srbije potpisali su slične ugovore, dogovore, sporazume i protokole. Šta je zaista njihova sadržina – koliko su u njima zastupljeni „ako“, „kad“ i „ali“ nije baš poznato, ali kad premijer kaže da je reč o istorijski važnim ugovorima, dogovorima, sporazumima i protokolima koji Srbiji otvaraju mogućnost za ubrzani ekonomski razvoj, otvaranje novih radnih mesta, rast standarda i sve tako redom, onda mora da je tako.

Istina, iako je njihov spisak nepromenjen, sem što je umesto kanala Dunav–Morava–Egejsko more sad aktuelna smederevska Železara, neki takoreći detalji se razlikuju. Recimo, „brza pruga“ Beograd–Budimpešta više nije onoliko brza – 300 km/h kakav je navodno onomad bio kineski predlog, niti 500 kako je premijer zamišljao, nije više ni „preko 200“ kako se u poslednje vreme govori, nego „prosečnih 160“, kako je sad navedeno, mada je i to netačno: nije „prosečno“, nego „maksimalno“ što je, uzgred, jedino i realno, a i potrebno. Takođe, neće taj posao biti završen u roku od dve godine, kako je srpski premijer pred novinarima tvrdio, već kako je objasnio kineski premijer: pruga će biti završena u roku od dve godine po predaji projektne dokumentacije, za koju je (inače) zadužen CIP.

Upitan da li je taj preferencijalni izvoz junetine i jagnjetine u Kinu prevelik zalogaj za Srbiju, premijer je odgovorio sa „verujem da ćemo uspeti“. Optimista je i kad je reč o izvozu mleka i mlečnih proizvoda „i u Rusiju i u Kinu“, uz opasku da „i mi moramo da se potrudimo da to i proizvedemo“.

IMA GDE: Od približno pet miliona hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, više od trećine su livade, pašnjaci i utrine, bogom dani za stočarstvo, tačnije za govedarstvo i ovčarstvo: tih oko/preko dva miliona hektara dovoljno je za uzgoj isto toliko goveda, odnosno deset puta više ovaca. Međutim, na neznano kolikom, ali u svakom slučaju ogromnom delu tih livada, pašnjaka i utrina nema stoke, već se po njima šire paprat, glog i divlja kupina.

Štaviše, ako bi se računalo prema „uslovnom grlu“ – 500 kilograma „žive vage“, u Srbiji ima mesta za najmanje dvostruko, ako ne i trostruko više grla razne stoke. Naime, u zemljama Evropske unije prosek je 0,9 uslovnih grla po hektaru ukupnog poljoprivrednog zemljišta: najviše je u Holandiji – 3,8, najmanje u Grčkoj – 0,4 uslovnih grla po hektaru. Srbija je još niže – 0,3 uslovnih grla po hektaru i udelom stočarstva u ukupnom prihodu od poljoprivrede od bednih 25 odsto. Koliko za reper: ako stočarstvo donosi manje od 50 odsto od ukupnih prihoda od poljoprivrede – situacija u agraru te zemlje je loša; ako je dohodak od stočarstva 50 do 70 odsto – situacija je đene-đene; ukoliko stočarstvo donosi preko 70 odsto dohotka u agraru – situacija je vrlo dobra do odlična. Po tome, situacija u Srbiji je očajna.

NEMA ŠTA: Već četvrt veka, ako ne i duže, broj goveda i ovaca u Srbiji u permanentnom je padu: stado od milion i po goveda na početku veka, danas je za dve petine manje. U godini kad je poslednji put ustanovljavana kvota za izvoz „bebi-bifa“ u Evropsku uniju, odnosno kad je smanjena sa 10.000 na 8750 tona (reč je o 2008. godini), izvezeno je ukupno 1700 tona, ili 20 odsto kvote. Sledeće godine je izvezeno manje od 1000 tona, a ove godine ako dobaci do 100 tona biće razloga za slavlje. Prosto – nema šta da se izveze, ako se računa legalan izvoz, kakav je sa EU jedino i moguć.

Tom padu kumovala je pre svega pravna nesigurnost u obligacionim odnosima – nedostatak mehanizma koji bi garantovao da isporučeno bude i plaćeno, zatim visoke cene „inputa“ – od koncentrata do veterinarskih usluga, pa promena agrarne politike sa svakom promenom vlasti, odnosno ministra poljoprivrede… Na kraju i značajno sivilo tržišta kome se stočari sve više okreću koliko god da je za njih nepovoljno: bar dobiju pare za svoj trud, malo u odnosu koliko bi trebalo da bude za stabilnu i održivu proizvodnju, ali ipak dobiju, koliko-toliko.

Prema statistici, u Srbiji ima oko 900.000 grla goveda. Od toga, u tovu je svega 150.000 do 200.000 junadi, što pokriva jedva dve trećine domaće potrošnje: resto se uvozi, mahom iz Brazila i Argentine – zli jezici tvrde da je dobar deo brendiranih suhomesnatih proizvoda „made in Serbia“ pasao na pampasima. Ništa bolje nije ni sa ovcama: od ukupno 1.700.000 grla, svega je 377.000 jaganjaca i šilježadi.

Tako je po statističkim podacima, kojima i nije baš za verovati. Recimo, broj jaganjaca i šilježadi u suprotnosti je sa brojem priplodnih ovaca, kojih ima 1.270.000 grla, dok je podmlatka tri puta manje. Budući da se prosečna ovca ojagnji tri puta u dve godine i da se svaka treća blizne, jaganjaca i šilježadi bi trebalo bi da bude bar upola, ako ne i dvostruko više od broja ovaca.

Za razliku od dramatičnog pada legalnog izvoza junetine, onaj nelegalni – „prekodrinski“, stabilan je: svake godine oko 5000 junaca, odnosno 25.000 tona junetine prepliva Drinu. Koliko ode na Kosovo (i Metohiju) nepoznato je i može samo da se nagađa, ali da nije beznačajan broj – nije. Činjenica je da su nakupački kamioni kao po pravilu registrovani ili u Vranju ili u Šapcu.

A NEMA NI PARA: Prvi korak u oporavku srpskog stočarstva je obnova stada: za početak bio bi dovoljan interventan uvoz recimo 20.000 steonih junica i pride 30 do 40 hiljada teladi namenjene tovu za izvoz. Sa dodatnih 100.000 junadi, što će reći 200.000 goveda, bile bi podmirene domaća tražnja i EU kvota; sa dvostrukim uvećanjem moglo bi da se razgovara i o nekom izvozu u Rusiju i/ili Kinu, a sa upola iskorišćenim potencijalom, ako bi se takvo čudo dogodilo, izvoz junetine/jagnjetine bio bi značajna stavka u trgovinskom bilansu Srbije.

Kad bi bilo, tako bi bilo, a da li će da bude, teško je reći: taj interventni uvoz steonih junica i teladi za tov težak je reda 50 miliona evra koji treba da se izbroje odmah, treba tu para i za hranu, veterinare, treba da ima i ko sve to da radi, a oni koji rade imaju nezgodan običaj da zauzvrat traže i da budu plaćeni, što znači još para koje će da se „okrenu“ tek nagodinu, pa onda ajd’ Jovo nanovo… Za desetak godina pametnog ulaganja u stočarsku proizvodnju eto naših stočara na zelenoj grani, eto malo ispeglanijeg trgovinskog bilansa. Samo da se pronađu te „startap“ pare, o čemu će, sva je prilika, biti reči i dogodine u ovo doba, kad će sa Kinom izvesno biti potpisan još neki ugovor, dogovor, sporazum i protokol na istu temu, kao što je bilo prošle i pretprošle godine.