Čvor, petlja i vlada

Sve je počelo pre skoro godinu dana kada je zagrebačka firma „Rade Končar“ isporučila srpskoj Elektromreži dva velika transformatora za trafostanice u Beogradu i Novom Sadu. Oni su, kako je to uobičajeno, prevezeni vozom do najbližih železničkih stanica, odakle je trebalo da budu prebačeni putem do trafostanica. Pošto je reč o velikim transformatorima, teškim preko 200 tona, ovakav prevoz spada u takozvani vangabaritni prevoz, koji se obavlja specijalnim prikolicama i za koji se izdaje posebna dozvola. Iako za ovakve prevoze u Srbiji postoje dve registrovane firme, „Rade Končar“ je prevoz poverio trećoj, koja je za tu svrhu iznajmila specijalnu prikolicu od hrvatskog Zagrebtransa. Tada nastaju problemi jer su srpski prevoznici smatrali da se je reč o kabotaži (obavljanje unutrašnjeg prevoza na teritoriji druge države) koja je po pravilu zabranjena. Zato su zatražili da se ovaj prevoz ne dozvoli. Ne ulazeći u to koja strana je ovde bila u pravu, bitno je naglasiti da je to klasično pitanje za državnu administraciju. Jedan od njenih najvažnijih zadataka je da rešava ovakve probleme i u svakoj ozbiljnoj državi ona bi to u razumnom roku i uradila. I, uz manje ili veće zadovoljstvo strana u sporu, problem bi bio rešen.

KO KOGA: Međutim, naša državna administracija, tj. Ministarstvo za kapitalne investicije (kasnije Ministarstvo za infrastrukturu), i JP Putevi Srbije, preokupirani asfaltiranjem seoskih puteva tokom izbornih kampanja ovaj su problem ignorisali, pa odugovlačili, pa prvo izdali dozvolu, a zatim se pravili da to ne važi i tako mesecima, dok problem nije eskalirao. Pošto se to oteglo u nedogled i bez nade da će se naši državni organi uozbiljiti, a kako su troškovi stajanja transformatora padali ne teret hrvatske firme, prvi potez je povukla hrvatska država. Da bi zaštitila interese fabrike „Rade Končar“ (a i „Zagrebtransa“, mada to javno nisu hteli da kažu) hrvatsko Ministarstvo mora, prometa i infrastrukture je kao sankciju prema Srbiji ukinulo dodatni kontingent od 12.000 bilateralnih dozvola za naše drumske prevoznike. Ova oštra mera je jako pogodila prevoznike, ali i celu privredu, jer je dovela u pitanje prevoz robe preko jadranskih luka. Novi srpski resorni ministar je u pauzi između dva obilaska zakasnelih radova na obilaznici oko Beograda probao da reši i ovaj problem koji mu je u amanet ostavio njegov prethodnik. Početkom jeseni dozvoljen je prevoz jednog od dva transformatora sa iznajmljenom prikolicom pa je, u svom duhu uvek punom entuzijazma, ministar Milutin Mrkonjić izjavio da je problem rešen. Ispostavilo se da je do rešenja daleko. Hrvatska strana je insistirala na potpunom izvršenju posla, a dotle je odobrila samo 1000 novih dozvola. Sa jesenjim danima počinju da se nižu ekscesi. Hrvatska država zabranjuje srpskoj kompaniji Sunoko prevoz šećerne repe iz Srema u Bačku preko hrvatske teritorije (most kod Iloka) iako je to godinama dozvoljavala, što ovoj drastično povećava troškove transporta. Međutim, kada je šećerana u Osijeku počela da uvozi šećernu repu iz Srbije, hrvatsko resorno ministarstvo ukida – suprotno odredbama međudržavnog sporazuma o transportu – režim dozvola samo za taj prevoz. Time nastaje prilični haos u drumskom prevozu robe između dve države. Pod pritiskom srpskih prevoznika koji počinju da prete štrajkovima i blokadama, resorno ministarstvo pokušava da se probudi iz sna i traži da se zabrani prevoz šećerne repe u Hrvatsku bez dozvola koje su inače uskraćene za ostale robe iz Srbije. To bi trebalo da uradi Carina, tj. Ministarstvo finansija. Međutim, u skladu sa ozbiljnošću države Srbije, oni uopšte ne žele da se time bave. Pošto Carina neće da se zamara, na scenu stupaju inspektori za drumski saobraćaj koji zaustavljaju pojedine kamione, ali momentalno izazivaju protest naših poljoprivrednika. Izvoz repe u Hrvatsku je za njih profitabilan i svaki problem u transportu ih teško pogađa, jer šećerna repa brzo gubi kvalitet. Sve ovo, uz neke druge probleme, dovelo je do toga da drumski prevoznici izgube strpljenje i u pretprošli utorak su na Ibarskoj magistrali počeli sa najavljenim blokadama saobraćaja. Da li će ovaj oprobani recept rešavanja problema srpskih građana sa svojom državom i administracijom uroditi plodom ostaje da vidimo. Prethodni ministar Velimir Ilić i njegova administracija nisu mnogo marili za ovakve probleme. Milutin Mrkonjić je takođe poznat kao pasionirani posetilac svih mogućih gradilišta, ali i kao čovek koji ima dugogodišnje veze sa transportom, i od njega se očekuje da prilično promeni nasleđe koje je u ovom sektoru ostavio njegov prethodnik. Istina, nije baš jasno kako očekuje da ovaj problem (a i neke druge) reši na način i sa onima koji su ga svojim dosadašnjim radom i napravili.

PRAVLJENJE PROBLEMA: Iako nekima ceo ovaj slučaj može da deluje samo kao manje ili više interesantan detalj, on u stvari govori mnogo više o državi Srbiji i stvarnom odnosu vlade prema najaktuelnijim problemima u njoj. Svakog dana predstavnici vlasti govore o trudu koji ulažu da bi se u ovoj zemlji napravila efikasna država, poboljšala ekonomija, izgradila infrastruktura, suzbila korupcija i prebrodila teška iskušenja u spoljnoj politici. Ali, stvarna slika o tome se ne stvara na osnovu govora i izjava, već na osnovu konkretnih poteza državnih organa. Posmatrajući ovaj slučaju stvari u našoj zemlji izgledaju mnogo gore nego na TV Dnevniku. Mi ne da nemamo efikasnu državu nego je u oblasti transporta očigledno uopšte nemamo. Jer, da je imamo, bilo bi nemoguće da jedan banalan problem eskalira do ovakvih granica. To je bilo moguće samo zato što državna administracija ne radi svoj posao a ministru koji je tada bio izabran da njom rukovodi bila je to poslednja rupa na svirali. Srbija je jedna od retkih zemalja gde je moguće da upravljate državnim institucijama kao da je reč o humanitarnoj ili nevladinoj organizaciji. Bavite se samo onim što vi mislite da je bitno i interesantno, a za ono što vas ne zanima koga briga. Državna administracija inače služi zato da rešava probleme. Srpska država to nije radila, već je samo stvarala nove. Za razliku od nje, Hrvatska se, iako vrlo grubim i diskutabilnim merama, trudila da reši ovaj problem. Srpska država je svojim delovanjem izazvala opštu štetu. Za naš elektroenergetski sistem veoma važni transformatori mesecima su stajali na železničkim stanicama a, pored troškova, to je moglo da dovede u pitanje i stabilnost sistema tokom zimske sezone. Drumski prevoznici su drastično oštećeni, a zastoj u međunarodnom transportu je izazvao brojne probleme i mnogim preduzećima. Štetu ima i poljoprivreda zbog problema prevoza i izvoza šećerne repe. Za razliku od naše države, hrvatska država je učinila sve da zaštiti interese svojih građana i privrede.

ŠTEDNJA I SAOBRAĆAJ: Sektor saobraćaja je u Srbiji već nekoliko godina među vodećima po učešću u rastu BDP-a i uz finansijski sektor je jedan od vodećih u našoj ekonomiji. Tim pre je neverovatno da se vlada (i bivša i sadašnja), koja ne prestaje da nas ubeđuje da joj je stvaranje povoljnog ambijenta za privredu prioritet, ovako neodgovorno ponaša prema jednom od vodećih sektora u privredi Srbije. Problem nije samo to. Za sledeću godinu je najavljena štednja u svim oblastima, sem u gradnji infrastrukture u kojoj putevi (Koridor X) imaju apsolutni prioritet. Razlog za to je, kako nam poručuju najviši državnici Srbije, upravo podizanje ekonomije i otvaranje novih radnih mesta. Ako je tako, onda je nemoguće ne postaviti sledeće pitanje: ako su drumski prevoznici nebitni državnim organima i van svakog njenog vidokruga, kako će izgradnja Koridora X izazvati ekonomski razvoj Srbije? Čemu tolike investicije u izgradnju puteva ako ne brinemo i ne razvijamo sektor koji prvi neposredno treba da ima korist od toga. Nije teško shvatiti da će u tom slučaju građani Srbije skupo otplaćivati kredite za izgradnju autoputa, a korist od njega i profit imati preduzeća iz Hrvatske ili Grčke. Mi ćemo možda i imati zadovoljstvo da idemo po zimnicu u Vranje ili u Grčku na more autoputem, ali to će teško razviti srpsku ekonomiju. Nju značajno razvija samo efikasan transport robe. Inače, često se pozivamo baš na Hrvatsku i njen primer izgradnje autoputeva kao nešto što i ovde treba raditi. Ali hrvatska država je na ovom primeru pokazala da to nije radila samo zbog političkog marketinga već da ima jasnu politiku u sektoru privrede i saobraćaja.

I pored mnogih teških reči, u priči oko dozvola za prevoz još niko nije optužen da je nešto ukrao. U tom svetlu ne bi bilo mesta povezivanju ove priče s borbom protiv korupcije. Ali ovo je još jedan slučaj koji pokazuje da su veliki problemi ove države i nerad i nekompetentnost i nestručnost. Šteta koju su nerad i nekompetentnost administracije izazvali građanima Srbije je sigurno mnogo veća od one koju izaziva korupcija. O ovoj drugoj se mnogo priča, dok se prva često zanemaruje. Ovaj slučaj jasno pokazuje, imajući u vidu sve ono što se po medijima dovodilo u vezu sa resorom saobraćaja u vladama Vojislava Koštunice, da ove dve pojave – korupcija i nestručnost – idu ruku pod ruku jedna sa drugom. Korupcija i nekompetentnost su kao brat i sestra. Dalje ignorisanje ovakve nekompetentnosti naše administracije baca veliku senku na zavetnu borbu državnih funkcionera protiv korupcije.

I, na kraju, povratak na početak teksta. Hrvatska država povukla je u ovom slučaju prema Srbiji nekoliko vrlo oštrih i problematičnih poteza a da sa naše strane nije bilo skoro nikakvog odgovora. Dosadašnje postupanje naše strane dovelo je do toga Srbija neki dobar odgovor skoro da i nema – sem ako ne želi da napravi sebi još više štete. Ipak, odsustvo reagovanja kao i ukupno ponašanje države oko problema s transportom može lako biti shvaćeno kao znak slabosti. To nakon priličnog zaoštravanja naših odnosa može biti vrlo loše i prilično otežati posao srpskoj diplomatiji koja svoj položaj prilično zasniva na tezi da smo ozbiljna i važna država.

A možda će sa zimom pasti veliki sneg i zavejati puteve, transformatore, repu i tako na najbolji način rešiti sve ove probleme.