Čuvari napredne Srbije

„Kao što znamo, stranke su uvek u kampanji“, govorio je pre gotovo dvadeset godina Zoran Đinđić na debati koja je organizovana u beogradskom kulturnom centru Reks, u krcatoj sali, na programu koji je vodio Aleksandar Timofejev, tada novinar Radija B92.

Na suprotnoj strani od Đinđića sedeo je Vojislav Šešelj, tada i danas predsednik Srpske radikalne stranke. I tada i danas SRS i DS su opozicione stranke; i tada i danas SRS je sedeo na klupi i čekao da ih oni koji su na vlasti pozovu da uskoče u vladu; i tada i danas DS je malo iznad cenzusa; i tada i danas debate se vode po domovima kulture, jer su glavni elektronski mediji zatvoreni za razgovor političkih neistomišljenika.

Na snimku koji postoji na Jutjubu ne vidimo Aleksandra Vučića, tada mladog genseka radikala i u nekim nastupima mnogo radikalnijeg od samog Šešelja, ali danas znamo gde je: u neprestanoj kampanji, samo poslednje tri i po godine sa pozicije vlasti, sa mesta svedržitelja i generalnog upravnika skoro svega u Srbiji.

Kao da se ta Đinđićeva rečenica urezala u njegovu svest mnogo više od stotina pročitanih knjiga koje je sastavio Vojislav Šešelj, kao da je ta jedna rečenica iz razgovora koji vode dvojica najlucidnijih političara koji su se u Srbiji pojavili u poslednjih 30 godina ostala urezana u korteks tada mladog radikala, opijenog idejama Velike Srbije, sveopšte zaštite srpstva, srpskih korena i srpskih krošnji.

Kao i mnoge druge metafore Zorana Đinđića koje su postale opšte mesto srpske političke kulture i za koje je u jednom trenutku izgledalo da služe za maskiranje stvarnosti, ovu jednostavnu rečenicu Vučić je shvatio bukvalno i ona kao da je postala jedini kredo njegove politike.

I zato ga danas vidimo na otvaranju koloseka na Prokopu, pa na otvaranju otvorene fabrike u Vranju, pa na otvaranju probijenog jednog od dva potrebna tunela na putu Ljig–Čačak, vidimo ga neumornog sa makazama, ide po Srbiji i preseca vrpce, kao što su i pre njega presecali, ali niko u istoriji sa tolikom frekvencijom i sa tolikom medijskom pokrivenošću.

IZLAZAK U NAROD: Iako izbori još nisu ni raspisani, kampanja za njih traje mesecima i ovi topli zimski dani kao da su iskorišćeni da se malo „izađe u narod“ da se malo ljudima podiđe, da ih se skloni od jednomesečne kampanje „državnog udara“ i da se pokaže šta se, u međuvremenu, radilo, šta se napravilo i kako će se jednog dana ispuniti ono što je svojevremeno rekao Boris Tadić sa mesta predsednika Srbije – da će većina građana Srbije živeti pored auto-puteva.

Istovremeno, sporadično se u javnosti pojavljuju vesti o nekakvim izborima za Savete mesnih zajednica po Srbiji na kojima „liste“ SNS-a ubedljivo pobeđuju. Tako je u nedelju 31. januara 2016. godine SNS odneo apsolutnu pobedu u mesnoj zajednici Kljajićevo, osvojivši svih 11 mesta za Savet tog sela pored Sombora, a slična situacija se dogodila dve nedelje ranije u Bačkom Monoštoru.

Ove pobede doživljene su i predstavljene kao pokazatelj onoga što će se dogoditi na predstojećim izborima. Osvajanje vlasti u mesnim zajednicama predstavljeno je kao pobeda kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država na preliminarnim izborima u Ajovi i kao da SNS nije na vlasti poslednje tri i po godine u Srbiji.

Upravo su lokalni izbori koji su bili održani u poslednje tri i po godine pokazali da nešto suštinski nije dobro u političkom sistemu u Srbiji, jer ne samo da su poslužili da se „vlast spusti“ do najnižeg nivoa (ne računajući skupštine stanara) nego i da na scenu isplivaju neki „novi mehanizmi“ stranačkog uticaja. Ono što se u prošlih petnaestak godina dešavalo sporadično na lokalnim izborima u sandžačkim opštinama Novi Pazar, Tutin i Sjenica, gde je moglo da se dogodi prebijanje neistomišljenika ili čak obračun vatrenim oružjem, sada je postalo opšte mesto „na lokalu“ u Srbiji i zabeleženo je da su skoro svi izbori bili praćeni incidentima.

Zajedničko tim događajima je da su u Mionicu, Odžake, Vrbas ili Lučane dolazili ljudi sa strane i vršili pritisak u korist naprednjačke liste, i da su u nekim slučajevima pojedini ljudi bili napadnuti, prebijeni, neke su glave polupane, a da nikada nismo saznali ishod tih napada.

Slične stvari su se dešavale i u opštinama u kojima SNS nije imao vlast, ali je pokušao da je osvoji uz pomoć „preletača“, koji bi, ako ne pristanu na ponudu naprednjaka, bili izloženi neprijatnostima i pritiscima da promene stranu. To je bio slučaj u Vršcu, a nedavni i u Beloj Crkvi, gde se odigralo „prekomponovanje vladajuće većine“ u korist SNS-a, što je dovelo i do fizičkog obračuna.

Takav ishod bio je zaustavljen prošle godine u Inđiji jer je očevidno prevladao uticaj koji Goran Ješić, potpredsednik DS-a, ima u toj sredini.

LJUDI U CRNOM: Dok Vučić svakodnevno otvara razne objekte i najavljuje nove projekte, stranačka mašinerija sprovodi specifičnu kampanju „od vrata do vrata“ u kojoj joj pomažu i ljudi za koje se ne zna kom miljeu pripadaju. Kada je krajem decembra 2014. godine na dan izbora pretučen kandidat DS-a u opštini Mionica, najavljeno je da će biti sprovedena istraga o tome ko su bili ti u džipovima sa prekrivenim tablicama, ošišani do glave i obučeni u crno.

Ošišani do glave, voze se džipovima, nisu iz te opštine, imaju na sebi crne jakne i trenerke – to svakako nije opis volontera stranke koja sprovodi zagovaranje za svoju politiku „na terenu“, ali je ostalo i nepoznato ko su ti ljudi i ko njima rukovodi.

Zbog toga što propisna istraga nije sprovedena, a rutinski ju je bio najavio ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, u javnosti se nagađalo ko bi to mogao da bude, ko su ti podržavaoci SNS-a toliko moćni da vrše krivična dela po Srbiji, a da niko zbog toga ne bude „priveden pravdi“. Pored toga što su neki ljudi dobijali batine, političkim protivnicima su uklanjani reklamni panoi.

U javnosti se spekulisalo da iza tih „odreda za ubeđivanje“ stoji Zvonko Veselinović, preduzetnik sa Kosova, koji je u poslednjih nekoliko godina dobio važne poslove u oblasti niskogradnje na deonicama auto-puta od Beograda ka Čačku. Prošle godine je BIRN objavio ugovore koje je firma sa kojom je Veselinović povezan potpisala sa Energoprojektom za poziciju podizvođača radova na ovim poslovima, što po sebi nije problematično. Ono što Veselinovića čini kontroverznim jeste biografija i optužbe za ozbiljna krivična dela. Ostalo je zabeleženo da je Vučić u vreme krize na Jarinju 2011. godine hvalio Veselinovića, govoreći o drugom preduzetniku sa Kosova Branku Miljkoviću kao pravom kriminalcu koji je dobio poslove od tadašnje vlade demokrata.

Takav Vučićev stav koristi se kao potvrda njihove veze o kojoj se javno ćuti u Srbiji: navodno, Vučić je kontrolisao Veselinovića i njegovu ekipu tokom dešavanja na Jarinju i docnije ga uveo u građevinske poslove kada je preuzeo vlast. Zauzvrat, Veselinović je tu kada treba da pomogne sa „svojim ljudima“ da se neka lokalna vlast preuzme. Za ovakve tvrdnje ne postoje direktni dokazi, a kao posredni se koriste činjenice da je Veselinović poslednjih godina napredovao u preduzetništvu i da je pored poslova na izgradnji puteva u Srbiji postao i vlasnik velikog hotela na Kopaoniku u prvoj zoni i da je taj hotel mesto na kome su viđeni neki od saradnika Aleksandra Vučića.

foto: fonet

U „sivoj zoni stranačkog uticaja“ je i brat Aleksandra Vučića Andrej, čiji je uticaj u prethodnom periodu narastao do mitskih razmera, što ne znači da ne postoji. Odavno je poznato da je Andrej u stranačkoj hijerarhiji bio neko ko je zadužen za Vojvodinu – potvrdu za ovu tvrdnju naći će svako ko malo pretraži profile opštinskih odbora SNS-a na društvenoj mreži Fejsbuk koji obiluju izveštajima Andrejevih poseta i sastanaka sa predstavnicima lokalnih odbora. Andrej je, na neki način, prethodnica, i pojavljuje se svuda gde Aleksandar ne može da stigne iz objektivnih razloga u cilju motivisanja i mobilisanja članstva. Fantastično je koliki je opseg njegovog delovanja samo u Vojvodini, s obzirom na to da je on formalno zaposlenik Narodne banke Srbije.

LOMOVI I PUKOTINE: Andrej bi trebalo da bude i najbolji izvor Vučiću o tome šta se sa strankom dešava jer je činjenica da uprkos izraženoj ogromnoj energiji predsednik vlade Srbije ne može da stigne u svako selo i da ima uvid u sve šta se na lokalu dešava. S druge strane, on u stranci ima druge moćne ljude kao što su Radomir Nikolić i Predrag Mikić, koji svoj autoritet crpe iz pozicije Tomislava Nikolića. Radomir je sin, a Mikić je savetnik Nikolića za privredu, značajan donator Fondacije Dragice Nikolić i veoma uticajan u Kraljevu, gradu koji Vučić, kao i Kragujevac, upadljivo izbegava da poseti.

Preko ove dvojice lokalnih lidera i još nekih Tomislav Nikolić pokušava da osigura uticaj u SNS-u i nije nemoguće da će se na toj liniji u budućnosti voditi ozbiljni unutrašnji sukobi, a mobilizacija pred novu turu lokalnih izbora pokazaće u kojoj meri je stranka monolitna i može u potpunosti da stane samo pod autoritet Aleksandra Vučića.

foto: marko rupena

Da pukotine postoje pokazao je i Saša Mirković svojim javnim i gromoglasnim napuštanjem partije čiji je bio jedan od osnivača i verovatno velikih donatora, što mu je vraćeno ustupanjem Zaječara i uticajem u istočnoj Srbiji. Mirković je, čini se, presudno uticao da Tomislav Nikolić 2012. godine pobedi na predsedničkim izborima kreiranjem „afere pokradeni glasovi“, ali se docnije popišmanio i na kraju napustio stranku. On jeste osnovao neku svoju inicijativu, ali ćemo tek da vidimo da li će i na koji način nastupati na izborima. Njegovo istupanje iz SNS-a oslabilo je stranku u tom delu Srbije i potencijalno stvorilo velikog protivnika, i pitanje je da li će autoritet vođe stranke i njegova slika na posteru biti dovoljni za nekog ko živi na granici bede pored Timoka da zaokruži SNS na biračkom listiću.

Lomove koji se dešavaju u stranci SNS uspeva da drži dalje od javnosti, ali nekad stvari isplivavaju i krnje kult poštenja i odanosti na kome se od početka insistira. U tom kontekstu se može gledati i na događaj u kome je javno napadnut i defamiran novinar Kopernikus televizije Dejan Anđus, koji nije deo stranačkog establišmenta, ali je bio važan deo „priče o SNS-u“ od trenutka kada se dolazilo na vlast 2012. godine. Njega tabloid „Blic“ optužuje za teška krivična dela pedofilije zbog toga što ih je pomenuo u negativnom kontekstu u svom TV programu. Njega je pre dve godine napao Nebojša Čović posle emisije na Koprenikusu i taj slučaj još nije okončan na sudu. Anđus važi za čoveka koji je blizak braći Vučić i ovaj događaj se čita kao odbacivanje čoveka iz najbližeg okruženja, što nije nesvojstveno političkom pragmatizmu, ali može da bude i poruka tvrdim poklonicima stranke da oni više nisu u centru interesovanja i da se partija sada na drugi način bavi politikom. Anđus je uz Vladimira Đukanovića, koji takođe ima svoju emisiju na Kopernikusu, artikulisao glas onih birača koji su poverovali u priču o promenama, o pravdi za obespravljene gubitnike tranzicije, u priču o obračunu sa tajkunima i slično. Zbog toga bi Anđusovo izbacivanje iz programa te televizije ili njegovo sklanjanje iz javnosti moglo da ošteti SNS kod dela birača.

OD MESNE ZAJEDNICE DO VLADE: Pukotine na lokalu još su vidljivije kada se krene južno od Jagodine. Iako su na vlasti u Nišu, tamošnji SNS nije mnogo uradio od 2012. godine i teško se može reći da je dr Zoran Perišić izrastao u uvažavanog lidera. Štaviše, čini se da su njegove kolege doktori Dušan Milisavljević iz DS-a i Zoran Radovanović, načelnik Kliničkog centra Niš, iz SPS-a, daleko poznatiji i bolji kandidati kada je reč o lokalnim izborima. Slično je i sa Vranjem, gde stoluje socijalista Zoran Antić i gde ni autoritet Bratislava Gašića nije bio dovoljan da SNS iznedri nekog solidnog i prepoznatljivog kandidata za upravljanje gradom.

U Leskovcu imaju gradonačelnika Gorana Cvetkovića, živopisnu figuru, koji se za dosadašnjeg mandata proslavio izgradnjom toaleta na lokalnom groblju i česmama u selima u kojima nema vode. Međutim, od pada i hapšenja Slobodana Kocića, koji je bio gradonačelnik sa liste DS-a, u Leskovcu nema prepoznatljivog kandidata, tako da je moguće da uz pomoć Vučićeve harizme Cvetković izgura još jedan mandat i donese stranci važne glasove iz tog dela Srbije. Vučić je najavio da će u kampanju krenuti iz Leskovca, šta god to značilo, i možda je to njegova želja da ojača svoje pozicije tamo gde nema jake lidere, ali ima vlast.

SNS „mašineriji“ odupreli su se i lokalni lideri u Surdulici – Novica Tončev ispred SPS-a i Vladan Vasić, gradonačelnik Pirota i predvodnik Koalicije za Pirot. Pored njih treba pomenuti i jednog od najživopisnijih i najdugovečnijih predsednika opština u Srbiji Vladimira Zaharijeva iz DSS-a, koji je na čelu Bosilegrada već tri mandata. Karakteristično je za ova mesta na jugoistoku Srbije da su lokalni odbori SNS-a na sve načine pokušavali da zagrebu deo vlasti, ali da im to nije pošlo za rukom zbog očiglednog poverenja koje pomenuti lideri imaju u tim lokalnim sredinama.

foto: tanjug

Ta mesta ne nose mnogo glasova, ali je za logiku kojom se očevidno vodi SNS, a to je da je svaka vlast jednako važna i da je treba zauzeti po svaku cenu da bi se valjda ostvarila puna „vertikala upravljanja“ od Vlade do kućnih saveta, potrebno i važno i tu imati baš svog čoveka koji će za stranku obezbediti brojne pozicije, što u birokratiji što u javnim preduzećima.

U zbiru, trka na predstojećim izborima biće napornija nego što se želi predstaviti i SNS i Vučić će morati da urade mnogo više da bi ubedili ljude da izađu i baš njih zaokruže. Kako je više puta ponovljeno za SNS je najbolja opcija – svi izbori odjednom, jer se veruje da će ljudi po inerciji zaokruživati Vučića i da će njegov „autoritet“ i sveprisustvo preko medija biti dovoljni za pobedu čak i na mestima gde tako ne izgleda. Oni koji mu budu takmaci moraće da se dobro organizuju i ne samo da trče u kampanji nego, još važnije, da budu prisutni na svim izbornim mestima da se ne bi opet dogodilo da „koza čuva kupus“.

Najavljeno obnavljanje škola i bolnica biće dobar razlog da se Vučić pojavi sa svojim makazama i tamo gde inače ne bi došao ili ne bi stigao da dođe, a na članstvu je da motiviše ili demotiviše birače da izlaze na izbore. Opozicija zbog toga može da bude nezadovoljna, ali to su mogućnosti koje vlast daje i to je manja smetnja od potencijalnih pretnji i pritisaka kojima građani možda mogu da budu izloženi, kao i pitanje regularnosti čitavog izbornog procesa.

SNS i Vučić su sebi postavili ogromne ciljeve, zadržati trenutnu i preuzeti svu drugu vlast do najnižeg nivoa, što stvara ogroman pritisak i na njihovo članstvo i na birače koji bi trebalo da donesu racionalnu odluku o tome kome da daju svoj glas. Pritom, SNS nema kandidate koji bi izgledali kao ljudi sa velikom vizijom i važnim planom, štaviše. Izgledaju, u najvećoj meri, samo kao ljudi koji veruju da je došao njihov red, da oni treba da budu na vlasti jer su dugo sedeli u senci. Kao kada Mirko Topalović prekine projekciju u sceni iz filma Maratonci trče počasni krug i vikne: „A sad malo ona“, tražeći od publike da sluša Kristinino muziciranje koje je bilo neophodno u vreme nemog filma, pa kada publika počne da zviždi i negoduje, on krene da se obračunava pesnicama, a Kristina zavapi: „Serem vam se u ton film!“

Pre nego što započne izborni proces bilo bi dobro da se sa najvišeg mesta, dakle od Vučića, pošalje poruka o tome da izbori ne znače ni kraj i početak političkog života, već da su deo procesa uređivanja Srbije kao demokratske države.

Ipak, kako je krenulo i kako je bilo u prethodne tri i po godine, teško je zamisliti takvu situaciju, takav preokret, i možda je to mesto na kome bi javnost trebalo da zahteva uljuđivanje javne političke scene u Srbiji. Bez toga izgleda kao da je kampanja ratno stanje i da će mnogo glava pasti dok se ne dobiju rezultati kakve vlast očekuje.