Savet ministara državne zajednice Srbije i Crne Gore doneo je uredbu o civilnom služenju vojnog roka. Po ovoj uredbi, regruti koji se pozovu na „prigovor savesti“ moći će da izvrše svoju zakonsku obavezu prema Oružanim snagama i provedu propisani rok službe u vojnim ustanovama radeći nešto za šta nošenje oružja nije neophodno ili, ako imaju problema i s nošenjem uniforme, u nekoj ustanovi od opšteg značaja, baveći se društveno korisnim radom.
O civilnom služenju vojnog roka ovde se, manje ili više bučno, raspravljalo od raspada SFRJ. Donedavno se za odbijanje stupanja u Oružane snage išlo u zatvor, što nije značilo i oslobođenje od vojne obaveze, već je posle izdržane kazne sledio nov poziv, samim tim novo odbijanje i, po pravilu, nova zatvorska kazna… sve dok nesrećni obveznik, obično pripadnik neke verske zajednice koja ne toleriše oružje, ne navrši 27 godina starosti kada prestaje i regrutska obaveza. S druge strane, zakonski je tako još uvek regulisano, ko zbog izbegavanja vojne obaveze ode u inostranstvo biće lišen naslednog prava ako se u zemlju, gde ga čeka zatvorska kazna, ne vrati pre smrti ostavioca.
Ova uredba, ako već ne i izmenjeni Zakon, veliki je civilizacijski pomak i pretpostavlja se da niko više, zbog svojih građanskih ili verskih ubeđenja neće sedeti u vojnom zatvoru. Sudbina zakonskog člana o uticaju neizvršavanja vojne obaveze na nasledno pravo zasad je nepoznata.
Međutim, donošenje uredbe je samo jedan korak u nizu: kako će se u praksi primeniti tek treba da se vidi. Ministarstvo odbrane je u obavezi da do 15. oktobra predloži konkretna rešenja: gde će sve „civilni vojnici“ služiti i šta će sve morati da rade a šta ne, da li će za njih važiti vojna disciplina i Pravilo službe, da li će, recimo, biti obavezni da rade jutarnju gimnastiku, kako će pozdravljati starešinu i ko će im starešina uopšte biti: civil ili oficir.
Za one koji pristaju da nose uniformu ali ne i oružje problema neće biti: U vojsci, kao i u svakoj drugoj instituciji, ima dosta posla koji „prigovarači savesti“ mogu obavljati. Neki od tih poslova, kao što je kuvanje i raznošenje kafa po kancelarijama, smatrani su do sada privilegijom: da bi se vojni rok proveo u takvoj ladovini bilo je potrebno dosta sreće ili debelušnih veza. S druge strane, regruti na redovnom odsluženju vojnog roka su do sada pored redovnih „ratničkih“ dužnosti imali i neka manja junačka zaduženja, redovno ili po kazni, kao što su čišćenje, ribanje, glancanje… Za te poslove bi ubuduće mogli biti zaduženi oni koji oružje ne žele da nose.
Uredbom je predviđeno da se vojni rok može „odslužiti“ u civilnim institucijama kao što su bolnice, gerijatrijske ustanove, komunalna preduzeća… Ideja ima na pretek, a šta će konkretno doći u obzir, javnost će saznati tek u drugoj polovini oktobra. Do tada se može samo nagađati, mada nije teško predvideti neka od rešenja. Nije tajna da su vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka korišćeni kao besplatna radna snaga, sada će samo krug korisnika biti proširen.
U Uredbi piše da civilni vojni rok traje četiri meseca duže nego redovan, bez obzira na to da li se uniforma nosi ili ne. Dužina takve službe izaziva i neke nedoumice, pre svega kako je taj rok određen. Za redovnu službu dužina roka se dobija prostim pravilom trojnim: broj potrebnih vojnika prema broju regruta na raspolaganju godišnje ima se kao broj meseci trajanja roka prema broju meseci u godini. Kako se došlo do trajanja civilnog roka ostaje tajna. Sva je prilika da je u pitanju samo način da se broj eventualnih „prigovarača“ svede na razumnu meru, šta god pojam „razumna mera“ značio. Nije, naime, baš najjasnije zbog čega se posao bolničara smatra lakšim od učenja kako se rasklapa i sklapa puška, kako se juriša i povlači, maršira… pa zato taj rad mora duže trajati i to skoro upola duže od trajanja redovnog roka.
Na kraju, ostaje majka svih pitanja: u kakvoj su vezi Oružane snage sa gerijatrijom ili komunalnim delatnostima i da li će oni koji na taj način „odužuju svoj dug državi i narodu“, kako se boravak u kasarnama uobičajeno i patetično naziva, biti pozivani kasnije, kao rezerva, na vežbe kuvanja kafe, čišćenja ulica ili…
„Ako neko živi u ovoj zemlji, udiše ovaj vazduh i pije ovu vodu, prema njoj, mislim svojoj otadžbini, ima i neke obaveze. Dug se mora vratiti“, objasnio je, doduše nezvanično, jedan generalštabni pukovnik. „Odslužiti vojni rok je naša narodna, crkvena i kulturna tradicija.“ Razumljivo tumačenje, međutim, kako taj dug nastaje i zašto dospeva samo onima koji su zdravi, muškog pola i uzrasta između 18 i 27 godina, izostalo je.
