Četiri slobode

Uopšte nije slučajno što se prva četiri poglavlja u pregovaračkom procesu bave fundamentalnim pitanjima neometanog kretanja robe, ljudi, usluga i kapitala – tim redosledom. Ove „četiri slobode“, kako ih često nazivaju, bile su utkane već u zametak ideje o Evropskoj uniji. Zajednica za ugalj i čelik, osnovana početkom pedesetih godina, ustanovila je zajedničko tržište za ove strateške proizvode, čime je znatno ubrzana obnova ratom razorene Evrope. Bez zajedničkog robnog tržišta, EU ne bi imala gotovo nikakvog smisla, a bez slobodne cirkulacije ljudi, robe, usluga i kapitala, ni tržište ne bi bilo moguće. Reč je, dakle, o četiri upletena stuba na kojima počiva ceo sistem.

Kada je reč o robi, to u praksi znači da će kamion sa nekim proizvodom, recimo španskim pomorandžama, stići do odredišta, recimo u skladište supermarketa u Stokholmu, a da nijednom neće biti zaustavljen radi carinjenja, naplaćivanja akciza ili inspekcije. Ovo podrazumeva i jedinstven sistem standardizacije i kontrole kvaliteta koji se zasniva na sertifikatima koji važe na celoj teritoriji EU. Kriterijumi za dobijanje tih sertifikata su veoma strogi, mnogobrojni i detaljno propisani, što je povremeno izvor kritika na račun navodno preterane evropske regulative, pa se u tu svrhu često pominju propisana dužina za pojedine sorte krastavaca ili zakrivljenost banane. Standardizacija je, međutim, neophodna kako bi se zaštitili potrošači i obezbedio uniformni kvalitet robe, bez obzira na kom kraju Evrope je kupujete.

Za Srbiju će ovo pregovaračko poglavlje predstavljati ozbiljan izazov, jer će do njegovog zatvaranja srpski proizvođači koji žele da svoju robu plasiraju na zajedničko tržište morati da ispune sve kriterijume za dobijanje sertifikata i da se pripreme za nemilosrdnu konkurenciju koja na tom tržištu vlada. Upravo to – da privreda počne postepeno da se priprema za ovaj težak zadatak – jeste svrha Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je Srbija morala da usvoji i pre nego što je dobila status kandidata. Trenutno, na primer, srpsko preduzeće koje je izvozno orijentisano mora da svoju robu podvrgne dvostrukoj kontroli kvaliteta, najpre kod kuće, a zatim i u zemlji u koju želi da je prodaje, a troškovi tih kontrola ugrađuju se u cenu. Nakon okončanja pregovora, biće dovoljna jedna kontrola, i roba će samim tim pojeftiniti.

Treba reći i to da je ovo poglavlje uvezano sa mnoštvom drugih poglavlja, kao što su poglavlja o poljoprivredi, zaštiti potrošača i očuvanju životne sredine, ali i sa preostale tri slobode iz poglavlja od 2 do 4. Poseban problem predstavlja pitanje genetski modifikovanih organizama (GMO), o kome se nedavno žestoko raspravljalo u Skupštini Srbije, prilikom ekspozea premijera Aleksandra Vučića. U Srbiji trenutno postoji blanko zabrana proizvodnje i prometa svih vrsta GMO, a ta zabrana će do prijema u EU morati da bude uklonjena jer se njome krši sloboda prometa robe. Ono što domaći političari tek treba da objasne javnosti jeste da to neće značiti da će se GMO proizvodi naći u slobodnoj prodaji, jer njih nema ni u ostatku EU; traži se samo skidanje blanko zabrane. Države članice su slobodne da zabrane ili ograniče proizvodnju i prodaju pojedinačnih GMO proizvoda, što većina njih i čini. Da većina političkih lidera ne razume razliku između opšte zabrane za celu kategoriju robe i pojedinačne zabrane određenih proizvoda demonstrirao je premijer Aleksandar Vučić, nesrećnom pričom o ribi i paradajzu.

Poglavlje broj dva, o slobodnom protoku radne snage, je još kontroverznije. Ovo se jako dobro videlo tokom debate o Brexitu. Uplašeni da će im najezda jeftine radne snage iz siromašnijih članica EU iz istočne Evrope ugroziti plate i socijalni sistem, Britanci su tokom mandata Dejvida Kamerona najpre pokušali da izdejstvuju da budu izuzeti od obaveze da poštuju slobodno kretanje radne snage, to jest da im se dozvoli da drastično ograniče prava Poljaka, Rumuna i drugih „siromašnih rođaka“ da žive i rade na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva. Kameron je, međutim, naišao na čvrst otpor ne samo u Evropskoj komisiji nego i kod ostalih članica, jer je postojala bojazan da bi i druge bogate evropske zemlje odmah tražile istu povlasticu. Sve što je Britanija na kraju dobila bila je mogućnost da na ograničeno vreme ukine socijalne beneficije za nezaposlene građane iz drugih država EU, što za pobornike Brexita nije bilo dovoljno. Posle referenduma, britanska vlada je najavila obnovljene pregovore o istoj temi, ali je dobila kategoričan odgovor da će, ukoliko želi da ostane na jedinstvenom tržištu, morati da poštuje slobodan protok radne snage, baš kao Švajcarska, Norveška i Lihtenštajn, koje nisu članice EU, ali su deo tržišta. Koliko se ova sloboda ljubomorno štiti iskusili su i Švajcarci, kada su nakon prijema Hrvatske u EU pokušali da trajno zabrane doseljavanje hrvatskih građana željnih posla, pa su bili prinuđeni da od toga odustanu.

Važno je napomenuti, međutim, da ova sloboda nije baš apsolutna. Da bi se izbegli poremećaji na tržištima rada, države članice imaju mogućnost da uvedu ograničenja, odnosno prelazne rokove za otvaranje svog tržišta rada radnicima iz novih država članica, ali to ne sme da traje duže od sedam godina. Navedena ograničenja moguća su po principu 2+3+2: početno ograničenje od dve godine, nakon čega je moguće produženje za još tri godine posle prve revizije i na kraju za još dve godine, pod uslovom da postoje opravdani razlozi za to produženje. O ovim privremenim merama svaka država članica Evropske unije odlučuje zasebno, a nova država članica takođe može da uvede recipročne mere.

To u praksi znači da građani Srbije bar dve godine nakon ulaska u EU, a najduže sedam, neće moći da se bez posebne radne dozvole naseljavaju i traže posao u nekim zemljama EU, ali će nakon toga moći da žive i rade bilo gde u Evropi, sa istim pravima kao i građani zemlje domaćina.

Preostale dve slobode prirodno proističu iz prethodnih. Prema poglavlju broj tri, koje se zvanično zove „sloboda pružanja usluga i poslovnog nastanjivanja“, uklanjaju se barijere za razvoj uslužnih delatnosti između zemalja članica. Nakon zatvaranja ovog poglavlja, uslužna preduzeća iz Srbije moći će bez problema da svoje usluge prodaju širom Evrope, bez potrebe da otvaraju inostrana predstavništva. Sloboda poslovnog nastanjivanja pak znači da će firma iz, recimo, Aleksinca moći bez mnogo papirologije da se preseli u, recimo, Štutgart, ako joj uslovi poslovanja tamo više odgovaraju. Naravno, važi i obratno. Baš kao i roba, i usluge moraju da budu standardizovane po jedinstvenim evropskim standardima i da budu sertifikovane. To ume da bude veoma dobro za potrošače, kao što se videlo u slučaju naplaćivanja rominga za mobilnu telefoniju, koje je na teritoriji EU drastično smanjeno, a uskoro će biti potpuno ukinuto: trenutno, poziv iz Hrvatske u Holandiju košta svega nekoliko centi više po minutu nego u unutrašnjem saobraćaju, dok je cena poziva u Srbiju petnaest puta viša. Dobar primer su i poštanske usluge, koje su unutar EU kvalitetnije i brže nego u većini zemalja van nje.

Na kraju dolazi sloboda kretanja kapitala, definisana poglavljem broj četiri. Ovo se ne odnosi samo na novac nego na sve oblike kapitala (aktivu i pasivu), što uključuje obveznice i ostale hartije od vrednosti, nasledstva, kredite, ali i nekretnine (zgrade i zemljište). Ni ovo poglavlje nije bez kontroverzi, jer kod mnogih kandidata postoje otpori nastali iz bojazni da će „stranci pokupovati svu zemlju“ (kao da će je poneti sa sobom). Beneficije su, međutim, ogromne, ne samo za privredu nego i za građane. Nakon ulaska Srbije u EU, domaći građani će moći da traže i dobiju kredit bilo gde u Evropi, bez obzira gde žive. O blagodetima koje pruža kupovina putem interneta, preko Amazona ili direktno od proizvođača, što u Srbiji još ne funkcioniše zbog ograničenja u prometu devizama sa inostranstvom, ne treba ni govoriti.

Srbija zasad nije otvorila nijedno od ova četiri fundamentalna poglavlja, mada je skrining završen, a kao što je gore navedeno, svako od njih nosi svoje političko opterećenje, kao i konkretne koristi koje nisu uvek vidljive na prvi pogled. I dok rvanje sa evropskom birokratijom i regulativom spada u opis posla pregovaračkog tima, na političkim liderima je da domaćoj javnosti objasne sve prednosti pobrojanih sloboda, ali i njihovu cenu.