Cena improvizacije

Rok za ulazak u Evropsku uniju do 2007. odredile su sebi Srbija i Švajcarska! Srpski rok očigledno nije realan, ali ne zato što se ovde neka politička snaga ili zaverenička organizacija tome protivi, već zato što ovde još nema adekvatne strategije kako da se rehabilituje posustala ekonomija, koja očigledno još nema sposobnosti da izađe na zapadno tržište i da tamo preživi, a, s druge strane, bez izlaska na to tržište preživeti svakako neće.

Solunske i druge poruke glase da pažnja treba da bude fokusirana na izgradnju stabilnih demokratskih institucija, učvršćivanje pravila slobodnog tržišta, s preciznim pravilima kompeticije, na borbu protiv korupcije, standarde političkog ponašanja, respektovanje ljudskih i manjinskih prava, na nezavisnost medija, na pomirenje sa susedima itd.

To podrazumeva ustanovljavanje otvorene, transparentne i pre svega efikasne administracije i institucija, reformu sudskog sistema s posebnim fokusom na suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala.

PREPREKA: Iz carinske priče (šećerne i druge) jasno je da se očekuje jačanje kapaciteta zajedničke države. EU u osnovi poručuje: „Dogovorite se pa dođite!“

Problem je u tome što je karakter srpsko-crnogorske države neobičan, mehanizam odlučivanja neefikasan, kompetencije pomešane, pa beogradski zvaničnici (Svilanović) upozoravaju da onda i EU, koja je nadgledala sporazumno stvaranje te države, treba da predvidi i specifičnu proceduru pristupa. Pitanje je da li je i briselska administracija požrtvovana u privlačenju novih članica s Balkana ili i ona manevriše i zapravo kupuje vreme.

Miroljub Labus, koji poznaje mehanizam odlučivanja u EU-u, (a i G17 plus), ponavlja u poslednje vreme da taj mehanizam neće funkcionisati i da Srbija i Crna Gora treba da krenu u Evropu razdvojeno. To je izazvalo tenzije unutar vladajuće većine, pa je na primer Dinkiću pre njegovog otpisivanja zamerano što osporava postojanje zajedničke države.

Veći problem je, međutim, u tome što se u funkcionisanju države, i pored mnogih novih zakona, suštinski malo toga promenilo. Srpska skupština izveštajima pokazuje stahanovske rezultate, ali njena legitimnost, njen način delovanja, njena poigravanja mandatima, pravilima itd. ne preporučuju je kao evropski parlament.

Neprevaziđeni stav „zakon je za neprijatelje“ zapravo suštinski opterećuje veliki posao na elementarnoj konsolidaciji administracije. Nešto je tu radio i srpski vladin savet za reformu državne uprave. Mnogo se priča, a nešto para dolazi za trening ljudi. Međutim, tri primera visokih vladinih službenika pokazuju da tu nije došlo do prelomne promene ponašanja.

Ideja o ekspertskoj vladi naprosto je poništena, a deoba političkog plena (pomoćnička mesta, upravni odbori, agencije, saveti, a naročito savetnici itd.) brzo je razvodnila predoktobarsko obećanje o profesionalizaciji administracije. Odlučuje nova podobnost. Savetnici za vojsku nisu imali nikakav dodir s armijom, savetnici za ekologiju tek diplomirali, saniranje banaka se poverava stažistima…

Pitanje je kako da se koordinira unapređenje i evropeizacija takve uprave, doskora podeljene na tri zavađene administracije.

Neke od novoprimljenih država imale su ministarstva za priključenje Evropskoj uniji, a neke nisu. Postojanje posebnog ministarstva ima i prednosti i mana. Kada, recimo, „ministarstvo za Evropu“ upozori ministarstvo za saobraćaj da na putevima, na primer, po evropskom standardu šleperi mogu da se kreću na obaveznom rastojanju od trista metara, ovi lako mogu odgovoriti onim „to može malo da sačeka“.

Po mišljenju nekih stručnjaka, ovde je primerenije konstituisanje Saveta za evropske integracije na nivou državne zajednice, institucije u kojoj sede premijeri, jer onda postoji verovatnoća da će se sugestije brže provesti u delo. Tako izgleda u teoriji.

U praksi, prva vest koja je došla posle formiranja tog saveta je, nažalost, govorila o razrešenju Maje Kovačević s mesta šefa Kancelarije za saradnju sa EU-om, formirane kad je Labus bio potpredsednik savezne vlade. Ta kancelarija je bila jedna od referentnih tačaka kada se govorilo o evropskim integracijama. Sada će joj već naći neku manu.

POTCENjIVANjE: Ono stručnjaka što imamo ili „nisu mobilisali“ ili su ih eliminisali kao saradnike bivšeg režima, a i broj „penzionisanih reformista“ raste.

Od 1996. godine Pravni fakultet je s Univerzitetom u Nantu organizovao evropske studije, godišnje je diplomiralo po 25 specijalista, do sada ih ima oko stotinu, ali samo nekoliko njih radi posao za koji se na studijama spremalo. Slovenija je na početku svog procesa priključivanja EU-u angažovala oko 800 stručnjaka, u Poljskoj je, kako kaže Jovan Teokarević, bilo angažovano oko 3000 ljudi. Kod nas taj broj ne prelazi sedamdesetak.

Sve to ukazuje na sindrom ozbiljnog potcenjivanja domaćih resursa. S jedne strane, mnogi zakonski projekti nastaju u nevladinom sektoru u okviru različitih projekata i „radionica“ (workshop), u nekim slučajevima u okviru administracije honorarno za donacije – rečju, pravo bujanje zakonodavaca u senci (shadow legislative). To „gerilsko evropejstvo“ svakako je poželjno, ali, s druge strane, uvećava se zabrinutost zbog potcenjivanja domaćeg relevantnog znanja, neiskorišćenosti potencijala Univerziteta, instituta, značajnih privrednih institucija, pa i onoga što poseduje parlamentarna manjina itd. Dobro, neke od institucija su angažovane – ekonomski instituti ili Institut za uporedno pravo, koji intenzivno proučava koji bi propisi trebalo da budu prilagođeni.

Profesor Stojanović podseća da je važan „evropski“ uslov – vladavina prava. Kako na to da računate kada kod nas Ustav Srbije pišu političari i prvi put u Ustavnoj komisiji nema nijednog stručnjaka za ustavno pravo. Komunisti su posle rata u ustavnu komisiju uključili ugledne pravnike, među njima i profesora Mihajla Konstantinovića, koji se vratio iz inostranstva. S druge strane, u pomoć su veoma brzo pozvani ljudi iz Venecijanske komisije. Profesor Stojanović kaže da je to valjda zbog toga što političari u naše ustavne pravnike nisu imali poverenje, dodajući prilično ozbiljno kako on kao pravnik, na osnovu kontakata koje je imao, u neke od „venecijanaca“ – nema poverenje.

Po solunskom dogovoru o primanju zapadnobalkanskih zemalja u EU, podseća Stojanović, osnovni uslov je učvršćivanje demokratskih institucija i garantovanje ljudskih prava. Naši mediji nisu dovoljno naglasili važnost ovih uslova iz solunskog dogovora, za koje je potrebno vreme, uprkos tome što smo za razliku od istočnoevropskih zemalja mi već imali zakone koji su bili bliski evropskim standardima – o obligacionim odnosima, iz oblasti krivičnog i građanskog prava, kao i razna pravila o izvozu koji smo imali u evropske zemlje.

STARO ISKUSTVO: Pre trideset godina, ranih 70-ih, tadašnja Jugoslavija imala je uređene ugovorne trgovinske odnose sa tadašnjom evropskom zajednicom i njen izvoz na Zapad bio je velik kao izvoz polovine tadašnjeg istočnog lagera – Jugoslavija je pokrivala 1,8 odsto tadašnjeg evropskog uvoza, a sve zemlje tadašnjeg SEV-a pokrivale su 3,5 odsto.

Na proćerdanu i izgubljenu prednost iz sedamdesetih i na iskustva stečena u tom periodu sada se malo ko obazire, a razbacano znanje nije u dovoljnoj meri mobilisano. Ono što sada usvajaju zakonodavci, očito prolazi kroz rešeto ovog ili onog evropskog (ili Svetske banke ili MMF-a) monitoringa.

Tu, naravno, ima i dosta političkog blefiranja i međusobnog denunciranja po evropskim i svetskim kancelarijama i po ambasadama. Što je još gore, često se izlazilo iz vlastite kompetencije, što je umanjivalo kredibilitet domaćih institucija i pospešivalo previše slobodnih špekulacija (kao ona koja govori da premijer Srbije nekome obećava slanje vojske u Irak, mada on u vojnim pitanjima nema kompetencije).

S druge strane, sugestije koje su u Beograd slate nisu uvek bile vođene intencijom da se ovde jačaju institucije, već da se obavi neki vlastiti posao – da se isposluje „isporuka“, ili da se sugestijom ili izostajanjem sugestije politički arbitrira ili da se u određenoj konstelaciji podupre određena opcija. Jedno od takvih vrludanja vidi se u onoj još nezavršenoj aferi vezanoj za mandate poslanika, druga na privremeno žmurenje na suspendovanje habeas corpusa tokom vanrednog stanja, itd.

Strana na kojoj je srpska vlada češće je u tom kontekstu bila štićenik, što je pojačavalo izvesno samoobmanjujuće uživanje u vlastitom reformskom improvizovanju, a u suštini produžavalo filozofiju vladavine takozvanog voluntarizma i faktički odlagalo konsolidaciju države kao ambijenta u kome pre svega vlada zakon.

Pošto je to tako, i stranci („tehnička pomoć“) ovde neretko dolaze kao u neki Sibir.

Profesor Stojanović prepričava scenu s jednog seminara: profesorka iz Francuske ovdašnjim pravnicima četrdeset pet minuta govori o instituciji auditur et altera pars, pravu druge strane da se čuje, što domaći pravnici smatraju prvim slovom abecede. Sutradan niko više ne dolazi da sluša.

Jovan Teokarević procenjuje da ideja o pristupu EU-u nikad nije bila popularnija nego u ovom trenutku, jer se čekalo na profil države, a još nije došlo do toga da građani plaćaju cenu te tranzicije. On smatra da je ovo pravi trenutak da se u parlamentu postigne dogovor i osnuje odbor za evropske integracije. Teokarević smatra da je Savet za evropske integracije na nivou države neophodan kao inicijator odlučnih koraka, ali da je za njihovo sprovođenje potrebna veća politička volja koju treba da formulišu parlamenti Srbije i Crne Gore.

Kad se analizira na šta se zapravo odnose zahtevi za politički konsenzus, vidi se da je potrebno da se prevaziđe postoktobarska podela na legaliste i pragmatičare koja je očito bila propagandna i veštačka, ali i da se s manje novog ekskluzivizma poradi na mobilisanju svih raspoloživih potencijala za taj važan poduhvat. Na toj tački će se videti da li je priključenje Evropskoj uniji stvarno prvenstven cilj ili samo marketinška floskula.