Čeka nas popravni

Kancelarija za evropske integracije predstavila je prošle nedelje prvi izveštaj o učinku vlade i parlamenta u oblasti usklađivanja srpskog zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. Po tom izveštaju, institucije Srbije su od jula do decembra prošle godine ispunile trećinu planiranih obaveza. Vlada se pokazala efikasnijom od parlamenta – od planiranih 64, usvojila je 49 zakona, dok je u skupštini usvojeno tek sedamnaest zakona.

„Namera autora izveštaja nije bila da pokaže ko nije dorastao zadatku, već da predstavi i ukupan i pojedinačan napor državnih institucija kada je reč o usklađivanju srpskih sa propisima Evropske unije“, kaže u intervjuu za „Vreme“ Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije. „Ovaj izveštaj je otrežnjujuć i koristan ne samo za približavanje Srbije Evropskoj uniji nego i za dobro funkcionisanje državnih institucija i cele zemlje“, kaže Delević.

Važno je, dodaje, da je izveštaj usvojen na Vladi, da su i premijer i svi ministri videli šta još treba da se uradi, ali i da će izveštaj iz vlade biti prosleđen skupštini i da će i poslanici biti podrobno upoznati sa njegovim detaljima. Sledeći izveštaj o učinku državnih institucija najavljuje za april.

„VREME„: Da li su postignuti rezultati Vlade i parlamenta zadovoljavajući i da li su, realno, ove institucije mogle da postignu više?

MILICA DELEVIĆ: Uvek je bolje ostvariti veći procenat. Međutim, ako uporedimo ovaj rezultat sa rezultatima Akcionih planova za usklađivanje zakonodavstva koje su od 2003. godine do sada prethodne vlade redovno usvajale, videćemo da ispunjenost tih planova nikada nije prelazila 24 odsto. Sa sadašnjih 29 odsto smo, dakle, bolji nego što smo bili, ali još imamo dosta prostora da se popravimo.

Koji zakoni su do sada usvojeni?

I Vlada i Skupština su do sada usvojile veliki set pravosudnih zakona koji, između ostalog, obuhvata Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o visokom savetu sudstva. Obe institucije su usvojile i Zakon o strancima i Zakon o javnim nabavkama. Doneti su i neki zakoni važni za napredovanje Srbije ka bezviznom režimu – Zakon o zaštiti državne granice, Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a usvojene su i izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih stranaka. Vlada je usvojila Zakon o standardizaciji, Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Zakon o kontroli državne pomoći, Zakon o poljoprivredi, Zakon o stočarstvu, Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima, Zakon o bezbednosti hrane… Svi ti (i mnogi drugi) zakoni čekaju na usvajanje u Skupštini. Zakon o ravnopravnosti polova i Zakon o javnom zdravlju, na primer, još nisu usvojile ni Vlada ni parlament.

Loši rezultati rada parlamenta bi, kako je najavljeno, mogli da budu popravljeni usvajanjem novog poslovnika o radu. Tu ideju su podržali predstavnici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, ali ne i predstavnici opozicionih partija. Smatrate li da postoji politička volja za efikasniji rad Skupštine?

Ono što se danas dešava u Skupštini često nije samo proces usporavanja evropskih integracija već i usporavanje političkih i ekonomskih procesa u zemlji. Zakone ne bi trebalo na brzinu proterivati kroz parlament, samo zato što su to „evropski zakoni“. U parlamentu bi trebalo da postoji smislena skupštinska rasprava o zakonima, sa ciljem donošenja kvalitetnijih i boljih zakonskih rešenja. Jedno je biti protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, a nešto sasvim drugo izbegavati zakone koji su u interesu građana. Nijedan od tih „evropskih zakona“ nije ćef Evropske unije. Ako vas neko tera da vam pravosuđe bude efikasnije, da korupcije bude manje, da putevi i hrana budu bezbedniji, potpuno je jasno da insistira na nečemu što je u vašem interesu. Aktuelna situacija u Skupštini nije mera saglasnosti u pogledu evropskih integracija Srbije, već je mera konsenzusa oko toga kako se neki politički proces mora u zemlji voditi – znači, da li je svrha opstrukcija, ili je svrha da se dođe do nekog konkretnog rešenja u interesu građana.

Koliko su zemlje u regionu napredovale na planu usklađivanja svog zakonodavstva sa propisima Evropske unije?

Suština nije u brzini i količini donetih zakona, već u načinu njihove primene. U tome je najviše odmakla Hrvatska koja od 2004. godine ima status kandidata za ulazak u Uniju i uveliko pregovara o pridruživanju. Makedonija je, takođe, kandidat, ali još očekuje datum početka pregovora koji zavisi od uslova pomenutih u Izveštaju o napretku. Crna Gora je podnela zahtev za članstvo i duže od godinu dana primenjuje privremeni Prelazni sporazum koji je u procesu ratifikacije. Bosna i Hercegovina privremeni sporazum primenjuje odnedavno.

Srbija je, ipak, prva u regionu dobila „mapu puta“ Evropske unije za liberalizaciju viznog režima. Prošle nedelje u Beogradu je boravila tročlana delegacija Evropske komisije, a neki državni zvaničnici su nakon te posete ocenili da ćemo put do belog šengena brzo preći. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen rekao je da bi to moglo da se dogodi čak oko Nove godine.

Mislim da taj cilj nikada nije bio bliži. Spisak obaveza prema „mapi puta“ je na našoj strani, a od brzine kojom se budu ispunjavale zavisi i brzina kojom ćemo se naći na beloj šengen listi. Tome prethode još tri posete ekspertske komisije u kojima učestvuju i države članice. Na osnovu te tri posete i onoga šta se u Srbiji bude u međuvremenu uradilo, biće sastavljen izveštaj koji bi trebalo da bude osnov predloga da se Srbija stavi ili ne stavi na belu šengen listu. Taj predlog zatim odlazi u Savet ministara na usvajanje i u Evropski parlament na konsultaciju, posle čega bi građani Srbije mogli da putuju bez viza u zemlje Šengena.

Šta, međutim, u ovom trenutku Srbiju deli od belog šengena?

U zakonodavnom smislu dele je tri zakona: Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Ta tri zakona se moraju usvojiti, ali važno je da se primenjuju zakoni usvojeni krajem oktobra prošle godine, kao i ranije usvojene strategije, recimo strategija za integrisano upravljanje granicom. Primena usvojenog upravo interesuje i Evropsku komisiju. Njenim članovima je važno da se usvojeni zakoni primene, da zažive institucije koje su njima predviđene (Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za upravljanje imovinom koja je stečena nezakonitim aktivnostima), da poverenik za informacije od javnog značaja praktično dobije nadležnost nad zaštitom podataka o ličnosti, da se u skupštini ratifikuju određene konvencije koje su važne u ovoj oblasti i da se usvoji određeni broj strategija, kao što je, na primer, strategija za suzbijanje ilegalne imigracije, strategija za borbu protiv droga, strategija za borbu protiv organizovanog kriminala. To sve podrazumeva stavljanje Srbije na belu šengen listu.

U Beograd 12. februara dolazi evropski komesar za proširenje Oli Ren. Iako se nada dobrim vestima u vezi liberalizacije viznog režima, ne preporučuje podnošenje kandidature za članstvo u EU pre nego što bude odmrznut Privremeni sporazum. Koliko bi ova poruka mogla da obeshrabri Vladu Srbije?

Mislim da izjava Olija Rena reflektuje potrebu da se uspostave osnovni preduslovi za uspešno podnošenje kandidature za članstvo u Uniju. Mogućnost sticanja statusa kandidata pomenuta je u Strategiji proširenja EU za 2009. koja je objavljena uz Izveštaj o napretku, ali se to jasno vezuje za ispunjenje uslova, pre svega, za izručenje optuženih za teške ratne zločine i pravljenje pomaka u ključnim reformskim ekonomskim i političkim oblastima. Savet za evropske integracije koji je održan krajem prošle godine ovlastio je Vladu da proceni koji je to najbolji trenutak da se tokom 2009. podnese zahtev za članstvo. Mislim da traženje najboljeg trenutka upravo reflektuje potrebu da se vodi računa o tome da postoji određena dinamika u regionu (Crna Gora je, na primer, krajem prošle godine podnela zahtev za članstvo), da se odluka o podnošenju zahteva za članstvo donosi uz konsultaciju sa evropskim partnerima i konačno – da prijem zahteva u velikoj meri zavisi od toga koliko je učinjeno kod kuće.

Kada se sve to uzme u obzir, koliko je Srbija zaista spremna za članstvo u EU?

Činjenica je da Evropska komisija uvek u svojim dokumentima hvali administrativni kapacitet Srbije. To govori u prilog podnošenju zahteva za članstvo. Naravno, sticanje statusa kandidata zavisi od mišljenja Komisije i od podrške koje bi to mišljenje, ukoliko je pozitivno, moralo da dobije kao mandat na osnovu jednoglasne odluke Saveta ministara EU. Na osnovu naših dosadašnjih odnosa sa Unijom, ona procenjuje da ne bismo na loš način ispunjavali obaveze koje proizilaze iz procesa integracije, ali za sticanje statusa kandidata važno je imati iskustvo u primeni Privremenog prelaznog sporazuma. To je bio i jedan od razloga zbog kojih je vlada odlučila da se počne da primenom tog sporazuma od kraja januara ove godine. Time je želela da potvrdi politički signal da Srbija želi da nastavi putem evropskih integracija i da je srpska administracija spremna za izvršavanje obaveza koje proizilaze iz dotadašnjeg nivoa odnosa sa EU. Ukoliko Unija ne vidi da izvršavamo obaveze, ne može ni da preporuči da se nađemo u sledećoj fazi integracija.