Čaša slobode, čaša rizika

Čuvena nemačka sociološkinja Elizabet Bek Gernshajm (Elisabeth Beck-Gernsheim) posetila je sredinom novembra Beograd kao gošća Grupe za studije angažovanosti Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Fondacije Hajnrih Bel i Kulturnog centra Beograda. Bek Gernshajm je u Galeriji Artget održala tročasovni seminar posvećen savremenoj porodici i porodičnom zakonodavstvu. Iskoristili smo priliku da s njom porazgovaramo o porodici danas, istorijskim procesima koji su uslovili promenu porodičnih formi i odnosa, te o budućnosti porodice u kontekstu razvojnih tendencija savremenog kapitalizma. Prenosimo vam deo tog intervjua.

„VREME„: U SVOJIM istraživanjima osvetljavate posledice uticaja individualizacije i globalizacije na diverzifikaciju porodičnih aranžmana u XX veku. Ove procese je moguće pratiti i do XIX veka, kada je individualizam bio u usponu, a globalizacija dobijala formu u kojoj je danas poznajemo. Ima li razlike u načinu na koji su ovi procesi oblikovali društvo, i porodicu, u XIX i XX veku?

ELIZABET BEK GERNSHAJM: U prošlim vremenima promena se dešavala postepeno tako da se verovatno ne bi ni primetila tokom jednog životnog veka. Danas je porodični život izložen bržim promenama, te ih je moguće osetiti za života. Kada su Britanci kolonizovali razne zemlje, postali su gospodari tamošnjeg stanovništva, ali ostatak sveta nije osećao posledice tog čina. S druge strane, ako pogledate turizam ili medije ili migracije danas, videćete da ta vrsta kosmopolitizacije, kako bi rekao Ulrih Bek, utiče na sve nas, čak i ako nikad ne napustimo svoju zemlju. To nije nešto što se dešava određenom broju ljudi – to se dešava svima.

Individualizacija je donela više slobode, ali i više rizika. Da li bi pojedinac/pojedinka trebalo sam/a da se nosi sa svim tim rizicima? I kako uopšte izvagati dobiti i rizike?

Dobiti i rizici uvek idu zajedno. A opet, iako smo svi rođeni jednaki, neki su više jednaki od drugih. Zakonodavstvo bi trebalo da pruži zaštitu pojedincima, ali to nije lišeno kontroverzi. Recimo, da li studentima dati bespovratne stipendije ili bi trebalo da ih otplaćuju? Neki kažu da studenti dobijaju previše novca od društva, dok recimo neke profesije ne dobijaju ništa. Zašto bi pekar plaćao za filozofa? Smatram ipak da bi država trebalo da pomogne ljudima koliko god može, a ljudima mora biti pružena prilika da glasaju o tome kako žele da njihov novac bude potrošen: da li žele da ide vojsci, u obrazovanje, zdravstvo ili negde drugde. Da li ćemo ga potrošiti za kraljevsku palatu ili za narod? Ja glasam za narod.

Kako se proces individualizacije odrazio na žene? Da li bi bilo moguće da nas život s drugima oblikuje da budemo osobe, kao žene i muškarci, a ne kao neutralne individue lišene rodnih obeležja, kakve pronalazimo u liberalnoj misli?

Moramo se boriti za to. Žene više nisu samo žrtve. Ako smo predmet neutralizacije, dozvolile smo da do nje dođe. Autonomija podrazumeva da nešto pokušavate da učinite. Kao što nismo ni žrtve kapitalizma. I to treba zapamtiti.

Savremene porodične forme i odnosi proizvode kontroverze i sve ih je teže pravno regulisati. Kako gledate na ulogu javnih debata u rešavanju ovih pitanja i obezbeđivanju odgovarajućih pravnih rešenja? U Nemačkoj ste 2008, na primer, imali žustru raspravu oko predloga zakona o alimentaciji.

Javne debate su svakako potrebne. Taj zakon je predviđao da žena, imala decu ili ne, treba da ide na tržište rada posle rastave i da samu sebe izdržava. Ali tržište rada danas baš i ne nudi mnogo. Tržište rada za žene od pedeset ili četrdeset godina, sa dvoje dece?! Zaboravite! Posle oštre debate o nepravednosti takvog predloga, zakon je promenjen.

Ko bi trebalo da učestvuje u tim debatama, i kome se zapravo pruža mogućnost da u njima učestvuje? Kome javni angažman pripada?

Mogućnosti nisu pravično distribuirane, ali je bolje nego što je bilo ranije. Danas imamo mnogo žena u medijima i one su učinile nešto da se njihov glas čuje. Upravo pišem o kćerkama i unukama radnika koji su zbog posla došli u Nemačku. One zaista učestvuju u javnim debatama i govore drugima o tome kako se prema njima odnose i kakvoj su diskriminaciji izložene. Neko ih čuje. Ovaj svet nije savršen – nije raj, ali nije ni pakao.