Čarape kralja Laze

„Molim ministarstvo kulture da mi odgovori koliko je javnog novca do sada uloženo u projekat ‘Čarape kralja Petra’ Lazara Ristovskog i da li je tačno da se od lokalnih samouprava po Srbiji traži da unapred kupuju karte za film koji još nije snimljen, a pitanje je i da li će uopšte biti“.

U trenutku kada sam postavljao ovo skupštinsko pitanje, nisam ni slutio da će imati toliki odjek. (Kada pitam za Kosovo, Zajednicu srpskih opština, dronove koji nadleću Srbiju, Briselski sporazum i slične stvari, uglavnom se malo ko uzbuđuje.) Ali, izgleda da je ovo bila jedna od onih tema o kojima „svi šapuću“, a malo ko govori.

NIKAD NIJE KASNO: Inicijalna sredstava za projekt „Čarape kralja Petra“ u iznosu od 40 miliona dinara Ristovski je dobio od Filmskog centra Srbije, na prilično spornom konkursu za „domaći dugometražni filma sa nacionalnom temom“, za koji su se, prvobitno, svi saglasili da „nije rezultirao dovoljno kvalitetnim projektima“. A onda su neki članovi žirija naprasno promenili mišljenje i odlučili da pruže šansu Ristovskom da se, praktično, kao debitant okuša u rediteljskom poslu na istorijske teme. Iz protesta zbog takve promene stava pojedinih kolega dva člana žirija od pet (Dimitrije Vojnov i Đorđe Milosavljević) povukla su se iz komisije i odbila da u odlučivanju učestvuju. Ali, to je bio tek početak pohoda Perinih kraljevskih čarapa na javne budžete.

Postoji „osnovana sumnja“ da je naprasna dobrohotnost žirija Filmskog centra, kao i drugih koji su u međuvremenu odlučili da Lazin projekat podrže (recimo, od grada Novog Sada stiglo je još 10 miliona dinara), u tesnoj vezi sa glasnom podrškom koju je Ristovski prošle godine pružio Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima. A što je dosta (ne)zgodno asociralo na isto takvu podršku koju je isti Ristovski na nekim ranijim izborima pružao Borisu Tadiću. I na nekim, još ranijim, Mlađanu Dinkiću – kada je ovaj bio „dečko koji obećava“ i držao ključeve od budžeta i fondova. Sada je, eto, došao red na Vučića da bude podržan. I to ne onako, napola, reda radi, kao što je to učinila većina od onih šesto, hiljadu ili koliko je već „javnih ličnosti“ potpisalo za Vučića, nego baš, baš podržan. Onako gromoglasno, i od srca, kako to Laza već ume.

„Nisu glumci najgori među ljudima, niti je Laza najgori među glumcima.“ Ovom rečenicom jedan od mojih sagovornika kao da je pri kraju našeg razgovora pokušao malo da relativizuje utisak o onome što mi je prethodno govorio. Naravno da nisu i naravno da nije. Niko to i ne tvrdi. Ovde govorimo o fenomenu, a Ristovski je samo ilustracija. „Kakav je on kralj?!“ ne bez trunke zavisti, ili makar blagog žala u glasu, konstatovao je moj drugi sagovornik.

I još nešto. Svi su insistirali na tome da ostanu anonimni („Znaš, on je mnogo nezgodan čovek“), pri čemu nije do kraja bilo jasno da li misle više na Lazu ili na onog njega, kog je Ristovski u poslednjoj predsedničkoj kampanji podržao.

Odmah da kažemo – nema u svemu ovome što je rečeno verovatno ništa zabranjeno niti nezakonito. Naime, niko nije „bio po ušima“, ili barem dok neko od njih to javno kaže, ne može se tvrditi da je neko naterao članove komisije Filmskog centra da menjaju mišljenje o „Čarapama“, niti danas tera gradonačelnike po Srbiji da „na neviđeno“ trebuju hiljade karata za buduću premijeru. E, sad, ako ih je, je li, neko u tom smislu „ohrabrio“ i „ljubazno zamolio“, to je druga stvar i to nije kažnjivo. I ko ljudima, uostalom, može zabraniti da na taj način iskažu svoju „veru u projekat“. Nevolja je samo što i inače, a u ovakvim društvima i sistemima naročito, nije lako utvrditi granicu i onu tanku liniju koja stoji između „ljubazne molbe“ i „ponude koju je nemoguće odbiti“.

A kako se oko te tanke linije osciluje i igra i kako je nepouzdana i difuzna ta granica, baš kao i ona između „uspešnog poslovnog čoveka“, „uglednog domaćina“, mecene i „patriote“, s jedne, te „kriminalca“, „tajkuna“ i „gulikože koji se enormno obogatio na narodnoj muci“, s druge strane (i tako u krug), možda najbolje zna Bogoljub Karić. (Mada bi verovatno i Miroslav Mišković na tu temu imao šta da primeti.)

Sticajem okolnosti, nekako u isto vreme, odnosno neposredno nakon što sam se ja zainteresovao za ovaj slučaj, u jednom tabloidu „bliskom vlasti“ (mada je to, zapravo, em suvišna, em neprecizna odrednica – jer su svi bliski vlasti) pojavila se, na naslovnoj i još dve strane unutra, alarmantna vest da postoji opasnost da čitav projekt sa čarapama kralja Petra propadne, to jest, da se „posao ostavi na pola“, jer postojeći budžet od oko dva miliona evra, prema citiranim rečima Ristovskog, „ne zaleže za potrebe ove velike istorijske priče“. A za one koje mrzi da čitaju sitna slova, sve što treba da se kaže rečeno je već u naslovu: „Tajkun prevario glumca! Ristovski: Karić me zavrnuo za pare.“

Uzgred rečeno, tog istog dana kada je u pomenutom tabloidu objavljen Lazin lament, Dragomir Karić se u parlamentu pred najmanje pet poslanika (među njima i ovim, dolepotpisanim) kleo kako je Lazi već „dato oko milion evra“, kao i da se isto to jutro Ristovski njemu kleo da „nema veze sa pomenutim člankom u Telegrafu“ – što je bez sumnje interesantan detalj bez obzira u čiju ste „zakletvu“ skloniji da poverujete.

OD OCA JE OSTANULO SINU: Ima tu još dosta zabavnih činjenica o kojima bi se moglo govoriti. Na primer, ta da je u predlogu projekta kao režiser naveden Lazar Ristovski, a sada se u tekstovima o filmu kao režiser pojavljuje njegov sin?! Pa, baš lepo. „Od oca je ostanulo sinu“, „ko će kome ako ne svoj svome“ – već sam bio spreman da se raznežim. Tim pre što, kako reče jedan od mojih sagovornika, „mali je profesionalni reditelj i uradio bi to bolje od Laze“. Ali, ima tu jedna začkoljica. Pravila konkursa su prilično stroga po tom pitanju i dešavalo se već da usled promene režisera neko zamalo ostane bez odobrenog novca. To na prvi pogled možda deluje surovo. Ali, s druge strane, zamislimo situaciju da neko konkuriše za sredstva sa najavom da će vam film režirati Stiven Spilberg, a onda se, „usled Spilbergove sprečenosti“, na špici i stolici pojavi, na primer, Radoš Bajić – ili moja malenkost.

A ima i jedna manje zabavna stvar. Naime, u podršku realizaciji Lazinog projekta izdašno se (sa „nešto manje od milion evra“) uključio i državni javni servis – uprkos tome što su mu Laza i njegova producentska kuća ostali veliki dužnici iz prethodnog, takođe bogato i sa obe strane Drine podržanog filmskog ostvarenja „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Direktor pomenutog javnog servisa je, navodno, poručivao da za Lazu neće ni da čuje – ali je, gle čuda, slično članovima komisije Filmskog centra, izgleda, takođe promenio mišljenje.

Našlo bi se još toga. Ali, poenta je jasna. Nije, dakle, Laza verovatno najgori. A pogotovo nije prvi put da ova ili ona vlast (in)direktno sponzoriše i na različite načine promoviše „svoje“ umetnike i njihove projekte. Nije novina ni to što je Laza „obrnuo ćurak“ i pod stare dane (ali, očito, ne i dockan) prepoznao „demokratske kapacitete“ i reformski potencijal Aleksandra Vučića. Toliki su političari, pisci, profesori, akademici, analitičari, eksperti, novinari, savetnici i biznismeni u međuvremenu legli na naprednjačku rudu i promenili stranu – da se zaista ne bi trebalo mnogo zgražavati nad (još) jednim, ma koliko značajnim pripadnikom umetničkog esnafa. Zapravo, pomalo paradoksalno, moglo bi se čak reći da odijum koji je povodom čitavog slučaja podignut govori i o javnom značaju glumačke profesije.

ZA SVE JE KRIV SISTEM: Pa, u čemu je onda Lazin greh? Na kraju, možda samo u tome što je bio mnogo poznatiji i popularniji, a uz to mnogo bučniji i malo nestrpljiviji od drugih – koji su radili i rade to isto, ili slično, samo tiše i u potaji.

„Ma, za sve je kriv sistem“, reći će neko ko voli da zvuči pametno i da bude u pravu. Naravno da jeste. Ali i sistem – podjednako onaj dobar, kao i onaj loš – uvek čine ljudi. I njihova spremnost da sistem koriste, popravljaju i/ili zloupotrebljavaju. Pri čemu, pretpostavljam, nije teško zaključiti koje od tih dveju kategorija ljudi uvek ima više, kao i u koju od te dve grupacije spada junak ove priče.

A „Čarape kralja Petra“ će, na kraju krajeva, verovatno biti snimljene i, pre ili kasnije, prikazane na sponzorisanim projekcijama za radne ljude, građane, poštenu inteligenciju i naprednu omladinu. Konačno, ako su se u predizbornoj kampanji kupovale i prodavale karte za nepostojeći metro, zašto se ne bi prodavale i karte za nepostojeći film. Kojeg će, malo boljeg ili malo goreg – a za razliku od metroa – skoro sigurno biti.