Ukidanje „Utiska nedelje“ otvorilo je Pandorinu kutiju srpskih medija. Ma kako javnost bila zamlaćivana medijskim pokrivanjem Parade ponosa, duh cenzure je pušten iz boce i niko ne može sakriti jedinstvenu propast profesionalnog novinarstva. Javnost je bila žedna krvi, jer ako imate Paradu, zatim litiju sa molebanom i mnogo huligana na ulicama – bila je neophodna katarza. Simboličku žrtvu podneo je brat Aleksandra Vučića sa pratećim obezbeđenjem, pozajmljenim od premijera, a sada će deblji kraj izvući policajci optuženi da su prekoračili ovlašćenja. Zato je protekli vikend praktično bio neprekinuti niz protesta raznih društvenih grupa, iz različitih pobuda.
Krenimo redom.
Uoči vikenda, od famoznog Biroa za koordinaciju službi bezbednosti se očekivalo da kaže jasno da li će Parade biti ili ne.
U centru Beograda okupio se popriličan broj pristalica Dveri i još nekih crkveno-političkih organizacija da sačekaju saopštenje aktuelne vlasti o Prajdu. Slika sa protesta bila je površna, saopštena uzgred, nismo saznali ni koliko ljudi se okupilo, niti kakve poruke su poslate sa skupa. Iz raspoloživih informacija, ali i ličnog uvida koji sam imao, shvatio sam da su učesnici protesta dominantno želeli da pokažu nezadovoljstvo odlukama aktuelne vlasti, uglavnom inspirisani neodmereno oštrim saopštenjem SPC-a. Ponovo je homoseksualizam izjednačen sa pedofilijom i „skotološtvom“, a LGBT osobama je poručeno da „šetaju o sopstvenom trošku“. Zaista je, blago rečeno, čudno delovao ekonomski argument od institucije čije ekonomsko poslovanje nikako ne možemo nazvati transparentnim. Bilo kako bilo, svi mediji su shvatili da su u subotu, na Trgu Republike, održane do sada najveće demonstracije protiv Vučića.
Kada je bilo potrebno pokazati petlju, ni Vučić, ni Stefanović nisu želeli da odu „do kraja“. Premijer je imao neodložna posla u Tekiji, koja će, pokazaće se sutradan, ipak biti „odložna“ kada su se sumirali rezultati Parade ponosa na još jednoj ničim izazvanoj vanrednoj konferenciji za novinare.
Ministar policije je potvrdio podvojenost Vlasti po pitanju prava LGBT ljudi. Pozvao je, citiram, „na uzdržavanje od nereda, napada na policiju i uništavanje imovine Beograda“. Dr Stefanović je uspeo da upozori i zaštiti sve osim predmeta zaštite – ljude drugačije seksualne orijentacije! Njih nije pomenuo.
U nedelju su mediji unisono izveštavali o Prajdu, a posebno sam pratio euforičnu egzaltaciju na B92, Studiju B i Pinku. Ključna reč, ili direktiva iz Kabineta, bila je – „normalno“ u svim jezičkim konstrukcijama. Identične najave iz studija i replike reportera sa ulice: „Je l’ da je ovo jedno normalno jutro u Beogradu?“ Potpuno normalno, osim bornih kola, helikoptera i žandarmerije, sve ooobično, blokiran grad, a batine je popio Vučićev brat koji je baš tad sa Vučićevim obezbeđenjem hteo da prođe pored nervoznog kordona u punoj opremi. Ne razumem prihvatanje direktive prema kojoj je Prajd morao da prođe kao „normalan“, pri čemu je upravo taj kriterijum najsporniji u odnosu prema LGBT populaciji. Gay je OK, ali Prajd u Beogradu uopšte nije delovao kao obično, nedeljno jutro.
Demanti je stigao na B92 neposredno posle šetnje – huligani su napali zgradu i povredili dva policajca. Bio je to surovi susret sa činjenicom da se uprkos „uspešnom Prajdu“ mržnja i netolerancija u Srbiji nije umanjila.
Tog istog dana je B92 došao na udar dve potpuno različite društvene grupe.
Prvo su huligani izveli udar „zdesna“, pa je izgledalo da B92 ponovo dobija smisao svog postojanja i tradicije inicijatora društvenih promena.
Međutim, iste večeri je ispred iste zgrade, u 21 čas došlo do protesta novinara i nekih opozicionih političara zbog cenzure u ovoj medijskoj kući. Povod je bio skidanje emisije „Utisak nedelje“. Da je ovaj tihi protest ostao samo novinarski, mogao bih da ga prihvatim, ali političari iz današnje opozicije, a bivše vlasti, zaista nemaju pravo da se bune. Kontrola medija iz Kabineta počela je za vakta DS-a, budimo pošteni, a LDP je odigrao sramnu ulogu tokom usvajanja nebuloznog seta zakona o medijima. Kolege imaju pravo da kritikuju, političari jok, tu zaista treba razgraničiti stvari.
Zašto novinari ćute i prihvataju vlasničko pravo kao legitiman alibi za cenzuru?
U nedelju sam pred Prajd gledao reprizu „Poletarca“, epizoda iz 1979, tema „Broj 7“. Uprkos nostalgiji, fenomenalnom zanatskom radu Timoti Bajforda, primetio sam da u songovima o broju 7, Balašević menja imenicu „Tito“. Čkalja opisuje Titovo detinjstvo na Sutli i njegove dečačke podvige. Jugoslavija je bila okružena BRIGAMA, u miroljubivoj koegzistenciji. Koja smo mi Severna Koreja bili, bokte! Mnogo volimo da obožavamo Vođu, da ga menjamo po padežima i da ga posle jednako strasno mrzimo. Uz taj „Poletarac“ odrasla je aktuelna generacija naših današnjih novinara, žalim ako sam nekome pokvario idiličnu sliku detinjstva.
Pitanje glasi: kome onda odgovara ovakav B92, ako ga napadaju i sa desna i sa leva i centralno, što bi rekli profesionalno? Odgovor je jednostavan i logičan, ovakvi mediji, uključujući i B92, valjaju samo Vlasti, ma kako se Vučić povremeno žustro durio na njih.
