Drago mi je što je Vesna Pešić reagovala na moj tekst, ali je šteta što ga prethodno nije i pročitala. Da joj čitalačka koncentracija nije dramatično opala već posle prvog pasusa, sada ne bih morao da gubim vreme i arčim papir opovrgavajući gluposti koje mi je pripisala.
1. Kritikujući čin ostavke g. Tomislava Nikolića na mesto predsednika SNS-a napisao sam da on time (citiram svoj tekst): „ide direktno protiv ideje višepartijskog sistema“. Kod Vesne Pešić, međutim, koja pokušava da citira moj tekst, stoji da Nikolić: „ide direktno protiv višepartijskog sistema“. Radoznali će čitalac uočiti da u citatu citata nedostaje reč ideja. Obrazovana teoretičarka poput V. Pešić ne bi smela da previdi bitnu razliku između ova dva iskaza. Ili: Quod licet bovi, non licet Iovi, što je dopušteno manje pažljivom čitaocu, nije i Vesni Pešić.
2. Vesna Pešić se ne može osloniti ni na jednu poznatu logiku kada tvrdi da iz mog iskaza sledi zaključak: „Nikolić ukida višepartijski sistem!“ Nezgodno je, međutim, što se rečeni zaključak ne može izvesti čak ni iz njene kreativne prepisivačke varijante. Zbog toga prepisivačku, a potom i logičku grešku Vesne Pešić, treba razumeti kao dvostruki simptom. Najpre, ako V. Pešić nije u stanju da korektno prepiše omanji odlomak, kako li će tek da obavi znatno složeniju radnju razumevanja teksta? Gruba logička omaška opravdava ovakvu bojazan. Drugo, prepisivačka greška kao simptom skreće pažnju na način na koji V. Pešić čita ne samo moj tekst već i tekst političke stvarnosti: ako zanemari šta je napisano, ako, dakle, stvarnost malo prilagodi sopstvenom imaginarijumu, onda može da izvodi zaključke bez suvišnog opterećivanja logikom. Zato g. Tomislav Nikolić, recimo, i može da se pojavi kao odani čuvar Ustava i predani zaštitnik opšteg interesa.
3. Na moje zaoštrene tvrdnje Vesna Pešić reaguje mlakim popisom opštih mesta, tankim gemištom konsenzualne i deliberativne teorijske pozicije. Jedini zanimljiv i donekle relevantan prigovor mome tekstu jeste da naš ustav ne dopušta istovremeno obavljanje dve javne funkcije: funkciju predsednika Republike i funkciju predsednika političke partije. Nikolićeva je ostavka, utoliko, postupak u skladu sa Ustavom i, kao takav, u opštem interesu svih građana. Iz pozitivno-pravne perspektive ovom se rezonovanju ne može prigovoriti ništa. Jedino što perspektiva koju sam ja ponudio nije pozitivno-pravna nego teorijsko-politička. U tom smislu nije hrđavo podsetiti da je u svojstvu predsednika parlamenta (od 8. maja 2007. godine do 13. maja iste godine) i na nejavnoj funkciji zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić, pozivajući se na Ustav, štaviše poštujući ono na šta ga Ustav obavezuje, zatražio uvođenje vanrednog stanja „zbog toga što je situacija u vezi sa rešavanjem statusa Kosova izuzetno teška“. Mogao je Nikolić tada, s jednakim pravom, da zatraži i uvođenje ratnog stanja, pa da lepo krenemo u oslobodilački rat. S pozitivno-pravnog stanovišta njegov je zahtev bio čist, ili, kako to Vesna Pešić piše, „predsednik koji poštuje Ustav nema šta da izmišlja neki opšti interes, jer je baš to – poštovanje Ustava – opšti interes prvog reda“. Da ne beše uzurpatora Borisa Tadića koji je, sve kršeći Ustav, odbio da uvede vanredno stanje, sva je prilika da bismo i danas uživali blagodeti Nikolićevog tumačenja opšteg interesa. Ako bi neko preostao, to jest. Nedugo pošto je pravilno protumačio slovo Ustava, Nikolić je počeo da se vadi i povlači, jer da je pogrešno shvaćen, te da je reč samo o jednoj proceduralnoj mogućnosti i tako dalje i tome slično. Gotovo mi je neprijatno da Vesnu Pešić podsećam na to da je Ustav najviši pravni i politički akt, a problemi nastaju upravo u suočavanju sa njegovim političkim bićem.
4. Kada V. Pešić s nepodnošljivom lakoćom kaže da je poštovanje Ustava izraz opšteg interesa, ona ne izriče drugo do puku apstrakciju, opšte mesto ispod kojeg ključa kazan aporija i odnosa moći. Ustav nije učinak nikakvog dogovora, još manje konsenzusa relevantnih društvenih činilaca posle iscrpne javne rasprave, već nastaje kao odraz odnosa moći, traje kao izraz ravnoteže u odnosima moći i menja se kada se odnosi moći promene. Tekst Ustava – kao i tekst zakona, kao i filozofski tekst, kao i tekstovi svetih spisa, ili tekst stvarnosti – uvek je predmet tumačenja, a tumačenja ne žive u miroljubivoj koegzistenciji uzajamnog poštovanja, već se žestoko bore za prevlast. Kada tumačenje jedne političke grupe (političke partije) u demokratskoj utakmici odnese prevagu nad tumačenjima drugih grupa, i Ustav se da promeniti. Sledimo li logiku V. Pešić, tada se menja i opšti interes. Bojim se da bi moja oponentkinja imala dosta problema da objasni mene opšteg interesa ukoliko bi ostala na poziciji koju je ponudila u svojoj reakciji. Utoliko mi se zanimljivijim i plodonosnijim čini da opšti interes posmatramo kao teorijsko-političku fikciju, na isti način na koji su to i Hobsovo prirodno stanje; Rusoov društveni ugovor.
5. Nisam fanatično ubeđen da Vesna Pešić vlada logičkim i političkim posledicama svoje pozicije. Ukoliko smatra poželjnim političkim činom da predsednik Republike zarad opšteg interesa i kao simbolički predstavnik državnog jedinstva, istupi iz političke stranke u čije ime je došao na tu funkciju, onda bi, sledeći tu logiku, lepo bilo da to isto urade i ministri. Mislim, zašto su oni gori od predsednika? Valjda i oni poštuju Ustav i štite opšti interes? Potom su na redu narodni tribuni, jer ako neko radi u opštem interesu, onda valjda rade oni. U stvari bi najbolje bilo da i same stranke istupe iz sebe samih, da se samoukinu, jer opšti interes, n’est–ce pas, nalaže odricanje od partikularnih interesa. (Eto šta znači iskaz „ići protiv ideje višestranačkog sistema“.) U blagorodnom smo se socijalizmu sa sve Ustavom, sudovima i aktivnim društvenim činiocima, nauživali u opštem interesu koji je artikulisala jedna partija.
6. Istoj logičkoj matrici koju je koristila u kampanji belih listića Vesna Pešić pribegava i u odbrani svog političkog izbora (Tomislav Nikolić i SNS). Politička neaktivnost koja se graniči sa depolitizacijom javnog prostora ističe se kao politička vrlina (Hana Arent bi se znakovito promeškoljila u grobu kad bi čula šta V. Pešić govori već nekoliko meseci). Lukava ideja vodilja „neotomističke progresivne inteligencije“ (op. cit. Teofil Pančić, inače nepravedno izostavljen iz teksta V.P.), da se na izbore izađe kako bi se neglasalo, dakle da se iz jednog političkog gesta izbaci njegova politička sadržina kako bi se na taj način uticalo na političku sferu, isto je što i peći rakiju bez alkohola, ali i dalje s namerom da osećamo blagotvorne učinke vatrene vode. Dakle, poduhvat lišen smisla. Ideja belih listića i način na koji V. Pešić razume opšti interes bliži su hipijevskom poimanju stvarnosti, no političkoj igri. Kao da je opšti interes maslačak, pa je samo potrebno da išetamo na livadu (kao ono u Vudstoku pre 40 godina) i nežno ga uberemo, pazeći da ne oštetimo latice. Pljuneš na prs’ i prelistaš Ustav, a on, opšti interes, iskoči iz mudre knjige kao žaba iz barice. Ne sećam se da smo onomad, dok smo kilometrima giljali predvođeni Vesnom Pešić, išli da beremo opšti interes, nego smo se suprotstavljali Miloševićevom i Nikolićevom tumačenju opšteg interesa. Kada V. Pešić danas i na ovakav način brani opšti interes, onda je to skrivanje iza prašnjavih teorijskih naputaka o zajedničkom dobru i čuvanju svetog Ustava kao neprikosnovene vrednosti.
7. Ne bi trebalo da V. Pešić i beli listići osećaju nelagodu što su, vidno dezorijentisani, de facto i de iure doveli Nikolića i ekipu na vlast, jer sada imaju dve duge godine (bojati se i četiri) da nam strpljivo objašnjavaju prednosti svoga izbora i vredno brane opšti interes u interpretaciji g. Nikolića & co.
