Braća iz interesa

“Kosovo je Turska i Turska je Kosovo”, čuvena je izjava tadašnjeg premijera Turske Redžepa Tajipa Erdogana, izgovorena prilikom posete Prizrenu 2013.

Kada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost 2008, prva država koja ga je priznala bila je Turska. U narednih deceniju i po, odnosi Ankare i Prištine nastavili su da jačaju. Istovremeno, bratimljenje lidera Kosova i Turske istovremeno je označilo i hladnije diplomatske odnose Turske i Srbije. U periodu od 2008. do 2017. godine, Erdogan je Srbiju posetio jednom.

Do promene dolazi 2017. godine, kada Aleksandar Vučić menja premijersku fotelju predsedničkom. Iste godine Erdogan – i on ovog puta kao predsednik – u društvu kolege iz Srbije stiže u istorijsku posetu Novom Pazaru. Tako je postao prvi predsednik Turske koji je došao u Sandžak, gde je dočekan uzvicima “Sultan Erdogan” i “Alahu ekber” (Bog je veliki). Prema pisanju AFP, dvojica lidera tada su “zaključila pomirenje”.

Izgleda da se turskom predsedniku balkansko gostoprimstvo dopalo – dve godine kasnije, Erdogan se ponovo našao u Srbiji. Isto je učinio i 2022. Najnoviji doček turskom predsedniku upriličen je prošle nedelje, od 10. do 11. oktobra. Beograd je osvanuo okićen zastavama Turske, dva predsednika uživala su na ručku uz srpske i turske specijalitete, a Srbija i Turska su potpisale ukupno 11 sporazuma i memoranduma.

Tako je Erdogan koji u Prizrenu uzvikuje “Kosovo je Turska” postao Erdogan koji Vučiću čestita slavu i koji se, prema rečima predsednika Srbije, seti čak i da nazove ukoliko je neko u Vučićevoj porodici bolestan. Malo je takvih prijatelja.

Naravno, to ne znači da je lider Turske promenio stav po pitanju Kosova, već da su dva političara jednostavno odlučila da je pametnije da tu temu ostave po strani u korist nekih drugih, koje bi obojici mogle da donesu korist.

foto: strahinja aćimović / tanjug

ZLATNO DOBA

Formula za prijateljstvo jednostavna je u politici i biznisu. Iza silnih rukovanja, osmehivanja, telefonskih poziva i čestitanja slava stoji isključivo interes. Još jednostavnije, interes se najlakše meri kvantitativno – novcem. Kako je povod za pisanje ovog teksta predsednik Turske, prirodno je od njega i početi. Uporedo sa jačanjem prijateljstva predsednika Srbije i Turske rasla je i količina novca koji se godišnje razmeni između dve zemlje.

U petak je Redžep Tajip, kako ga od milošte naziva Vučić, ocenio da su odnosi dve države takvi da se mogu oceniti kao “zlatno doba”. On je naveo da u Srbiji posluje 850 investitora sa turskim kapitalom, među kojima su 842 firme i 20 fabrika koje zapošljavaju 9600 ljudi.

“U poslednje dve godine imamo trgovinsku razmenu u obimu od dve milijarde dolara. Investicije koje imamo u Srbiji premašuju 400 miliona dolara”, rekao je Erdogan. Ovaj broj dodatno dobija na značaju ukoliko se razume da je vrednost turskih investicija u Srbiji pre samo deset godina iznosila milion dolara, o čemu je u junu govorio predsednik Tursko-srpskog poslovnog saveta Fatih Karadža, a pisala turska novinska agencija Anadolu.

Istovremeno, prema podacima Vlade Srbije, izvoz Turske u Srbiju je 2020. iznosio 1,73 milijarde evra, da bi 2022. porastao na oko 2,5 milijardi evra. Kako je istakao Vučić, i 2024. godinu “ćemo završiti na 2,6 milijardi evra, a Erdogan rekao da je cilj da dostignemo razmenu od pet milijardi”.

DRONOVI U SLUŽBI MIRA

Saradnja Erdogana i Vučića ne zaustavlja se na trgovinskoj razmeni. Tokom najnovije posete potpisali su i sporazum u oblasti industrije oružja. Prema Erdoganovim rečima, mogućnosti koje Turska ima u domenu odbrambenih vazdušnih sredstava, odnosno dronova, mogle bi da budu jedna od osnova saradnje u domenu namenske industrije dve zemlje – kao i “način da se na Balkanu sačuva mir”.

“Što se tiče zajedničkih koraka u domenu namenske industrije, Srbija ima određene kapacitete i mi imamo određene kapacitete. Kao prijateljske zemlje, naše kapacitete možemo zajedno da razvijamo”, poručio je Erdogan.

Priča o turskim dronovima nije nova. Vučić je i tokom prethodne Erdoganove posete 2022. govorio kako želi da kupi turske bespilotne letelice “Bajraktar”, ali kupovina nikada nije realizovana. Šta se od tada promenilo? Turske “Bajraktare” su ove godine kupili Albanija i Kosovo. Uz to, pre posete Beogradu, turski predsednik je boravio u Tirani, kojoj je obećao donaciju “značajnog” broja dronova kamikaza.

foto: tanjug

NEOČEKIVANA SARADNJA

Erdogana je iz Tirane ispratio albanski premijer Edi Rama. Tamo su dvojica funkcionera prisustvovala otvaranju najveće džamije na Balkanu.

Turska i Albanija, kao kulturološki bliske države, imaju iza sebe istorijsko prijateljstvo. Zbog toga bliski odnosi Rame i Erdogana ni za koga nisu iznenađenje. Mnogo je interesantnije postepeno prijateljstvo koje se kroz godine razvilo između Vučića i Rame. Nekad davno, lideri Srbije i Albanije bili su ljuti suparnici na Tviteru. Danas zajedno obilaze Beograd na vodi i fotografišu se za zvanični Instagram nalog predsednika Srbije, hvale se “nikad boljim” odnosima dve zemlje.

Kada kažu “odnosi”, jasno je da misle na ekonomske odnose – najnovije istraživanje agencije Faktor plus iz 2018. godine pokazalo je da dve trećine Srba ima negativan stav prema Albancima, kao i dve trećine Albanaca prema Srbima. Šest godina kasnije, pomaka gotovo da nema.

Iako dva naroda još uvek nisu pronašla zajednički jezik, Vučić i Rama nemaju taj problem. Kopča zbližavanja dvojice političara jeste inicijativa o slobodnom protoku ljudi, robe, kapitala i usluga “Otvoreni Balkan”, koju su u novembru 2019. godine pokrenuli Vučić, Rama i tadašnji premijer Severne Makedonije Zoran Zaev.

Tako je i trgovinska razmena Albanije i Srbije počela da raste. Tokom 2023. godine ona je vredela 311,4 miliona evra i bila veća za 23,2 miliona evra ili osam procenata nego godinu ranije, vidi se u saopštenju Privredne komore Srbije.

Nije “Otvoreni Balkan” jedina spona između Vučiča i Rame. Dvojica političara se kroz godine suočavaju sa optužbama za autokratske tendencije. U Srbiji, Vučićeva stranka je na vlasti već 12 godina i iz godine u godinu kontinuirano urušava demokratske institucije u državi. U Albaniji, Rama je već 11 godina na funkciji premijera, a nada se četvrtom uzastopnom mandatu naredne godine. U međuvremenu, država ne uspeva – ili ne pokušava – da reši problem organizovanog kriminala, korupcije i slabih institucija, a bivši član Ramine vlade kaže za nemački “Špigel” da “nema nijedne javne nabavke koja ne završi u njegovom širem krugu”. Modus operandi dobro poznat Raminom prijatelju iz Srbije.

I Vučić i Rama su na čelu država koje su, zvanično, kandidati za prijem u Evropsku uniju. Nezvanično, približavanje ovih dveju država Evropi u ovom trenutku deluje kao neizvodljiv poduhvat.

foto: fonet / instagram predsednika srbije

NAJBOLJI PRIJATELJ – VIKTOR ORBAN

No, postoje i države koje su već u Evropskoj uniji, a deluje da se od nje udaljavaju. Prva na listi je Mađarska za vreme premijera Viktora Orbana. Lider stranke Fides je za 14 godina na vlasti uspeo da proglasi “antiliberalnu demokratiju”, podigne zid na granici sa Srbijom, preuzme kontrolu nad štampom, učini korupciju sistemskom i da, uz to, u svojim govorima redovno bode prstom u oko Evropsku uniju i ismeva “evropske vrednosti”.

Sasvim je razumljivo da političar tako živopisne biografije postane Vučićev najbolji prijatelj. U maju je predsednik Srbije, gostujući na TV Prva, izjavio da prijateljstvo s Orbanom toliko ceni da će ga ovekovečiti spomenicima u čast mađarskog premijera “kada ga više ne bude”.

Sve su prilike da bi Orban mogao Vučiću da uzvrati istom merom. Korist od ovog prijateljstva je obostrana – Vučić je kroz Orbana stekao “zaštitnika” unutar Evropske unije, a mađarski premijer i njemu bliski ljudi zauzvrat dobijaju unosne poslove unutar Srbije. Organizacija BIRN je pre pet godina otkrila da je od 2016. godine grupa mađarskih, srpskih i slovenačkih firmi u postupku javnih nabavki dobila ugovore u vrednosti više od 25 miliona evra za poslove obnavljanja javnog osvetljenja u nekoliko gradova u Srbiji u kojima je na vlasti Srpska napredna stranka.

TENDERI ZA ZETA

Krajem prošle i početkom ove godine, iste kompanije dobile su više novih ugovora ukupne vrednosti oko 22 miliona evra, objavio je Portal javnih nabavki. U Užicu i Valjevu je nosilac ovog posla firma PLC Internergo. Ugovor ove i još dve kompanije izvršavaće se 15 godina i vredan je oko 8,1 milion evra u Užicu, odnosno 9,8 miliona evra u Valjevu.

U poslu imaju i podizvođače, a jedan od njih je kompanija ESCO Elios, povezana sa mađarskom firmom Elios. Ova firma je svoju podružnicu u Srbiji otvorila 2014. godine, samo nekoliko meseci nakon što su Vučić, tada premijer, i Orban održali prvu zajedničku sednicu vlada. U trenutku dolaska u Srbiju, kompanijom su rukovodili Orbanov zet Ištvan Tiborc i njegov prijatelj Balint Erdei. Tiborc je napustio firmu nekoliko meseci kasnije zbog istrage koju je pokrenula Evropska kancelarija za borbu protiv korupcije. Erdei je napustio Elios 2016. godine, da bi ga nekoliko meseci kasnije otkupila njegova druga firma Redwood Holding.

Izuzev direktne ekonomske koristi, Orban svoju vezu sa Vučićem koristi i za širenje mađarskog uticaja van granica svoje zemlje. Savez vojvođanskih Mađara godinama je lojalan koalicioni partner Srpske napredne stranke. Orbanova vlada je od dolaska na vlast pokrenula nekoliko privrednih programa u Vojvodini, ali i u centralnom delu Srbije u saradnji sa SVM – odnosno kroz fondaciju “Prosperitati” koju ta stranka vodi.

Mađarski kapital povezan je i sa fudbalskim klubom TSC iz Bačke Topole, koji u proteklih nekoliko godina ostvaruje zapažene rezultate u fudbalskoj Superligi Srbije. Inače, u Mađarskoj je poznato da je Orbanov omiljeni hobi ulaganje u fudbal i fudbalske klubove. Kako je i Vučića poslednjih godina zahvatila “fudbalska groznica”, te diže stadione širom Srbije i pompezno najavljuje Nacionalni stadion u Surčinu, dvojica prijatelja su pronašla još jednu temu za razgovor.

KAKO SE ODRŽAVAJU PRIJATELJSTVA

Za održavanje prijateljstava zaista su važna zajednička interesovanja. Političari iz ovog teksta dele ih nekoliko. Na primer, jedan od momenata njihovog okupljanja jeste način vladavine, takozvana “spin diktatura”, o kojoj u knjizi Spin diktatori, pišu Danijel Trajsman i Sergej Gurijev.

Spin diktatori se na vlasti održavaju mekšim metodama u odnosu na one karakteristične za stare diktature – prividnom demokratijom, prikrivenom cenzurom, neutralizovanjem opozicije… Oni su populisti i redovno proveravaju nivo podrške u narodu kroz ispitivanja javnog mnjenja. Šikaniraju nezavisne medije, ali ih ne zabranjuju. U ove okvire mogu se uklopiti i Vučić i Orban i Rama, dok je vlast Vučićevog nedavnog gosta i vernog prijatelja Erdogana – naročito od 2016. godine – znatno oštrija i teži ka “diktaturi straha”.

Kao što je snop pruća jači od jednog prutića, tako su i spin diktatori jači kada se uortače. Srpski narod voli da kaže da se “sličan sličnom raduje”. To je istina, posebno ako ste lider tzv. “zemlje u tranziciji” i pokušavate da balansirate između prikrivenog autoritarizma i fasadnih demokratskih uslova koje zahtevaju zapadni partneri da bi u vašu državu slili silne novce. Mnogo je lakše kada u turbulentnom svetu spoljne politike naiđete na istomišljenike koji razumeju da džepovi mogu da se pune bez ugrožavanja poluga ­vlasti.

Uzajamni sporazumi

Vučić nije jedini koji sklapa različite vrste saradnje sa Mađarskom, Albanijom i Turskom. Lideri ovih zemalja međusobno se pomažu i gaje uzajamno dobre odnose.

Dok su Erdogan i Vučić sastančili u Beogradu, Edi Rama je bio gost Viktora Orbana u Budimpešti. Prilikom te posete, Albanija i Mađarska su potpisale dva sporazuma o saradnji: u oblasti poljoprivrede i u oblasti javne uprave. Uz to, lideri dve zemlje izrazili su spremnost za dalje produbljivanje saradnje i mađarske investicije u Tirani.

I Erdogan i Orban su pronašli zajednički jezik. U decembru prošle godine, turski predsednik je prilikom posete Budimpešti poklonio Orbanu automobil, a zauzvrat je od mađarskog premijera dobio konja.

Jedna fabrika manje

Iako se Erdogan diči brojem turskih investitora, u Srbiji od prošle godine posluje jedna turska fabrika manje. “Kayra textile” iz Malog Zvornika obustavila je rad pre godinu dana i preselila se u Beograd, ispraznivši preko noći i pogon na zapadu Srbije. U januaru, kada je cela priča dospela do medija, iz kompanije su rekli da je rad samo “privremeno obustavljen” i da će biti nastavljen u aprilu. Ipak, to se nije dogodilo. Gotovo godinu dana nakon što je fabrika zatvorila pogon, desetinama radnika i dalje nisu isplaćene plate. Tokom posete predsednika Srbije Malom Zvorniku u avgustu, jedan od bivših radnika fabrike obratio mu se za pomoć zbog neisplaćenih zarada. Vučić je kao potencijalno rešenje spomenuo mogućnost da država radnicima isplati zaostale plate kao “socijalnu pomoć ili podršku” – iako su u pitanju dugovi privatnog investitora. Prema njegovim rečima, država bi investitoru te dugove naknadno naplatila.