Boris Stajkovac

Osnovni podaci: Rođen je 18. jula 1963. godine u Novom Sadu, gde je završio srednju školu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, ali nije radio kao lekar jer je uvideo da „ne može od toga živeti“. Oženjen je Milicom, ima sina Gavrila od pet i po godina i ćerku Milu od godinu i po dana. Ima i motor, pik-ap, i novi audi („Kupio sam ga od mog druga Dejana Tomaševića kome ga otplaćujem na rate.“), kao i kuću u Tolstojevoj 11. Polovina te kuće pripada njegovoj ženi koja se u njoj i rodila, dok je drugu polovinu on otkupio od suseda. U novoj podeli vlasti postao je koordinator za humanitarne akcije i savetnik ministra za rad i socijalna pitanja za multimedijalne kampanje.

Zašto je u žiži: Kao novi predsednik Upravnog odbora dečije klinike u Tiršovoj pokrenuo je akciju prikupljanja pomoći za ovu instituciju, ali su uporedo krenule i optužbe protiv njega da se obogatio na sumnjiv način u nezgodno vreme, radeći čak i za Arkana (što je potvrdio i Borislav Pelević); zamenik ministra zdravlja Uroš Jovanović optužio ga je da vodi neprimerenu kampanju, a bivši direktor klinike u Tiršovoj, koga je Stajkovac optužio da je proneverio humanitarnu pomoć, da sprovodi medijski linč protiv njega i da lažira stanje na klinici da bi prikupio pare.

Šta on kaže: „Osmislio sam kompletnu kampanju za Delije 1991. godine, a onda su je preuzeli navijači. Tako sam i upoznao Arkana, ali nisam s njim radio.“ Isto tako, „nije problem što sam se ja obogatio, već je problem što su mnogi kao direktori napravili pare“. Smatra da je u pitanju i ljubomora.

Kakve je sve kampanje radio: „Zovem se Anđela“ – bila je najveća medijska kampanja u Srbiji, čiji se spot emitovao više od 4000 puta; prikupljana je pomoć za dom za hendikepiranu decu „Kuline“. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji u svom izveštaju navodi da su „deca sklupčana u uglovima hladnih soba na poderanim dušecima, neuhranjena i neuredna, bespomoćno gledala u kamere čiji su snimci postali optužnica za celu Srbiju“ a da je „nakon kampanje u Domu uvedeno grejanje, popravljen put, renovirani paviljoni, kuhinja i vešernica, a zaposleni edukovani“. Radio je kampanje za obnovu dečijih igrališta, „Ostavi oružje kod kuće“, „Mi jesmo anđeli“ za pomoć talentovanoj deci, „Povratak“ (na Kosovo), „Pet stotina košarkaških tabli“ i druge.

Da li mu je smetalo da radi sa socijalistima: „Nije. Deca vrede više od sistema.“

Kako se obogatio: „U jednom trenutku držao sam pet pabova i barova: Mediteraneo, „Resava“, Irski pab u Beogradu i u Novom Sadu i kafe Opera. Preuzimao sam ih kad sam radio njihov enterijer.“ Danas je vlasnik jedino Irskog paba u Kneza Miloša ulici u Beogradu.

Čime se to zapravo bavi: Uređenjem enterijera i dizajna; ima svoje kreativno preduzeće i tim izvođača radova, a radio je preko 100 lokala, restorana, kafića. Najpopularnija mesta su Kalemegdanska terasa, Oh sinema!, „Resava“, Irski pab, najnoviji Monument u Hajatu i mnogi drugi.

Da li je priznat kao umetnik: Na 41. oktobarskom salonu izložio je radove Santina mia i Santina tua. Imao je izložbu elemenata enterijera u Jugoslovenskoj galeriji, kao i dve samostalne izložbe slika. „Bavim se i grafičkim dizajnom, ali to su mi male teritorije. Moderna umetnost je odavno napustila ulje na platnu, stvari se rešavaju u više dimenzija, a enterijer je zaista raskršće svih umetnosti. Nameštaj je savremena skulptura.“

Kakav mu je stil: „Ako, na primer, dizajniram irski pab, onda idem na prepoznavanje kao snažan element komunikacije i kompiliram elemente koji već postoje, umesto da izmišljam nove. Mislim da ne treba biti revolucionaran po svaku cenu. Želim da ono što radim bude prihvatljivo i u komercijalnom i u estetskom smislu.“

Da li ima i neku filozofiju: Ima. Na svom sajtu (stajkovac.co.yu), gde je izložio enterijere, nameštaj i svoje umetničke radove, nagoveštava svoj dizajnerski diskurs i, napominjući da je „razum na jednoj, a osećajnost na drugoj strani“, kaže: „Ja sam krojač po meri, istraživač ljudi i granica. Tamo gde nema graničara, preći ću crtu. Radoznalo. I siguran.“

Da se nije bavio i politikom: „Bio sam vođa studentskih demonstracija 1991. i jedan od vođa demonstracija 1992. godine“ Član je DS od 1996. g, nije nikada imao funkciju u stranci. „Ja sam vam dokaz da se u DS-u šansa dobija radom a ne funkcijom.“ Inače, „finansijski sam situiran, ne radim ovo zbog para, već zbog izazova koji me prati od ‘91. kad sam se popeo na Terazijsku česmu.“