Bojkot, glasanje, svađa

Poslanici srpske koalicije „Povratak“, njih dvadeset i dvoje, koliko će ih na osnovu preliminarnih rezultata izbora sedeti u budućem kosovskom parlamentu, biće, po svemu sudeći, od samog početka „privilegovani“ u odnosu na ostale poslanike, pogotovo u odnosu na Albance, koji će u tom telu predstavljati ubedljivu većinu. Jedino srpskim poslanicima u budućoj Skupštini Kosova (sa 120 mesta) biće, naime, sve vreme trajanja njihovog mandata obezbeđen poseban prevoz. Naredne tri godine na zasedanja Skupštine srpski parlamentarci dolaziće u Prištinu iz svojih kosovskih enklava oklopnim vozilima i pod posebnom oružanom pratnjom vojnika KFOR-a.

Ironično govoreći, ispada nekako da čak i kada se opredele isključivo za parlamentarni vid političke borbe, Srbi na Kosovu ne mogu bez oklopnih transportera i bar nešto oružja. Slično bi se doduše, moglo reći i za tzv. međunarodnu zajednicu koja je multietničnost na Kosovu prvo „branila“ NATO bombama, a sada je navodno vraća i uteruje prisustvom desetina hiljada do zuba naoružanih vojnika kojima, uzgred, mnogo toga promakne. Što se albanskog političkog faktora tiče, ironiji oko doslednosti svakako nema mesta – nezavisnost Kosova bila je i ostala jedini cilj kome streme sve političke stranke među Albancima. Pobednik izbora održanih 17. novembra, predsednik DSK-a Ibrahim Rugova, zahtevao je od međunarodnih faktora da odmah po zatvaranju birališta uvaže realnost i priznaju nezavisnost Kosova, i to čak pre nego što je bio završen posao prebrojavanja glasova. Rugova koji je i budući predsednik Kosova i koji važi za „najumereniju“ i najdemokratskiju“ opciju među Albancima nije požurio da u svoje predsedničke prioritete ubroji, na primer, ekonomiju i demokratiju, već pre svega nezavisnost. Shodno tome, i glavni prištinski dnevnik „Koha ditore“ raspalio je istoga dana na prvoj strani veliki naslov – „A sada napred – ka državnosti“.

SVI ZADOVOLJNI: Ovakvi Rugovini prioriteti, ali takođe i prilično brza reakcija šefova diplomatija EU-a da „izbori na Kosovu sigurno nisu bili izbori za nezavisno Kosovo“, spadaju u nešto što se s velikom sigurnošću moglo predvideti. Na proteklim izborima i neposredno posle njih nije se zapravo dogodilo niti promaklo ništa što se danima unapred nije moglo videti i na kosovskim političkim radarima. Bar mesec dana uoči izbora predviđalo se da će Ibrahim Rugova i njegov DSK biti sigurni pobednici, ali da najverovatnije neće osvojiti apsolutnu većinu. Još tada se pretpostavljalo da će Albanci na izborima nešto manje podržati one koji su u politiku ušli preko kalašnjikova i UČK-a i zadržali ponešto od starih navika – Hašima Tačija i Ramuša Hajredinaja. Jedina prava nedoumica vladala je oko broja Srba koji će izaći na birališta, od čega je zavisilo da li će u budućem parlamentu oni ili Tačijev DPK predstavljati drugu po veličini političku grupaciju. Izuzetno kratka predizborna kampanja i prilično snažna antikampanja onih koji su se protivili učešću Srba na izborima omogućili su Tačiju da osvoji više mandata nego što je na kraju pripalo koaliciji „Za povratak“. (Vidi prilog uz ovaj tekst.)

Dva dana pre izbora, oni koji su pozivali na bojkot procenjivali su da će glasati samo oko 50 odsto registrovanih kosovskih Srba, i takav ishod smatrali sopstvenim uspehom. Istovremeno, ljudi iz koalicije „Povratak“ strahovali su da bi taj odziv mogao biti i manji i najčešće su pominjali 16–17 poslanika u budućem kosovskom parlamentu. Uoči izbora i za njih je brojka od oko 50 odsto kosovskih Srba izašlih na izbore predstavljala uspeh. Jedan od lidera Koalicije Oliver Ivanović tvrdio je da je između dve opcije – duga kampanja i loš sporazum sa međunarodnom zajednicom, ili izuzetno kratka kampanja uz dobar sporazum – prevagnula ova druga.

Na izbore je na kraju izašlo nešto više od 50 odsto registrovanih kosovskih Srba. Oni su time stekli kakvu-takvu šansu da se u budućem parlamentu bore za svoja prava, pokazali su nameru da i dalje žive na Kosovu, a zvaničnom Beogradu pomogli su da stekne i ponešto saveznika. Izlazak kosovskih Srba na izbore omogućio je ujedno predstavnicima međunarodne zajednice ne samo da ocene kako su izbori bili legitimni već i da, ne držeći nimalo do uobičajenih zapadnih standarda, zaključe kako je reč o fer i demokratskim izborima. Zanemari li se činjenica da je u predizbornoj kampanji često pucano na neke bliske saradnike Ibrahima Rugove (neki su i ubijeni, a KFOR nikada nije pronašao odgovorne), da su izbori obezbeđivani uz pomoć desetina hiljada naoružanih vojnika i da, osim nešto albanskih kamenica po glavama srpskih kandidata u okolini Kosovske Kamenice ili međusrpskih pretnji i poneke eksplozije u Kosovskoj Mitrovici, većih incidenata nije bilo – za kosovske standarde ovo su zaista bili neuobičajeno mirni izbori. Fer i demokratski svakako nisu mogli biti.

SRPSKA POSLA: U prvima analizima izbora na srpskoj strani mogao se čuti žal zbog snažne izborne antikampanje koja je po nekim proračunima sprečila koaliciju „Povratak“ da osvoji i više od 30 poslaničkih mesta. Bojkot je posebno bio snažan u Kosovskoj Mitrovici, gde je od oko 8200 upisanih birača glasalo manje od 700 njih (ili nešto više od osam odsto upisanih). Dva dana uoči izbora u Mitrovici je trebalo da se održi veliki predizborni miting sa „visokim gostima“ iz Beograda. Procena „visokih gostiju“ da bi to verovatno bio miting „visokog rizika“ koji bi vodio novim srpskim svađama i podelama, zbog čega taj skup nije ni održan, bila je sasvim ispravna. Reporter „Vremena“ koji je tog dana boravio u ovom gradu uzaludno je na ulicama Mitrovice pokušavao da nađe bilo koga ko je bio spreman da u subotu 17. novembra izađe na biralište, ili bar tako nešto javno prizna. Istovremeno, mnogi, pretežno mlađi stanovnici ovog grada nisu krili zadovoljstvo što su tog dana političari iz Beograda izgleda nešto „pokvarili stomak“ i odustali od predizbornog mitinga. Centar grada bio je oblepljen plakatima sa porukom da se ni po koju cenu na izbore ne izađe i ne glasa za „šiptarsku državu, šiptarskog predsednika, šiptarsku skupštinu, šiptarsku vladu i Radu Trajković“.

Jedan od najvatrenijih zagovornika bojkota Milan Ivanović, predsednik SNV severnog Kosova, objašnjavao je svoj stav između ostalog i pozivanjem na ono što se događa u Makedoniji. Tamo su, tvrdio je Ivanović, Albanci dobili pravo da u parlamentu koriste tzv. konsenzualnu demokratiju, dok Srbi na Kosovu ne dobijaju praktično ništa, čak ni slobodu kretanja. Većina stanovnika Mitrovice otvoreno je, inače, iskazivala bojazan da će posle izbora Albanci iz južnog dela grada pokušati da uđu u svoje stanove u severnom delu. Strahovalo se takođe da će i kosovski Srbi koji su u severni deo Mitrovce izbegli iz drugih gradova za nešto para pristati da krenu dalje, put Srbije, čime bi opstanak ove teritorije pod srpskom kontrolom bio ugrožen. Na sam dan izbora nekoliko grupa mladića neprekidno je stajalo nedaleko od izbornih mesta kao neka vrsta vizuelne opomene onima koji se ipak odluče da na izbore izađu. Bojkotaši su na kraju optuženi što broj srpskih poslanika u budućem kosovskom parlamentu neće biti veći.

Marko Blagojević iz Cesida, koji je u ime ove organizacije posmatrao protekle izbore na Kosovu, kaže u razgovoru za „Vreme“ da se u pojedinim analizama izbora preteruje kada se tvrdi kako je zbog bojkota propuštena šansa da se osvoji i više od 30 poslaničkih mandata. „Maksimalan broj mesta koji je koalicija ‘Povratak’ mogla da osvoji u slučaju masovnijeg odziva birača bio je 27“, ističe naš sagovornik i dodaje da takav ishod ne bi bitnije promenio odnos snaga u Parlamentu, niti ugrozio većinu koje imaju partije koje okupljaju Albance. „Ta razlika u broju mandata više je simbolička jer bi 27 srpskih poslanika predstavljalo nešto značajniju političku snagu, ali opet bez moći da izbegne sudbinu manjinske poslaničke grupe. Ono što se zaista moglo jeste da se Rugovi prilično oteža traženje koalicionog partnera. Njegov DSK ne može sam da formira vladu, a po svemu sudeći neće joj biti dovoljna ni koalicija s Alijansom za budućnost Kosova Ramuša Hajredinaja, da obezbedi apsolutnu većinu. Nešto veći broj srpskih poslanika dodatno bi otežao pravljenje koalicionih kombinacija, ali bi krajnji efekat bio isključivo onaj – nek komšiji, Rugovi, crkne krava. Ništa više od toga“, kaže Blagojević.

U međuvremenu, sudbina bojkotaša postaje izgleda i prvorazredno političko pitanje i preti da dodatno produbi svađu po šavu Koštunica protiv ostalih iz DOS-a. Predsedništvo DOS-a zaključilo je u ponedeljak uveče da bi trebalo rasformirati Savezni komitet za Kosovo i Metohiju kako bi se ubuduće izbegla „dvojnost politike prema Kosovu“, što bi značilo da briga o Kosovu prelazi gotovo isključivo u nadležnost Čovićevog Koordinacionog centra. Uz ovakav zaključak išla je i preporuka da se državnim činovnicima koji su vodili antiizbornu kampanju uskoro uruči otkaz. Jedan od njih, potpredsednik DSS-a Marko Jakšić, priznao je da se zalagao protiv izbora, dok je Momčilo Trajković tvrdio nešto što bi se moglo protumačiti kao – nisam bio ni za ni protiv izbora, ali ni obrnuto. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica usprotivio se, međutim, ideji o ukidanju Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju i o tome obavestio javnost pismom. Koštunica smatra da je na Kosovu toliko problema da posla ima i za Čovićev centar i za sve ostale koji mogu da pomognu. Uz opaske o „duhu starog vremena“ i „komitetske“ manire, akcenat ovog pisma očigledno je na tezi da ni oni koji su se nedavno usprotivili izlasku Srba na izbore na Kosovu ne bi smeli ubuduće da budu zaobiđeni, skrajnuti ili zanemareni. Predsedniku SRJ odmah je otpisao Nebojša Čović, koji je ponovo zahtevao ukidanje Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju čiji su čelnici, iako državni činovnici, oko izbora vodili politiku suprotnu državnim interesima. Čović je primetio da nije baš previše legalistički i principijelno braniti organ savezne države čiji je predsednik radio protiv koalicije „Povratak“. U trenutku zaključenja ovog izdanja „Vremena“ (sreda prepodne), mnogo je nagoveštaja da bi sporenja oko nedavnog učešća kosovskih Srba na izborima (koje svi inače pominju u svetlu mudrog i izmenjenog prilaza zvaničnog Beograda) mogla da zamene tek utihnula sporenja oko protesta „crvenih beretki“.

PRIŠTINSKA MATEMATIKA: Analize onoga što se na izborima zbivalo na albanskom delu političke scene uglavnom se bave predviđanjima o Rugovinom traganju za mogućim koalicionim partnerom. Njegov ishitren zahtev da se prizna nezavisnost Kosova mnogi su protumačili i kao svojevrsno pripremanje terena budućeg predsednika Kosova za politički ortakluk sa jednom od stranaka nastalih na tekovinama UČK-a. Po istim tumačenjima, Rugova, koji je miljenik Zapada, neprekidno će ubuduće morati da se udvara onima koji su politički neuporedivo radikalniji od njega. Kao budući predsednik Kosova on neće biti u poziciji da raspiše referendum o nezavisnosti, niti povuče bilo kakav potez koji neće biti po volji stvarnom guverneru Kosova i čuvaru Rezolucije 1244 – Hansu Hakerupu. Glavni Hakerupov posao u naredne tri godine mogao bi se možda svoditi i na kontrolisanje frustriranosti albanskih političara, koji će vremenom postajati sve nervozniji i nestrpljiviji zbog očiglednih ograničenja novih vlasti da vuku bilo kakve radikalne poteze. Nevolja novog parlamenta ogleda se i u izuzetno malim koalicionim potencijalima svih glavnih političkih grupacija. Rugovi nije lako da sastavi vladu s onima koji su do juče ubijali njegove partijske drugove, koalicija „Povratak“ ne želi u koaliciju ni sa kim ko ne želi multietničko Kosovo u okviru SRJ i Srbije, a takvih na albanskoj strani nema.

Za mnoge posmatrače kao jedno od retkih izbornih „iznenađenja“ mogao bi se uzeti i relativno slabiji odziv kosovskih Albanaca (oko 65 odsto) na prošlonedeljnim izborima. Uoči izbora govorilo se da upravo Albanci imaju snažan motiv da masovno podrže stranke koje se zalažu za nezavisnost Kosova (u svim stranačkim programima nezavisnost se pominje još na koricama, a ne na prvoj strani). Deo objašnjenja za nešto slabiji odziv Albanaca od očekivanog Marko Blagojević iz CESID-a pronalazi i u prilično rasprostranjenom predizbornom uverenju da Srbi i ako izađu na izbore ne mogu da ugroze dvotrećinsku većinu koja pripada albanskim partijama. Blagojević ujedno pominje i činjenicu da su mnogi Albanci prilično nezadovoljni načinom na koji funkcioniše vlast na lokalnom nivou, gde je UNMIK često „stariji“ od izabranih političara koji su formalno na vlasti. Pojedini analitičari ne isključuju mogućnost da je deo birača možda apstinirao zaplašen ubijanjem i prebijanjem Rugovinih pristalica tokom predizborne kampanje. Jedna beogradska „škola mišljenja“ smatra da su se Albanci svojevremeno prosto „palili na Slobu“ i da su na izbore hrlili samo onda kad im je Milošević zabranjivao da glasaju po kućama. Slična „skopska škola“ kaže da je deo potencijalnih glasača na dan izbora „dežurao“ na položajima oko Tetova, zbog čega su na gubitku mogli da budu samo Tači i Hajredinaj.

Nekoliko dana posle izbora, međunarodna zajednica i dalje ne skriva zadovoljstvo zbog „fer i demokratske“ izborne atmosfere i pobede „umerenog Rugove“, koga ujedno učtivo podseća kako umerenima ne priliči baš priča o nezavisnosti dok se još broje glasovi. U Beogradu već počinju i prve ozbiljnije svađe političara zbog učešća i neučešća srpskih birača na izborima. Oni koji su glasali za koaliciju „Povratak“ s nestrpljenjem iščekuju da vide kako izgleda parlamentarna borba u skupštini u kojoj Albanci imaju dvotrećinsku većinu i da li će se obistiniti bar delić onoga što im je pre izbora obećavano ne samo iz Beograda, već i iz Njujorka i Brisela. A obećavano im je pre svega da će (jednoga dana) moći da se vrate svojim kućama.

Na osnovu nekih predizbornih obećanja „Koha“ je verovatno imala pokriće za onaj naslov „A sada napred – ka državnosti“. Po svemu sudeći, „Politika“ još dosta dugo neće imati pokriće za naslov – „A sada nazad – ka svojim kućama“. Ono napred i ono nazad ionako isključuju jedno drugo.